Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da dugo trajanje postupka nije posledica postupanja organa, već samog podnosioca koji je koristio nedopušteno pravno sredstvo i bio pasivan deset godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1300/2008
26.11.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hasana Omerovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hasana Omerovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1326/06 od 16. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hasan Omerović iz Niša je 12. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1326/06 od 16. aprila 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je na njega tokom 1993. godine vršen pritisak kako bi podneo zahtev za prestanak profesionalne službe u vojsci, na koji način mu je povređeno pravo na nepovredivost psihičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pored toga navodi da je, odmah nakon uručenja naredbe o prestanku službe, podneo žalbu 15. oktobra 1993. godine u kojoj je naveo da povlači svoj zahtev za prestanak službe, ali da o istoj žalbi nije odlučeno do 30. juna 2004. godine, kada je, nakon podnošenja urgencije 19. novembra 2003. godine, zaključkom Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore broj 14908-8/03 žalba odbačena kao nedopuštena. Protiv tog zaključka podnosilac je blagovremeno podneo i tužbu, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije od 16. aprila 2008. godine odbijena kao neosnovana. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, odlučivanje u roku od 15 godina se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, iz razloga što, iako je podnosilac imao mogućnost korišćenja pravnih sredstava, odlučivanje po tim pravnim sredstvima je namerno odugovlačeno od stane vojnih upravnih organa i sudova, te se ista nisu mogla smatrati delotvornim.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Ministarstva odbrane Republike Srbije, Sektor za ljudske resurse 14908-8/03, spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 1326/06, osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Načelnik personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije doneo je 28. septembra 1993. godine naredbu broj 1-212 kojom je utvrđeno da ovde podnosiocu ustavne žalbe, pešadijskom starijem vodniku I klase, prestaje aktivna vojna služba po njegovom zahtevu. U obrazloženju naredbe je navedeno da je imenovani podneo zahtev za prestanak aktivne vojne službe 22. jula 1993. godine. U naredbi postoji pouka o pravnom sredstvu, odnosno da je naredba konačna i da protiv iste nije dopuštena žalba, već se može pokrenuti upravni spor kod Vrhovnog vojnog suda u Beogradu u roku od 30 dana od dana dostavljanja naredbe i da se tužba predaje u dva primerka neposredno sudu ili putem pošte preporučeno.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene naredbe izjavio žalbu, koja je 15. oktobra 1993. godine primljena u Vojnoj pošti 3755 Niš. S obzirom da o žalbi nije odlučeno u zakonom propisanom roku, podnosilac ustavne žalbe je 19. novembra 2003. godine podneo urgenciju, koja je 29. decembra 2003. godine primljena u Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore. S obzirom da nije postupljeno ni po urgenciji, podnosilac ustavne žalbe je krajem 2003. godine podneo tužbu zbog "ćutanja administracije", o kojoj je Vrhovni vojni sud odlučio presudom Up. 2664/03 od 26. februara 2004. godine, kojom je tužba odbijena kao neosnovana.
Generalštab Vojske Srbije i Crne Gore je zatražio od komande 63. padobranske brigade podatke o podnetoj žalbi i Vojna pošta 6919 je svojim dopisom od 26. marta 2004. godine obavestila Generalštab da nije poznato zbog čega je žalilac, bivši stariji vodnik I klase Vojne pošte 6919 Niš, predao žalbu Vojnoj pošti 3755 Niš, s obzirom da u tom periodu VP 6919 Niš nije bila potčinjena VP 3755 Niš, tako da smatraju da žalba nije bila predata organu koji je nadležan za odlučivanje.
Rešavajući po žalbi, Generalštab Vojske Srbije i Crne Gore je zaključkom broj 14908-8/03 od 30. juna 2004. godine odbacio žalbu kao nedopuštenu, navodeći u obrazloženju da žalilac protiv naredbe koju je doneo nadležni starešina nije imao pravo žalbe, već je imao pravo na podnošenje tužbe Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu, o čemu je bio poučen u osporenoj naredbi.
Protiv navedenog zaključka, podnosilac ustavne žalbe je 12. jula 2004. godine podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu, koju je Vrhovni sud Srbije odbio osporenom presudom U-V 1326/06 od 16. aprila 2008. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je Vrhovni sud Srbije 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i da je Vrhovni sud Srbije ocenio da je pravilno odlučio tuženi organ kada je žalbu odbacio kao nedopuštenu, s obzirom da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv konačnog rešenja, protiv koga nije bila dopuštena žalba, već je jedino tužbom mogao pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u zakonom propisanom roku.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96 ) propisano je da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.
5. Imajući u vidu navedene odredbe Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja postupka pred organima uprave i pred sudovima, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem žalbe Vojnoj pošti 3755 Niš 15. oktobra 1993. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1326/06 od 16. aprila 2008. godine.
Trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roku, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, moraju se imati u vidu sledeće činjenice i okolnosti:
Podnosilac ustavne žalbe je protiv konačnog upravnog akta podneo žalbu 15. oktobra 1993. godine, iako je prethodno u osporenoj naredbi bio poučen da se protiv konačnog upravnog akta ne može izjaviti žalba, već se jedino može u zakonom propisanom roku pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom. Pored toga, žalba je podneta nenadležnom upravnom organu, Vojnoj pošti 3755 Niš, iako u tom periodu Vojna pošta 6919 Niš, u kojoj je podnosilac ustavne žalbe bio stariji vodnik I klase, nije bila potčinjena Vojnoj pošti 3755 Niš. Zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, podnosilac ustavne žalbe je podneo urgenciju 19. novembra 2003. godine, koja je primljena u Generalštabu 29. decembra 2003. godine, a potom i tužbu zbog "ćutanja administracije" krajem 2003. godine, o kojoj je odlučeno u periodu kraćem od dva meseca, presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 2664/03 od 26. februara 2004. godine, kojom je tužba odbijena. Nakon toga, Generalštab Vojske Srbije i Crne Gore je zaključkom broj 14908-8/03 od 30. juna 2004. godine odbacio žalbu kao nedopuštenu. Ustavni sud je utvrdio da je, uprkos tome što protiv konačnog upravnog akta žalba nije bila dozvoljena, upravni organ bio dužan da u propisanom roku po njoj postupi i odbaci je svojim aktom kao nedopuštenu. Međutim, ovako dugo trajanje postupka pred organima uprave se može pripisati u krivicu samog podnosioca ustavne žalbe, zbog nepreduzimanja bilo kakvih procesnih aktivnosti u ovom postupku. Naime, podnosilac ustavne žalbe je imao mogućnost da, u skladu sa navedenom odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ukoliko o žalbi nije odlučeno u roku od 60 dana ili u zakonom kraćem roku, podnese urgenciju drugostepenom organu da postupi po žalbi u daljem roku od sedam dana. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je urgenciju zbog "ćutanja administracije" podneo tek 19. novembra 2003. godine, odnosno 29. decembra 2003. godine kada je primljena u Generalštabu Vojske Jugoslavije, dakle nakon više od deset godina od dana podnošenja žalbe.
Ustavni sud smatra da nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u konkretnom upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe nije prouzrokovalo značajno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, već 18. novembra 2004. godine, dakle samo nešto više od četiri meseca od prijema tužbe, Skupština Srbije i Crne Gore je donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica (''Službeni list SCG'', broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog Zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, vojni sudovi su prestali sa radom, a njihova celokupna nadležnost, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima, preneta je na organe država članica. U sprovođenju člana 2. navedenog zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva (''Službeni glasnik RS'', broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenu presudu doneo 16. aprila 2008. godine, odnosno u roku od jedne godine, četiri meseca i 25 dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao kraće od četiri godine, da je Vrhovni sud Srbije odlučio o podnetoj tužbi u roku od jedne godine i pet meseci od dana preuzimanja predmeta od Vrhovnog vojnog suda, da se dužina trajanja upravnog postupka koji je prethodio sudskom postupku može pripisati u krivicu samog podnosioca ustavne žalbe koji nije preduzimao bilo kakve procesne radnje u cilju ubrzanja postupka, odnosno nije se interesovao kako je postupljeno po njegovoj žalbi u periodu od preko deset godina, da je uprkos pouci o dozvoljenom pravnom sredstvu podneo, u konkretnom slučaju, nedopušteno pravno sredstvo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, iako je postupak ukupno trajao preko četrnaest godina.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što je protiv naredbe načelnika personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-212 od 28. septembra 1993. godine, kao konačnog upravnog akta, podnosilac ustavne žalbe imao pravo da podnese tužbu u upravnom sporu nadležnom sudu, o čemu je i bio poučen u naredbi, ali da ovo pravo nije iskoristio, već je protiv naredbe podneo žalbu, iako protiv konačnog upravnog akta žalba nije dozvoljena, te je ista odbačena kao nedopuštena zaključkom broj 14908-8/03 od 30. juna 2004. godine. Dalje, podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog zaključka podneo tužbu u upravnom sporu, o kojoj je odlučeno osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije. Pored toga, ni sam podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da mu je uskraćeno pravo na pravno sredstvo, već ističe da zbog dužine trajanja postupka navedena pravna sredstva nisu bila delotvorna. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za pozivanje na uskraćivanje ili povredu Ustavom zajemčenog prava u situaciji kada lice svojim činjenjem ili nečinjenjem samo sebe onemogući u ostvarivanju određenog prava, odnosno u delotvornom ostvarivanju tog prava.
Podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije ni moglo biti povređeno ustavno načelo nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta zajemčeno članom 25. stav 1. Ustava, iz razloga što je navedenom presudom odlučeno o osnovanosti tužbe podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv akta kojim je odlučeno o jednom procesnom pitanju, odnosno pitanju ispunjenosti procesnih uslova za podnošenje žalbe. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je zahtev za prestanak aktivne vojne službe podneo zbog psiholoških pritisaka i pretnji pojedinih lica iz organa vojne bezbednosti tokom 1993. godine, Ustavni sud ističe da je ustavna žalba, kao sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te da u tom smislu, nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za ocenu pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena pre proglašenja Ustava, u konkretnom slučaju, radnji koje su preduzimane tokom 1993. godine.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti