Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja parničnog postupka za podelu bračne tekovine od skoro 13 godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sud je identifikovao značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbijen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13/2008
21.01.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ruža Janoša iz Novog Kneževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ruža Janoša i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu P. 228/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janoš Ruža iz Novog Kneževca je 28. decembra 2007. godine, preko punomoćnika, advokata Slobodana Subotina iz Novog Kneževca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 228/05 od 29. novembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 557/06 od 22. decembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi: da je 18. februara 1994. godine podneta tužba protiv podnosioca ustavne žalbe; da je predmetni parnični postupak trajao 13 godina i da je time povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac ustavne žalbe pripadnik mađarske nacionalne manjine i da je pristrasnim delovanjem postupajućeg sudije povređeno pravo podnosioca na nepristrasno suđenje; da su prvostepeni i drugostepeni sud povredili pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje; da prvostepeni sud nije mogao da odluči o tužbenom zahtevu tužilje jer je on bio neuredan, imajući u vidu da podaci o nekretnini na kojoj je tužilja tražila utvrđenje prava svojine nisu bili u saglasnosti sa službenim podacima Službe za katastar nepokretnosti Novi Kneževac; da je podnosilac ustavne žalbe podneo "krunski dokaz" uz žalbu protiv prve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari i da Opštinski sud u Novom Kneževcu nije dostavio navedeni dokaz Okružnom sudu u Zrenjaninu; da stranke nisu imale ravnopravan položaj u postupku jer je prvostepeni sud odbio predloge podnosioca ustavne žalbe za izvođenje određenih dokaza; da postupajući sudovi u obrazloženju osporenih presuda nisu izneli odlučne činjenice iz kojih proizlazi osnovanost tužbenog zahteva; da je 14. februara 2007. godine podnosilac ustavne žalbe podneo reviziju protiv osporenih presuda i da Vrhovni sud Srbije nije odlučio o navedenom vanrednom pravnom leku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i da "obaveže Republiku Srbiju da isplati podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete iznos od 2.400.000,00 dinara".
2. Na zahtev Ustavnog suda, Opštinski sud u Novom Kneževcu je 19. septembra 2008. godine dostavio na uvid spise predmeta P. 228/05 i izjašnjenje u kome je hronološki izloženo postupanje suda u ovoj pravnoj stvari, uz mišljenje da je postupak nerazumno dugo trajao zbog određenih propusta punomoćnika parničnih stranaka i sudije M.L. kao predsednika veća.
Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, a odredbom člana 82. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 228/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilja Milanka Lazarević je 18. februara 1994. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Kneževcu tužbu protiv tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja njenog udela u sticanju bračne tekovine. Tužilja je tražila da se po navedenom pravnom osnovu utvrdi njeno pravo svojine na ½ dela porodične stambene zgrade izgrađene na parceli broj 2961 u ulici 36. Vojvođanske udarne divizije br. 3 u Novom Kneževcu, te da je podnosilac ustavne žalbe dužan da trpi da se tužilja upiše u zemljišne knjige sa ½ dela vlasništva na navedenoj nepokretnosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 39/94.
Do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari Opštinski sud u Novom Kneževcu zakazao je ukupno 25 ročišta za glavnu raspravu (30. marta 1994, 11. aprila 1994, 24. maja 1994, 16. juna 1994, 24. juna 1994, 5. decembra 1994, 4. marta 1998, 2. aprila 1998, 21. aprila 1998, 24. septembra 1998, 9. oktobra 1998, 24. novembra 1998, 15. decembra 1998, 10. septembra 2002, 25. decembra 2002, 17. oktobra 2003, 15. decembra 2003, 29. decembra 2003, 14. januara 2004, 27. januara 2004, 4. februara 2004, 23. marta 2004, 7. decembra 2004, 19. januara 2005. i 23. februara 2005. godine), od kojih je 17 održano. Ročište zakazano za 30. mart 1994. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, ročišta od 21. aprila 1998. i 25. decembra 2002. godine nisu održana iz nepoznatih razloga (u spisima predmeta ne postoje zapisnici o ovim ročištima), ročište od 24. novembra 1998. godine nije održano zbog sprečenosti predsednika veća, ročište od 29. decembra 2003. godine nije održano zbog nedolaska tužilje, veštaka i jednog svedoka, ročište od 14. januara 2004. godine nije održano zbog nedolaska veštaka, ročište od 27. januara 2004. godine nije održano zbog sprečenosti parničnih stranaka, dok ročište od 4. februara 2004. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca ustavne žalbe i veštaka.
Parnične stranke su na ročištu od 5. decembra 1994. godine istakle da nemaju novih predloga za izvođenje dokaza, pa je prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu.
Tužilja je urgencijom od 23. aprila 1997. godine tražila od Opštinskog suda u Novom Kneževcu da donese odluku o njenom tužbenom zahtevu, imajući u vidu da je glavna rasprava u ovoj pravnoj stvari zaključena pre dve i po godine. Opštinski sud u Novom Kneževcu je 4. februara 1998. godine doneo rešenje P. 39/94, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari.
Nakon toga, prvostepeni sud je ponovo saslušao svedoke i parnične stranke i izveo neke nove dokaze, pa je na ročištu od 15. decembra 1998. godine zaključio glavnu raspravu. Opštinski sud u Novom Kneževcu je rešenjem P. 39/94 od 15. decembra 1998. godine ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da je bilo potrebno izvršiti dopunu postupka i izvođenjem dokaza veštačenjem utvrditi doprinos parničnih stranaka u sticanju bračne tekovine. Prvostepeni sud je naredno ročište za glavnu raspravu zakazao za 10. septembar 2002. godine.
U daljem toku parničnog postupka, tužilja je 16. oktobra 2003. godine precizirala tužbeni zahtev na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, tražeći da se utvrdi njeno pravo svojine na 36/100 dela predmetne nepokretnosti. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je na ročištu za glavnu raspravu od 17. oktobra 2003. godine podneo zahtev za izuzeće predsednika veća M.L, izražavajući sumnju u njenu nepristrasnost. Predsednik Opštinskog suda u Novom Kneževcu je rešenjem VII Su. 6/03 od 22. oktobra 2003. godine odbio zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan.
Nakon sprovedenog dokaznog postupka, prvostepeni sud je na ročištu od 23. marta 2004. godine zaključio glavnu raspravu. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 28. maja 2004. godine podneo pritužbu predsedniku Opštinskog suda u Novom Kneževcu, ističući da je predsednik veća M.L. razrešena sudijske funkcije i da sud nije još doneo presudu u ovoj pravnoj stvari, iako je zaključio glavnu raspravu. Opštinski sud u Novom Kneževcu je rešenjem P. 39/94 od 28. oktobra 2004. godine ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je došlo do promene u sastavu veća (novi predsednik veća).
Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu od 23. februara 2005. godine odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine zarade koju je tužilja ostvarila dok je bila u radnom odnosu, te je nakon čitanja pismenih dokaza zaključio glavnu raspravu. Opštinski sud u Novom Kneževcu je presudom P. 39/94 od 23. februara 2005. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje.
Po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 778/05 od 29. septembra 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 39/94 od 23. februara 2005. godine, te je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni sud nepotpuno i netačno utvrdio činjenično stanje i da u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da utvrdi koja imovina predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka stečenu u toku trajanja bračne zajednice.
U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 228/05. Opštinski sud u Novom Kneževcu je 29. novembra 2005. godine doneo osporenu presudu P. 228/05, kojom je usvojio delimično tužbeni zahtev tužilje i u stavu II utvrdio da je tužilja po pravnom osnovu zajedničkog sticanja u braku stekla pravo svojine na 20/100 dela na nekretnini upisanoj u KO Novi Kneževac, ZKUL 4502, parcela broj 2961, izgrađeno građevinsko zemljište površine 4 ara 82 m² sa izgrađenom stambenom zgradom i pomoćnim objektima u Novom Kneževcu u ulici 36. Vojvođanske udarne divizije br. 3 i da je podnosilac ustavne žalbe dužan trpeti da se tužilja uknjiži u zemljišne knjige, a u stavu III odbio deo tužbenog zahteva tužilje koji predstavlja razliku između traženog i dosuđenog udela na navedenoj nepokretnosti po pravnom osnovu zajedničkog sticanja u braku, kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je istaknuto: da je tuženi (podnosilac ustavne žalbe) svojim sredstvima kupio zemljište za izgradnju sporne stambene zgrade i da je dobio značajna novčana sredstva od roditelja za izgradnju; da je podnosilac ustavne žalbe uzeo kredit za izgradnju sporne stambene zgrade; da je sporna stambena zgrada "stavljena pod krov" 15 dana nakon zaključenja braka između stranaka i da je do tog momenta isključivo podnosilac ustavne žalbe uložio sredstva za izgradnju; da na osnovu toga podnosilac ustavne žalbe ima pravo svojine na 60/100 dela na spornoj stambenoj zgradi i da to predstavlja njegovu posebnu imovinu; da su stranke do useljenja u spornu stambenu zgradu 1986. godine izvele preostale radove na zgradi i to sredstvima ostvarenim zajedničkim radom; da je tužilja dobila na poklon od svog ujaka građu za pokrivanje zgrade; da je tužilja radila na njivi i bila u radnom odnosu; da je tužilja učestvovala u otplati kredita za izgradnju zgrade i da je sama obavljala poslove u domaćinstvu; da je sud zaključio da je doprinos stranaka u sticanju zajedničke imovine u braku jednak i da je na osnovu toga tužilja stekla pravo svojine na 20/100 dela na spornoj stambenoj zgradi i pomoćnim objektima.
Parnične stranke su 14. i 16. februara 2006. godine podnele žalbe protiv osporene prvostepene presude.
Okružni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 557/06 od 22. decembra 2006. godine odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 228/05 od 29. novembra 2005. godine u st. II i III izreke, prihvatajući u celini obrazloženje presude prvostepenog suda.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 14. februara 2007. godine izjavio reviziju protiv osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 557/06 od 22. decembra 2006. godine.
Vrhovni sud Srbije je 26. juna 2008. godine doneo presudu Rev. 737/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv osporene drugostepene presude.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (čl. 7. st. 1. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će, kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, predsednik veća saopštiti da je glavna rasprava zaključena i posle toga će se veće povući na većanje i glasanje radi donošenja odluke (član 304. stav 1.); da veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnih pitanja (član 305.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kada veće odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, predsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.); da kad se glavna rasprava održava pred većem, presudu donose predsednik veća i članovi veća koji su učestvovali na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena i da odmah po zaključenju glavne rasprave sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća (član 335. stav. 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).
Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem teksstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. st. 1. i 2.); da će predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku sud odbiti i u rešenju naznačiti razlog odbijanja (član 301. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. februara 1994. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Kneževcu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 557/06 od 22. decembra 2006. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 12 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da deoba zajedničke imovine stečene u toku trajanja braka spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima. Polazeći od prirode predmetnog spora, Ustavni sud je ocenio da je Opštinski sud u Novom Kneževcu trebalo da utvrdi doprinos parničnih stranaka u sticanju zajedničke imovine na osnovu kriterijuma predviđenih odredbom člana 328. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), što samo po sebi iziskuje obiman dokazni postupak. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao parnične stranke i 10 svedoka, pročitao određene pismene isprave, izveo dokaz veštačenjem (sud je dva puta naložio veštaku da dopuni svoj nalaz i mišljenje radi utvrđivanja vrednosti pomoćnih objekata i zemljišta na kome je izgrađena sporna stambena zgrada), pa Ustavni sud smatra da predmetni spor nije bio jednostavan ni sa procesnog aspekta. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.
Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja u vezi prava svojine na nepokretnosti, koja je predstavljala predmet deobe bračne tekovine, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on samo u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu (30. marta 1994. i 4. februara 2004. godine) su odložena iz razloga koji se mogu pripisati u odgovornost podnosiocu ustavne žalbe, jer njegov uredno pozvani punomoćnik nije pristupio na ročišta. Iako je podnosilac ustavne žalbe na ročištu za glavnu raspravu od 4. marta 1998. godine tražio da sud ponovo sasluša svedoke zbog promene u sastavu sudskog veća i time uticao na dužinu trajanja ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku.
S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome parnična stranka ne snosi odgovornost za duže trajanje parničnog postupka "ukoliko se koristila prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa" (videti presudu u predmetu Sokolov protiv Rusije od 22. septembra 2005. godine). S tim u vezi, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u predmetu Surmeli protiv Nemačke od 8. juna 2006. godine).
Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P. 228/05 uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Opštinskog suda u Novom Kneževcu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud je utvrdio da je većina ročišta za glavnu raspravu odložena bez krivice podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao tri perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda. Prvi period neaktivnosti jeste period od tri godine i dva meseca, od 5. decembra 1994. godine kada je Opštinski sud u Novom Kneževcu zaključio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, do 4. februara 1998. godine kada je prvostepeni sud doneo rešenje P. 39/94 kojim je ponovo otvorio raspravu, a treba istaći da je prvostepeni sud doneo navedeno rešenje tek nakon osam meseci od dana urgiranja tužilje da sud odluči o njenom tužbenom zahtevu. Drugi period neaktivnosti jeste period od tri godine i devet meseci, od 15. decembra 1998. godine kada je Opštinski sud u Novom Kneževcu doneo rešenje P. 39/94 kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, do 10. septembra 2002. godine kada je prvostepeni sud održao naredno ročište za glavnu raspravu. Treći period neaktivnosti jeste period od sedam meseci, od 23. marta 2004. godine kada je Opštinski sud u Novom Kneževcu zaključio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, do 28. oktobra 2004. godine kada je prvostepeni sud doneo rešenje P. 39/94 kojim je ponovo otvorio raspravu zbog promene u sastavu sudskog veća, jer je dotadašnji predsednik veća M.L. razrešena sudijske funkcije 20. aprila 2004. godine. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu odredbe ranije važećeg ZPP, ulogu suda i predsednika veća u parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je neodgovorno postupanje i nečinjenje prvostepenog suda (posebno sudije M.L. kao predsednika veća) direktno uticalo na dužinu trajanja ovog postupka. O mnogobrojnim propustima prvostepenog suda u pogledu vođenja postupka i koncentracije procesne građe govori i činjenica da je Opštinski sud u Novom Kneževcu, tek nakon četiri godine i 10 meseci od dana podnošenja tužbe, rešenjem P. 39/94 od 15. decembra 1998. godine ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune postupka, tj. izvođenja dokaza veštačenjem na okolnost doprinosa stranaka u sticanju bračne tekovine. Imajući u vidu prirodu predmetnog spora i odredbu člana 7. stav 3. ranije važećeg ZPP, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud, i pored toga što u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, bio dužan da u ranijoj fazi postupka ex officio donese rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem jer je nesporno da je navedeni dokaz bio od značaja za odlučivanje. Ocenjujući razloge koji su uticali na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je zaključio da je Opštinski sud u Novom Kneževcu treći put otvorio raspravu u ovoj pravnoj stvari, jer je predsednik veća - sudija M.L. razrešena sudijske funkcije mesec dana nakon zaključenja glavne rasprave. Ipak, po oceni Ustavnog suda, navedena činjenica se ne može tretirati kao objektivna okolnost ili razumni razlog koji bi opravdao prolongiranje ovog postupka, s obzirom na to da je, saglasno odredbama člana 335. stav 2. i člana 337. stav 1. ranije važećeg ZPP, sud bio dužan da odmah po zaključenju glavne rasprave donese presudu, odnosno da izradi pismeni otpravak presude u roku od osam dana od dana donošenja. Takođe, prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 228/05 koja je doneta 29. novembra 2005. godine a koja je dostavljena punomoćnicima stranaka tek početkom februara 2006. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ovom prilikom Ustavni sud posebno naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način kojim će se omogućiti donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom zagarantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu P. 228/05 i da je u tom delu ustavna žalba osnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Iz navedenih odredaba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.
S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je, nakon podnošenja ustavne žalbe, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 737/07 od 26. juna 2008. godine odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe, pa je zaključio da su ispunjene sve pretpostavke za meritorno odlučivanje da li je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.
7. Razmatrajući ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno kompleksno pravo koje, pored prava na suđenje u razumnom roku, sadrži i niz drugih prava koja obezbeđuju određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama - pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku itd.
Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava - isključenje i izuzeće sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP propisani su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, u parničnom postupku je povređeno njegovo pravo na nepristrasno suđenje, jer je "on pripadnik mađarske nacionalne manjine u Republici Srbiji" i "zbog neažurnog postupanja predsednika veća M. L, koja je kasnije razrešena sudijske funkcije".
Ustavni sud je utvrdio da navedeni stav podnosioca ustavne žalbe o postupanju sudije M.L. nije potkrepljen konkretnim dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudije, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode. Sama činjenica da je sudija M.L. u predmetnom parničnom postupku neažurno i neodgovorno postupala, po oceni Ustavnog suda, ne može ukazati na eventualnu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje, jer su takvim postupanjem podjednako "oštećene" obe parnične stranke. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je osporenu presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 228/05 od 29. novembra 2005. godine donelo veće u čijem sastavu nije bilo sudije tog suda M.L. čije je izuzeće traženo, da je drugu presudu koja se osporava ustavnom žalbom donelo veće Okružnog suda u Zrenjaninu i da podnosilac ustavne žalbe nije osporavao nepristrasnost sudija koji su učestvovali u donošenju osporenih presuda. Stoga Ustavni sud smatra da ovakvi navodi podnosioca ustavne žalbe nisu prihvatljivi, niti su potkrepljeni bilo kojim konkretnim dokazom, već da predstavljaju posledicu njegove subjektivne ocene o pristrasnom delovanju navedenog sudije u predmetnom parničnom postupku.
Takođe, Ustavni sud je zaključio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je Opštinski sud u Novom Kneževcu u dokaznom postupku narušio procesnu ravnopravnost parničnih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, tokom prvostepenog parničnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu je bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da obrazloži svoj odgovor na tužbu, da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, da izjavi redovni i vanredni pravni lek, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Treba istaći i da postupak dokazivanja obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Nadležni sud je dominus litis u parničnom postupku, pa nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke predlože. Pri tome, sud postupa saglasno načelu slobodne ocene dokaza, pa će odbiti dokazivanje činjenice o čijoj je istinitosti ili neistinosti već stekao uverenje. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza na ročištu za glavnu raspravu od 23. februara 2005. godine, pa stoga i nije narušena procesna jednakost stranaka u parničnom postupku.
S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe po kojim je "Opštinski sud u Novom Kneževcu sklonio u pomoćni omot spisa predmeta krunski dokaz koji je podnet uz žalbu protiv prve prvostepene presude - ugovor o kreditu (zaključen između podnosioca i Banatske banke - Zrenjanin radi izgradnje sporne stambene zgrade) i da ovaj dokaz nije ni stigao do Okružnog suda u Zrenjaninu". Ne ulazeći u istinitost tvrdnji podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je Okružni sud u Zrenjaninu, postupajući po žalbi podnosioca, doneo rešenje Gž. 778/05 od 29. septembra 2005. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 39/94 od 23. februara 2005. godine, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni sud nepotpuno i netačno utvrdio činjenično stanje. Donošenjem drugostepenog rešenja, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije bio onemogućen da predloži izvođenje navedenog dokaza u ponovnom postupku. Polazeći od toga, Ustavni sud je našao da su u ponovnom postupku prvostepeni i drugostepeni sud cenili navedeni dokaz podnosioca ustavne žalbe, pa je zaključio da ni u tom smislu nije narušena procesna ravnopravnost i "jednakost oružja" stranaka u parničnom postupku.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti i u javno sprovedenom postupku u skladu sa zakonom. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja sudova i neprihvatljive primene materijalnog prava.
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Kneževcu i Okružnog suda u Zrenjaninu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
8. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.
9. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti