Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Žalbom se osporavao ugovor o doživotnom izdržavanju. Sud je ocenio da nisu povređena prava na jednaku zaštitu prava, imovinu i nasleđivanje, jer navodi žalbe ne sadrže ustavnopravne razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1300/2009
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Anke Ivičević Radošević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Anke Ivičević Radošević izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 150/09 od 11. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anka Ivičević Radošević iz Beograda je 9. jula 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Rev. 150/09 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na nasleđivanje iz člana 59. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu protiv tuženog radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i da su postupajući sudovi odbili kao neosnovan njen tužbeni zahtev; da su parnični sudovi našli da je pok. S.M.B. zaključenjem navedenog ugovora opozvala prethodno zaveštanje kojim je raspolagala u korist podnositeljke ustavne žalbe i da je tim ugovorom samo potvrđeno ono što je do tada činio sestrić pokojnice; da prvostepeni sud nije utvrdio činjenicu faktičkog izdržavanja pre zaključenja ugovora o izdržavanju i “da su ovu činjenicu prvi put u činjenično stanje uveli drugostepeni sud i Vrhovni sud, bez prethodne rasprave“; da su drugostepeni i revizijski sud ignorisali sve dokaze koji se odnose na nedostatak aleatornosti kao bitnog elementa ugovora o izdržavanju; da je osporenom revizijskom presudom priznato dejstvo apsolutno ništavom ugovoru o doživotnom izdržavanju i uskraćena prava podnositeljke ustavne žalbe na imovinu i nasleđivanje, koja je ona zasnivala na svojeručnom zaveštanju pokojnice; da je Vrhovni sud Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke, pa podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenom revizijskom presudom povređeno i njeno pravo na jednaku zaštitu prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog Milana Niketića, radi poništaja ugovora o izdržavanju zaključenog između sada pok. S.P.B., kao primaoca izdržavanja, i tuženog, kao davaoca izdržavanja, koji je overen pred istim sudom u vanparničnom postupku u predmetu 3R. 533/05.

Prvostepeni sud je 28. decembra 2007. godine doneo presudu P. 8907/05, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi navedeni ugovor i da tuženi trpi brisanje upisa zabeležbe ugovora u zemljišnim knjigama; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da ona ima pravo svojine na kući u Ulici Užičkoj br. 7 u Beogradu, na osnovu ručnog testamenta sada pok. S.P.B; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi ništavost navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju; u stavu četvrtom izreke odbio predlog tužilje za određivanje privremene mere zabrane izvođenja radova na adaptaciji navedene kuće; u stavu petom izreke obavezao tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio da je sada pok. S.P.B. sačinila testament od 21. marta 2005. godine, kojim je raspolagala svojom imovinom u korist tužilje; da iz ZKUL 165, KO Beograd 7 proizlazi da je sada pok. S.P.B. vlasnik kuće u Ulici Užičkoj br. 7 u Beogradu i da je pod Dn. 15962/05 zabeležen ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je zaključen između nje i tuženog kao davaoca izdržavanja; da je u zapisniku u vanparnici 3R-533/05 istog suda, povodom predloga za overu ugovora o doživotnom izdržavanju, konstatovano da je sada pok. S.P.B. izjavila da je ovde tuženi njen jedini zakonski naslednik i da se on brine o njoj od kada se razbolela, ide u nabavku i angažovao je ženu koja joj pomaže, te da ona želi da zaključi sa njim ugovor o doživotnom izdržavanju; da je sada pok. S.P.B. prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju bila svesna radnje koju preduzima pred sudom, da je na pitanja vanparničnog sudije odgovarala jasno, logično i povezano, što je i konstatovano u zapisniku, te da je svedok dr. Lj.M. navela da je sada pokojnica bila svesna 8. juna 2005. godine prilikom dolaska u bolnicu zbog bolova u trbuhu; da je imajući u vidu da je sada pok. S.P.B. bila svesna u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, prvostepeni sud ocenio da je ona opozvala testament, te da tužilja nije više testamentalni naslednik i da nema aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 7978/08 od 3. jula 2008. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući obrazloženje prvostepenog suda i ističući da su bez uticaja žalbeni navodi prema kojima je u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bilo izvesno koliko će živeti primalac izdržavanja, s obzirom na to da je zaključenjem navedenog ugovora formalno potvrđeno ono što je tuženi kao sestrić pokojnice do tog momenta godinama unazad činio, što je primalac izdržavanja i potvrdila prilikom zaključenja ugovora.

Odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 11. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 150/09, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su, u konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je ugovor o doživotnom izdržavanju sačinjen u formi propisanoj odredbama člana 195. Zakona o nasleđivanju i da nema uslova za utvrđivanje ništavosti, odnosno rušljivosti navedenog ugovora, u smislu odredaba čl. 103. i 111. Zakona o obligacionim odnosima; da je zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju samo formalno potvrđeno ono što je tuženi kao sestrić pokojnice do tog momenta za nju činio, a ugovorom prihvatio da o primaocu izdržavanja brine sve do njene smrti, pa je u takvim okolnostima neosnovano pozivanje tužilje u reviziji na odsustvo aleatornosti, jer se aleatornost kod ovakvih ugovora ne procenjuje samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima slučaja, što su nižestepeni sudovi pravilno cenili.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenom revizijskom presudom povređeno njeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i pravo na nasleđivanje iz člana 59. stav 1. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka je utvrđeno: da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije u suprotnosti sa ranijim odlukama tog suda donetim po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, te da je time povređeno njeno pravo zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Međutim, imajući u vidu utvrđeno činjenično i pravno stanje u predmetima u kojima su donete presude koje je podnositeljka ustavne žalbe dostavila i da su postupajući sudovi u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe zaključili da je navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju pravno valjan i da sadrži element aleatornosti, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke o različitom postupanju Vrhovnog suda Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama nisu potkrepljeni ustavnopravno prihvatljivim razlozima, već predstavljaju njenu subjektivnu ocenu o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u navedenim slučajevima.

S obzirom na to da su sudovi u predmetnom parničnom postupku utvrdili da podnositeljka ustavne žalbe nije stekla pravo svojine na navedenoj kući po osnovu nasleđa, jer je testament sada pok. S.P.B. opozvan zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju između pokojnice i tuženog kao davaoca izdržavanja, Ustavni sud je zaključio da osporenom revizijskom presudom podnositeljka nije ni mogla biti lišena imovine. U tom smislu, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, prema kome se članom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima ne štiti i pravo na sticanje imovine (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije od 13. juna 1979. godine).

Pored toga, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na nasleđivanje. Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju proizvodi pravno dejstvo i da je zaključenjem takvog ugovora opozvan testament primaoca izdržavanja koji je ona prethodno sačinila, te da podnositeljka ustavne žalbe nije mogla da kao testamentalni naslednik postane titular prava svojine na navedenoj kući.

Konačno, kako Ustavni sud ispituje povrede samo onih prava koja su označena u ustavnoj žalbi, a u konkretnom slučaju nije istaknuta povreda prava na pravično suđenje, to nije bilo osnova da Ustavni sud ispita da li su drugostepeni i revizijski sud zasnovali svoje odluke na činjeničnom stanju koje nije utvrđeno u prvostepenom postupku.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti