Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u sporu o kolonističkoj zemlji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je oduzimanjem prava svojine na kolonističkoj zemlji zbog nekorišćenja povređeno pravo na imovinu. Sud je poništio drugostepenu presudu, jer za takvu odluku nije postojao zakonski osnov.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Joke Grubor, Dragana Grubora, Željka Grubora, Božane Grubor i Boža Grubora, svih iz Omarske, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Joke Grubor, Dragana Grubora, Željka Grubora, Božane Grubor i Boža Grubora i utvrđuje se da su presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 159/05 od 4. maja 2006. godine i presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine, pa se nalaže nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Joka Grubor, Dragan Grubor, Željko Grubor, Božana Grubor i Božo Grubor, svi iz Omarske, Bosna i Hercegovina, su 9. jula 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Nikole Stevanića iz Novog Sada, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Temerinu P. 159/05 od 4. maja 2006. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je osporenom prvostepenom presudom oduzeto pravo svojine bez pravnog osnova utemeljenog u zakonu, te da se postupajući sud pozvao na stav Vrhovnog suda Vojvodine, koji ne može biti osnov za oduzimanje prava svojine na nepokretnostima. Oni navode da ne postoji propis na osnovu koga bi mogla biti doneta takva sudska odluka i da Okružni sud u Novom Sadu nije naveo zakonsku odredbu na kojoj temelji zauzeto pravno stanovište, te da osporena drugostepena presuda nije valjano obrazložena. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na imovinu izvode iz izvršene povrede prava na pravično suđenje (kojim se, pored ostalog, jemči zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova i garantuje pravo na obrazloženu sudsku odluku), pa je, u tom kontekstu, ispitivao i da li su osporene presude ustavnopravno valjane sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Milan Grubor i Smiljka Bikić su podneli Opštinskom sudu u Temerinu tužbu protiv tuženih Joke Grubor, Dragana Grubora, Željka Grubora, Božane Grubor i Boža Grubora, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine.

Prvostepeni sud je 4. maja 2006. godine doneo osporenu presudu P. 159/05, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i odlučio da se suvlasnički udeo pravnog prethodnika tuženih Stojana Grubora na nepokretnostima koje su bliže opisane u izreci presude pripiše na ravne delove tužiocima kao pravnim sledbenicima pok. Jefte Grubora i pok. Petra Grubora, te je obavezao tužene da su dužni trpeti da se tužioci upišu u zemljišne knjige kao suvlasnici na navedenim nepokretnostima; u stavu drugom izreke obavezao tužene da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da su kao kolonisti iz Bosne u toku 1946. godine došli u Bački Jarak sada pokojni Jefto Grubor, njegova braća Dragutin i Pero, sestra Vida i njegova žena Dušanka i majka Smiljka Grubor, te da je pored članova porodice Grubor nosilac kolonizacije bio i brat od strica Stojan Grubor; da je Smilja Grubor sa svojim sinovima, snahom Dušankom i ćerkom Vidom dobila na korišćenje plac i staru kuću u ulici Lole Ribara br. 74 u Bačkom Jarku, te da je navedena porodica živela na okupu jedno vreme, a da su nakon stasavanja deca polako napuštala porodičnu kuću; da je navedena kuća srušena početkom osamdesetih godina i da su na placu napravljene dve nove kuće – jedna za familiju Jefte Grubora, oca tužioca Milana Grubora, a druga za pravnog sledbenika Petra Grubora, odnosno tužilju Smiljku Bikić; da je Stojan Grubor, pravni prethodnik tuženih, živeo u internatu u Novom Sadu u periodu kada je pohađao mašinsku školu, tj. od 1947. do 1950. godine, da se nakon školovanja zaposlio u Zenici, gde je dočekao građanski rat u Bosni i Hercegovini, te je sa porodicom izbegao u Omarsku; da je Stojan Grubor imao kuću u Bosni i Hercegovini i nije dolazio u Bački Jarak i da on nije posećivao rodbinu u tom mestu u Vojvodini; da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je pravni prethodnik tuženih izgubio pravo svojine na nepokretnostima koje je napustio i da njegov suvlasnički udeo pripada ostalim kolonistima – članovima domaćinstva koji su ih koristili, te da za gubitak prava svojine nije potrebno formalno rešenje o oduzimanju dodeljene zemlje; da su neosnovani navodi žalbe prema kojima je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zbog nekorišćenja nepokretnosti oduzeo pravo svojine pravnom prethodniku tuženih i prema kojima ne postoje pravni propisi koji poznaju ovakvu mogućnost.

4. Odredbama Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji (“Službeni list FNRJ“, br. 64/45, 16/46, 24/46, 99/46, 101/47, 105/48, 4/51, 19/51, 42-43/51, 21/56, 52/57 i 55/57 i “Službeni list SFRJ“, br. 10/65), koji se primenjuje na sporni imovinskopravni odnos, je propisano: da dodeljeno zemljište prelazi u privatnu svojinu domaćinstva kome je dodeljeno i da će se odmah upisati u zemljišne knjige, te da se pravo vlasništva upisuje na sve članove domaćinstva kojem je zemlja dodeljena, tako da svi članovi domaćinstva imaju jednaka suvlasnička prava (član 2.); da ako se lice kome je zemlja dodeljena ne naseli u određenom roku od dana dostave odluke o dodeljivanju, gubi pravo na dodeljenu zemlju (član 25. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da pravo svojine koje određeno lice ima na stvari prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar (član 45.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li su Opštinski sud u Temerinu i Okružni sud u Novom Sadu proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, postupajući sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilaca, zaključujući da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe izgubio pravo svojine na nepokretnosti koju je stekao kao nosilac kolonizacije na osnovu činjenice da on nije koristio nepokretnost koju je napustio 1947. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji propisan samo jedan način prestanka svojine na nepokretnosti lica koje ima svojstvo nosioca kolonizacije – u slučaju ako se lice kome je zemlja dodeljena ne naseli u određenom roku od dana dostave odluke o dodeljivanju. Izuzimajući ovu pravnu situaciju, Ustavni sud napominje da navedeni zakon nije predvideo mogućnost gubitka prava svojine na nepokretnosti u slučaju kada nosilac kolonizacije naseli dodeljenu zemlju, ali je ne koristi u određenom vremenskom periodu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da bi prestanak prava svojine pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe u takvoj specifičnoj pravnoj situaciji bio moguć isključivo prema opštem pravnom režimu predviđenim Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Imajući u vidu da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe naselio zemljište koje mu je dodeljeno kao nosiocu kolonizacije i da Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji nije predvideo mogućnost gubitka prava svojine na nepokretnosti zbog njenog nekorišćenja, te da sudovi u predmetnom parničnom postupku nisu nesumnjivo utvrdili da li su tužioci stekli pravo svojine na navedenoj nepokretnosti po nekom valjanom pravnom osnovu, u smislu odredaba čl. 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud je našao da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak kada su ocenili da je pravni prethodnik podnosilaca izgubio pravo svojine na spornom zemljištu. S obzirom na to da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 159/05 od 4. maja 2006. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava u ovoj parnici, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu prethodno zauzeto pravno stanovište u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom navedenih ustavnih prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/07 od 28. maja 2009. godine, kako bi u ponovnom postupku nadležni sud doneo novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Temerinu P. 159/05 od 4. maja 2006. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u sporu o kolonističkoj zemlji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti