Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom ništavosti i rušljivosti zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrdivši stav redovnih sudova da nedostatak forme zaveštanja predstavlja razlog za njegovu rušljivost, a ne ništavost. Kako je tužbeni zahtev bio pogrešno postavljen na utvrđenje ništavosti, sudovi su ga ispravno odbili, ne povredivši ustavna prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1300/2013
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama maloletnih Tamare Popović i Tijane Popović, koje zastupa zakonski zastupnik Dragan Gligorić, svih iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbijaju se kao neosnovan e ustavn e žalb e maloletnih Tamare Popović i Tijane Popović izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/12 od 5. decembra 2012. godine.

2. Odbacuju se ustavne žalbe maloletnih Tamare Popović i Tijane Popović izjavljene protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/13 od 18. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletne Tamara Popović i Tijana Popović, koje zastupa zakonski zastupnik Dragan Gligorić, svi iz Novog Sada, podnele su, 18. februara 201 3. godine, preko punomoćnika Dejana Ukropine , advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu ustavne žalb e protiv presude navedene u tački 1. izre ke zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Iste podnos iteljke su podnescima od 15. avgusta 2013. godine, preko istog punomoćnika , dopunile ustavn e žalb e tako što su osporile i rešenje navedeno u tački 2. izreke , zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

U inicijalnim ustavnim žalbama, podnositeljke navode da, za razliku od stava zauzetog u osporenoj drugostepenoj presudi, postoji praksa redovnih sudova, pa i Apelacionog suda u Novom Sadu, da nedostatak forme i bitnih elemenata alografskog zaveštanja takvo zaveštanje čine ništavim. Podnositeljke, takođe, ukazuju i da je osporena drugostepena presuda doneta suprotno odredbi člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj sud nije vezan pravnim osnovom koji je postavljen u tužbi, te da su "pravne posledice rušljivosti i ništavosti testamenta identične jer se smatra da testament nikada nije ni sačinjen". Polazeći od navedenog podnositeljke predlažu da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda.

U naknadno dostavljenim ustavnim žalbama se osporava rešenje kojim je revizijski sud odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnositljki ustavne žalbe i nije prihvatio predlog Apelacionog suda za donošenje odluke po tzv. izuzetnoj reviziji, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da sporno pravno pitanje nije od opšteg interesa, niti je to nužno za ujednačavanje sudske prakse, a nije potrebno ni novo tumačenje prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 662/11 od 19. januara 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, i utvrđeno da je ništavo pismeno zaveštanje pred svedocima pokojne T. G. sačinjeno 3. marta 2010. godine, a proglašeno na ročištu 15. novembra 2010. godine u ostavinskom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu O.12416/10, te da se zaostavština u ostavinskom postupku ima u potpunosti raspraviti na osnovu zakona. Obavezani su tuženi da tužiljama naknade troškove postupka i odbijen je zahtev tužilja za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/12 od 5. decembra 2012. godine usvojena je žalba tuženih, pa je stavom prvim izreke, preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 662/11 od 19. januara 2012. godine u usvajajućem delu iz st. 1. i 2. izreke i delu odluke o troškovima spora iz stava 3. izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su maloletne tužilje tražile da se utvrdi da je ništavo predmetno pismeno zave štanje, a tužilje su obavezane da tuženima solidarno naknade troškove prvostepenog postupka. Stavom drugim izreke navedene drugostepene presude obavezane su tužilje da tuženima naknade troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužilje unuke sada pok. T.G , po njenoj pok. ćerki; da su tuženi sin pok. T.G. i članovi njegove porodice ; da je pok. T . G . bila mentalno očuvana osoba i da je ž ivela u zajedničkom domaćinstvu sa sinom i njegovom porodicom; da je 3. marta 2010. godine sada pok. T. G. pozvala dve komšinice u svoj stan radi potpisivanja zaveštanja; da je T . G. pročitala već prethodno sačinjen tekst zaveštanja, nakon čega su se na zaveštanju svojeručno potpisale dve komšinice kao svedoci, ali ne istovremeno sa sada pok. T. G; da je iza pok. T. G. pokrenut ostavinski postupak koji je prekinut, a maloletne tužilje su upućene na parnicu radi utvrđivanja činjenica od kojih zavisi pravna valjanost zaveštanja ; da zaveštanje po svojoj formi predstavlja pismeno zaveštanje sačinjeno pred svedocima.

Apelacioni sud nalazi da prvostepeni sud pravilno utvrđuje da sporno zaveštanje nije zaključeno u zakonom propisanoj formi, ali pogrešno konstatuje da je zbog toga to zaveštanje ništavo, budući, da saglasno odredbi člana 164. Zakona o nasleđivanju, nedostatak forme zaveštanja vodi njegovoj rušljivosti, a ne ništavosti, na šta tuženi u svojoj žalbi osnovano ukazuju. Pozivajući se na odredbe Zakona o nasleđivanju (čl. 155. do 157. i čl. 164. i 170.), drugostepeni sud zaključuje da tužilje predmetnom tužbom traže utvrđenje ništavosti zaveštanja njihove sada pokojne babe zbog nedostatka zakonom propisane forme prilikom njegovog sačinjenja, što je razlog za rušljivost zaveštanja koji vodi poništaju, a ne utvrđenju apsolutne ništavosti. Kako je, u konkretnom slučaju, tužbeni zahtev pogrešno postavljen, a sud u smislu člana 3. Zakona o parničnom postpku odlučuje u granicama postavljenog zahteva, drugostepeni sud je, primenom člana 380. stav 1. tačka 4 ) tog zakona, prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/13 od 18. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Novom Sadu za odlučivanje o reviziji koju su tuži lje izjavi le protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/12 od 5. decembra 2012. godine, dok je stavom drugim izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužilja, izjavljena protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da su protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuži lje izjavi le reviziju, pozivajući se na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo rešenje kojim je predložio da se odlučuje o reviziji koju su tuži lje izjavi le; da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da ne postoje uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije, jer Apelacioni sud nije naveo postojanje različitih sudskih odluka od značaja za praksu, a različito tumačenje relevantnih propisa između prvostepenog i drugostepenog suda nije razlog za novo tumačenje prava . Takođe, imajući u vidu da je vrednost predmeta spora (19.191,18 evra) ispod 100.000 evra, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilja nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03), je propisano: da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati, da se svedoci istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (član 85.); da je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 155.); da je ništavo zaveštanje lica koje nije navršilo petnaest godina života i lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti (član 156.); da je falsifikovano zaveštanje ništavo (član 157.); da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom, da pravo na isticanje rušljivosti gasi se istekom zakonom određenog roka (član 164.); da poništaj zaveštanja zbog rušljivosti može zahtevati samo lice koje za to ima pravni interes (član 165.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, one se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalb e izjavljen e protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/12 od 5. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi oca ustavne žalbe.

Iz odredbe člana 85. Zakona o nasleđivanju proizlazi da prilikom potpisivanja (alografskog) zaveštanja od strane zaveštaoca, oba svedoka zaveštanja moraju da prisustvuju tom potpisivanju i istovremeno se sa zaveštaocem potpišu, jer oni svojim potpisom, u stvari, potvrđuju autentičnost potpisa i izjave zaveštaoca da to predstavlja njegovu poslednju volju. Ukoliko zaveštanje ima nedostatak u obliku, ono je rušljivo i lice koje za to ima pravni interes zbog tog nedostatka može zahtevati poništaj zaveštanja (čl. 164. i 165. navedenog Zakona). Dakle, kada se tužba zasniva na rušljivosti pismenog zaveštanja, pravilno postavljenim zahtevom se traži poništaj zaveštanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporen oj preinačujućoj presudi da o pravno logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Naime , u konkretnom slučaju, pod nositeljke ustavne žalbe su tužbenim zahtevom tražile da se utvrdi ništavost predmetnog zaveštanja, a kao razloge su navele da zaveštanje nije sačinjeno u zakonom propisanoj formi. Kako su nadležni sudovi, u smislu člana 3. Zakona o parničnom postupku, bili dužni da u osporenom parničnom postupku odlučuju u granicama zahteva koji su stavljeni u tom postupku, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u preinačujućoj presudi dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje kada je odbio kao neosnovan postavljen zahtev za utvrđenje ništavosti navedenog zaveštanja ocenivši da je tužbeni zahtev pogrešno postavljen jer se zaveštanje osporava iz razloga koji to zaveštanje čine rušljivim, a ne ništavim. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenom drugostepenom presudom podnositeljkama ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Što se tiče prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnos iteljke svoje tvrdnje o povredi ov og prava bliže ne obrazlaž u, već ih izvod e iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da podnositeljkama nije povređeno pravo na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz čl ana 58. Ustava.

Takođe, u vezi sa navodima ustavnih žalb i kojima se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su uz ustavn e žalb e priložene sentence iz presud a Vrhovnog suda Srbije i Apelacionog suda u Novom Sadu, kao dokaz nejednakog postupanja. Međutim, u ustavn im žalb ama nisu priloženi dokazi - pismeni prepisi presuda na osnovu kojih su napisane te sentence, kako bi se moglo utvrditi da li su dostavljene presude donesene u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što bi, u konkretnom slučaju, bila neophodna pretpostavka da bi se moglo ispitati da li je podnositeljkama osporen om presudom povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalb e izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/12 od 5. decembra 2012. godine, odbio kao neosnovan e, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetim ustavn im žalb ama u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 371/13 od 18. aprila 2013. godine , a polazeći od činjenice da je Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, nadležan za ujednačavanje sudske prakse, a time i za procenu da li u konkretnom slučaju postoji potreba da se ujednači sudska praksa u odnosu na određeno pravno pitanje, Ustavni sud nalazi da zakonska mogućnost izjavljivanja revizije, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku , ne znači istovremeno i pravo da se o izjavljenoj reviziji meritorno odluči. Dopuštenost revizije u ovim slučajevima je bilo u isključivoj dispoziciji , najpre apelaciponog suda, pa zatim i Vrhovnog kasacionog suda, koji je u osporenom rešenju obrazložio zašto nisu ispunjeni uslovi za posebnu reviziju.

Podnositeljke ustavne žalbe nisu navele bilo kakav razlog osporavanja revizijskog rešenja u delu kojim je utvrđeno da nije ispunjen novčani cenzus za izjavljivanje revizije iz člana 394. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je rešio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom ništavosti i rušljivosti zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti