Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja i ocene dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv krivičnih presuda. Navodi podnosioca se svode na osporavanje ocene dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja ustavnopravno pitanje već spada u nadležnost redovnih sudova, a osporenim presudama nije odlučivano o pritvoru.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-130/2010
20.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Perovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gorana Perovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pirotu K. 15/08 od 20. februara 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1805/09 od 12. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Perović iz Bora podneo je 12. januara 2010. godine, preko punomoćnika Ivana Bajazita, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, protiv presude Okružnog suda u Pirotu K. 15/08 od 20. februara 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1805/09 od 12. novembra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. st 1. i 2. Ustava obrazlaže time da su „i u prvostepenoj i u drugostepenoj presudi, kao i u postupcima koji su prethodili njihovom donošenju, počinjene bitne povrede Zakonika o krivičnom postupku, povrede Krivičnog zakonika i Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, te Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala“, iz čega zaključuje da mu nije sudio nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, jer je po njegovom mišljenju trebalo da mu se sudi pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebnim odeljenjem budući da je osuđen za krivično delo zločinačko udruživanje. Dalje navodi da se „u činjeničnom smislu i jedna i druga presuda pozivaju na zapisnik o saslušanju osumnjičenog M.M, jednog od učesnika u ovom postupku“ datom pred inspektorima SBPOK-a 14. decembra 2007. godine, a koji nije mogao biti dokaz u ovom krivičnom postupku zbog zloupotrebe prava na korišćenje svog maternjeg jezika, od strane oba suda“. Dodaje „da je na zapisniku pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu 15. decembra 2007. godine nisu uneti podaci o njegovom maternjem jeziku, ali je konstatovano kako srpski jezik dobro govori i razume, pa mu tumač nije potreban“, ali smatra da je ovaj zapisnik „veoma kratak“, a u vezi sa upozorenjem po formi suprotan članu 9. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku. Konačno, podnosilac ustavne žalbe ističe da „prvostepeni sud, čije razloge je uvažio i drugostepeni, u pogledu činjeničnog stanja vezanog za količinu falsifikovanog novca u vezi sa predmetnim postupkom, utvrđuje ovu, inače odlučnu činjenicu, na osnovu transkripta prisluškivanih razgovora koje je na glavnom pretresu čitao predsednik veća, bez emitovanja tonskih zapisa, jer za to nije bilo tehničkih mogućnosti“ i zaključuje da su „korišćenjem pomenutih transkripata povređene odredbe člana 232. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, a način na koji je ovaj dokaz izveden i ocenjen od strane oba suda, upućuje na zaključak da ove dokaze nije koristio nezavisan sud u pravičnom postupku“.

U ustavnoj žalbi podnosilac ističe i povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, navodeći da se u pritvoru nalazio tokom trajanja celog postupka i da se iako je doneta pravnosnažna presuda nalazi još uvek u pritvoru, te da je „za dve godine provedene u pritvoru Gorana Perovića predsednik suda ili sudija koga je on odredio posetio dva puta, iako je dužnost predsednik suda ili sudije koga on odredi da najmanje jedanput nedeljno obilazi u pritvoru shodno članu 152. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku“. Dodaje da su razlozi za njegovo pritvaranje „stereotipni, apstraktni i već viđeni u prethodnim odlukama“.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporene presude i naredi ponovno suđenje pred prvostepenim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se u postupku po ustavnoj žalbi jedino ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenog ustavnog prava ili slobode podnosioca ustavne žalbe, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak pred Okružnim sudom u Pirotu u predmetu K. 15/08 koji je pravnosnažno okončan.

Presudom Okružnog suda u Pirotu K. 15/08 od 20. februara 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja, u saizvršilaštvu, produženog krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika. Za izvršena krivična dela podnosilac ustavne žalbe je istom presudom osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 14. decembra 2007. godine. O produženju pritvora nije odlučivano navedenom presudom.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 1. juna 2009. godine pobijajući je, pored ostalog, iz sledećih razloga: da je presudu doneo sud koji nije stvarno nadležan za krivično delo zločinačko udruživanje, jer je za navedeno delo nadležan Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje (dodavši da se u negativnom smislu već izjasnio istražni sudija Okružnog suda-Posebno odeljenje, Specijalni tužilac, Okružni sud u Beogradu i konačno Vrhovni sud Srbije povodom sukoba nadležnosti); da se presuda zasniva dokazima na kojima se ne može zasnivati, i to na zapisniku o saslušanju okrivljenog M.M, koji nije propisno upozoren na pravo o upotrebi maternjeg jezika, i na transkriptima telefonskih razgovora.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1805/09 od 12. novembra 2009. godine je, pored ostalog, preinačena prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni, te je podnosiocu ustavne žalbe utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od šest godina i šest meseci, dok su žalbe branilaca svih optuženih u ostalom delu i žalba Okružnog javnog tužioca u odnosu na osuđujući deo, odbijene kao neosnovane. Na navode iz žalbe, Vrhovni sud Srbije se detaljno izjasnio na 14 strana obrazloženja presude.

4. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da su mu osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. st. 1. i 2. Ustava.

Navedenim odredbama Ustava je utvrđeno: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega i da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem. (član 32. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba sadrži doslovno ponovljene navode i razloge iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, na koje se Vrhovni sud Srbije u osporenoj drugostepenoj presudi detaljno izjasnio, zasnivajući svoju ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda na detaljnoj analizi činjenica utvrđenih u prvostepenoj presudi. Navodi podnosioca se u suštini odnose na osporavanje dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu i ocenjeni u osporenim presudama, kao i činjeničnog stanja utvrđenog u krivičnom postupku u kome je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest godina i šest meseci zbog izvršenja produženog krivičnog dela falsifikovanje novca u sticaju sa krivičnim delom zločinačko udruživanje. Naime, podnosilac ustavne žalbe, osporavajući transkripte prisluškivanih i snimljenih telefonskih razgovora vođenih imeđu optuženih, na kojima se po mišljenju podnosioca presuda ne može zasnivati, zaključuje da nije utvrđen iznos novca koji je bio u opticaju između optuženih. Po oceni Ustavnog suda, ovakvi navodi podnosioca ne ukazuju da su osporene presude donete na osnovu proizvoljne ili nepravične primene krivičnog materijalnog i procesnog prava, što bi za posledicu imalo povredu njegovog prava na pravično suđenje, budući da podnosilac zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje i od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud oceni izvedene dokaze i preispita pravilnost zaključaka redovnih sudova, što nije u njegovoj nadležnosti. Ustavni sud je cenio i navode podnosioca kojima osporava nadležnost prvostepenog suda. Međutim, Ustavni sud ukazuje da iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nesporno proizlazi da je Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud u Republici, povodom sukoba nadležnosti, a nakon sprovedene istrage, doneo rešenje kojim je utvrdio da je za postupanje u konkretnoj krivičnopravnoj stvari nadležan Okružni sud u Pirotu, a ne Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje, te da se ne može smatrati ustavnopravnim razlogom da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, jer mu nije sudio stvarno nadležan sud, budući da u nadležnosti Ustavnog suda nije da rešava sukob nadležnosti između redovnih sudova. Takođe, Ustavni sud je cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo iz člana 32. stav 2. Ustava, jer „zapisnik o saslušanju osumnjičenog M.M, nije mogao biti dokaz u ovom krivičnom postupku zbog zloupotrebe prava na korišćenje svog maternjeg jezika, od strane oba suda“, ali se ovaj navod ne može dovesti u vezu sa odredbom navedenog člana, prema kojoj se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem. Tačnije, podnosilac ustavne žalbe nije naveo niti jedan razlog koji bi ukazivao na to da je njemu lično ovo pravo povređeno ili uskraćeno.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U odnosu na navode ustavne žalbe da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da osporenim presudama nije odlučivano o produženju pritvora prema podnosiocu, te se eventualne povrede označenog prava ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim aktima.

6. Polazeći od toga da se podnetom ustavnom žalbom, sa jedne strane, od Ustavnog suda zahteva da kao instanciono viši sud u odnosu na Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije, koji su doneli osporene presude, još jednom ispita njihovu zakonitost, a da, sa druge strane, osporenim presudama nije odlučivano o produženju pritvora prema podnosiocu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja i ocene dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti