Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu povodom prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na zakonitost prestanka radnog odnosa, pozivajući se na prethodnu praksu. Preostali delovi žalbe, koji se odnose na regres, suđenje u razumnom roku i upravne akte, odbačeni su.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-130/2013
23.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. iz Podgorice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. V. izjavljena protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 213/08 od 27. septembra 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3735/10 od 13. aprila 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1000/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije, u delu u kojem je odučeno o zakonitosti rešenja na osnovu kojih je podnosiocu prestao radni odnos, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V. iz Podgorice, preko punomoćnika B. Š, advokata iz Beograda, podneo je, 9. januara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 213/08 od 27. septembra 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3735/10 od 13. aprila 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1000/11 od 29. avgusta 2012. godine, kao i protiv rešenja Ministarstva privrede Republike Srbije broj 118-00-23/2006-08 od 17. avgusta 2006. godine i broj 118-00-23/1/2006-08 od 11. septembra 2006. godine, zbog povrede načela utvrđenih čl. 17, 18. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. st. 1, 3. i 4. Ustava. Podnosilac je u istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi detaljno su navedeni razlozi zbog kojih podnosilac smatra da su mu pravnosnažnim odbijanjem zahteva za naknadu troškova regresa za godišnji odmor za 2006. godinu u visini od 29.646,00 dinara i troškova parničnog postupka povređena označena načela i prava. Takođe, u ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da tužena nije ništa preduzela da ga rasporedi na poslove prema njegovom znanju, sposobnostima i radnom iskustvu u istom ili drugom državnom organu, da, u konkretnom slučaju, nije bio ukinut državni organ u kome je on bio zaposlen, već je tužena preuzela poslove iz nadležnosti tog organa. Podnosilac je navio i da mu otpremnina nije isplaćena pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, što to rešenje čini nezakonitim, a istakao je i da je strani državljanin, državljanin Republike Crne Gore, te da su osporeni akti u neskladu sa odredbom člana 2. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, kojim je propisana jednaka pravna zaštita i slobodan pristup sudovima i drugim organima državljana ugovornica. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je istakao da sudovi nisu preduzeli potrebne radnje da u razumnom roku odluče o njegovim pravima i obavezama, da je sud neopravdano odlagao ročišta, kao i da ih je zakazivao nakon četiri, odnosno pet meseci. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu izjavljenu protiv navedenih akata i utvrdi da su tim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na rad, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava, da poništi osporena rešenja Ministarstva privrede Republike Srbije i obustavi njihovo sprovođenje do donošenja konačne odluke o radno-pravnom statusu podnosioca, da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, te da naloži nadležnim državni organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se uspostavilo ranije stanje i otklonile sve štetne posledice nastale nezakonitim prestankom radnog odnosa podnosiocu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 3. i 4.).

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe bio je zaposlen u Ministarstvu za unutrašnje ekonomske odnose, gde je, kao savetnik ministra za ekonomska pitanja, obavljao poslove u vezi sa ostvarivanjem saradnje sa organima, organizacijama i službama državne zajednice u cilju uspostavljanja i nesmetanog funkcionisanja zajedničkog tržišta, te ostvarivanja saradnje sa državama članicama u harmonizaciji ekonomskih sistema država članica sa standardima i pravilima međunarodnih organizacija. Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06) bilo je propisano: da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose (član 5. stav 1. tačka 2)); da Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima od Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose potreban broj zaposlenih, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti ispitivanja ručnog vatrenog oružja, naprava i municije (član 7. stav 1.); da Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine preuzima od Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose potreban broj zaposlenih, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti standardizacije i akreditacije (član 7. stav 3.); da predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju preuzimaju Ministarstvo privrede (član 8. stav 1.) . Ministarstvo privrede Republike Srbije donelo je 31. avgusta 2006. godine. Osporenim rešenjima Ministarstva privrede podnosilac je ostao neraspoređen, te mu je radni odnos prestao 31. avgusta 2006. godine, kada mu je i isplaćena otpremnina.

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 26. septembra 2006. godine tužbu sudu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo privrede, kojom je tražio da se ponište kao nezakonita rešenja tužene od 17. avgusta 2006. i 11. septembra 2006. godine , te da se obaveže tužena da ga vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu. Takođe, tužbom je traženo da se tužena obaveže da tužiocu, na ime naknade štete u visini troškova za odvojeni život, troškova prevoza i troškova dolaska i odlaska sa posla, isplati određene iznose, te da mu isplati regres za godišnji odmor za 2006. godinu u opredeljenom iznosu.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 213/08 od 27. marta 2009. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3735/10 od 13. aprila 2011. Godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj spornih rešenja tužene, kao i za isplatu regresa za godišnji odmor, dok je usvojen tužbeni zahtev za naknadu navedenih troškova. Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj 13. juna 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1000/11 od 29. avgusta 2012. godine, ocenjujući da su sporna rešenja tužene zakonita, odnosno da su bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim je utvrđeno da je tužilac ostao neraspoređen i da će mu nakon isplate otpremnine prestati radni odnos. Revizijski sud je ocenio kao neosnovan navod tužioca da mu je radni odnos prestao na osnovu podzakonskog akta (uredbe), a ne pod uslovima utvrđenim zakonom. Takođe, navedeno je da je za rešavanje statusa zaposlenih u institucijama bivše državne zajednice, koji su zbog prestanka potrebe za njihovim radom ostali neraspoređeni, odnosno kojima je presto radni odnos jer nisu mogli da budu raspoređeni na druge poslove, merodavan Zakon o radnim odnosima u državnim organima, kao i da su bili ispunjeni uslovi da nadležni funkcioner, na osnovu odredbe člana 68a navedenog zakona, bez programa rešavanja viška zaposlenih, odluči o njihovom radno-pravnom statusu.

4. Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a u kome je odlučivano o zakonitosti rešenja na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac B . J . iz Beograda povodom čije ustavne žalbe je formiran predmet Už-8337/2012, kao i da se osporene presude donete u parničnim postupcima koji su prethodili ustavnosudskom zasnivaju na bitno sličnom obrazloženju. Budući da je Ustavni sud, na sednici održanoj 15. jula 2015. godine doneo Odluku Už-8337/2012, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca B. J . izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, to je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnosioca R . V . da su mu osporenim presudama, u delu u kojem je odlučeno o zakonitosti rešenja na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava. Ovakva o dluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-8337/2012 od 1 5. jula 2014. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda ( www.ustavni.sud.rs).

U pogledu navoda ustavne žabe o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilaca povredu ovog prava zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio i da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da su osporene presude u „neskladu“ sa Ugovorom između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, a imajući u vidu odredbu člana 3. navedenog ugovora, prema kojoj pravna pomoć, u smislu ovog ugovora, obuhvata dostavljanje pismena, obaveštenja i predmeta, kao i preduzimanje procesnih radnji, primenu određenih mera (kontrolisane isporuke, angažovanje prikrivenog islednika i dr.), priznanje i izvršenje sudskih i arbitražnih odluka i ustupanje i preuzimanje krivičnog gonjenja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod podnosioca da mu je nezakonito prestao radni odnos jer mu pre prestanka nije isplaćena otpremnina. Ovo stoga što iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je radni odnos podnosiocu prestao istog dana kada mu je isplaćena otpremnina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv označenih presuda, u delu u kojem je odlučeno o zakonitosti rešenja tužene na osnovu kojih je podnosiocu prestao radni odnos, odlučujući kao u prvom delu izreke. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-8337/20112 od 1 5. jula 201 5. godine, koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navod ustavne žalbe kojim podnosilac ističe da je strani državljanin, Ustavni sud ukazuje, nezavisno od toga što navedena okolnost nije bila od značaja prilikom odlučivanja o osnovanosti ustavne žalbe, niti iz osporenih presuda proizlazi da je bila od značaja prilikom odlučivanja parničnog suda o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca, da saglasno odredbi člana 45. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasni RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09), kao državni službenik može da se zaposli punoletni državljanin Republike Srbije koji ima propisanu stručnu spremu i ispunjava ostale određene uslove.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz čl. 17, 18. i 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelima ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već ona predstavljaju osnov na koj em, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povreda označenih načela. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

5. U pogledu navoda podnosioca kojima se ističe da su mu odlukama parničnog suda o osnovanosti njegovog zahteva za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora povređena označena načela i prava, Ustavni sud konstatuje da je o ovom zahtevu podnosioca kao tužioca pravnosnažno odlučeno osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, te da u tom delu navedena presuda nije bila predmet razmatranja revizijskog suda.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je osporena drugostepena presuda dostavljena podnosiocu ustavne žalbe najkasnije 13. juna 2011. godine, kada je protiv nje izjavio reviziju, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle proteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo koje, pored ostalog, mora da sadrži zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su ustavnom žalbom osporeni označeni akti, a da je p ostavljenim zahtevom, u konkretnom slučaju, od Ustavnog suda podnosilac tražio samo da poništi te akte kojima mu je, kako smatra, povređeno ustavno pravo , da ih poništi i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete.

Kako ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ne sadrži zahtev kojim se traži da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, to je Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva, bez obzira na postojanje određenih navoda kojima se načelno ukazuje na povredu ovog prava, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

7. U vezi sa osporenim rešenjima Ministarstva privrede, Ustavni sud je, imajući u vidu da se ne radi o aktima iz člana 170. Ustava, odnosno o aktima protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu povodom prestanka radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti