Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Kao pravično zadovoljenje, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra. Žalba protiv meritorne odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednica Suda Snežana Marković, predsednica Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. D . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2098/09 (prvobitno P. 2755/02), pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59406/10 i pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 588/14 (prvobitno P. 21380/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. D . iz Inđije je , 16. novembra 2018 . godine , preko punomoćnika V. K . iz Beograda , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1725/16 od 2 7. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32 . stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom .

U ustavnoj žalbi se iznosi da je Apelacioni sud u Beogradu odbio žalbu podnositeljke ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P. 588/14 od 29 . maja 2015. godine kojom je od bijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje – ovde podositeljke ustavne žalb e u celosti; da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena revizija podnositeljke kao neosnovana; da Vrhovni kasacioni sud netačno obrazlaže da je pravilno u nižestepenim p resudama primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje u celosti odbijen kao neosnovan; iznose se detaljni navodi kojima se osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku; navodi da je parnica trajala nerazumno dugo 13 godina i deset meseci od po dnošenja tužbe 22. maja 2002. godine (u ustavnoj žalbi pogrešno navedeno 29. maja) do presude Apelacionog suda od 6. aprila 2016. godine; da iz svega navedenog proizlazi da sudovi nisu obezbedili pravično odlučivanje u sudskom postupku i u razumnom roku što je suprotno odredbi člana 32. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osn ovnih sloboda; da je takođe postupljeno suprotno čla nu 58. Ustava, kojim je garantovano pravo na mirno uživanje imovine u skladu sa zakonom, kao i članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju; da je takvim postupanjem podnositeljki pričinj ena nematerijalna šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i materijalna šteta zbog gubitka imovine i sprečavanja da se ona uveća i zbog plaćanja troškova parničnog postupka.

Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređene odredbe čl. 32. i 58. Ustava i da osporenu presudu ukine i predmet vrati istom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukoliko ne ukine osporenu presudu , utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne i materijalne štete u iznosima opredeljenim u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 588/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. maja 2002. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Lj . M . iz Beograda, radi redukcije ugovora o poklonu i izdvajanja dela na ime bračne tekovine sa predlogom za određivanje privremene mere. Tužbeni zahtev je u toku postupka zatim više puta preciziran.

U periodu do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 24. oktobra 2012. godine , zakazano je 25 ročišta, od kojih je održano 24, a ročište zakazano za 28. januar 2009. godine nije održano jer tužilja nije pristupila radi nastavka saslušanja. Prvostepeni postupak je u ovom periodu vodilo pet postupajućih sudija.

Na ročištu 22. aprila 2003. godine parnične stranke su predložila spajanje parnica po tužbi i protivtužbi tužene, o čemu je prvostepeni sud odlučio na narednom ročišt u 24. juna 2003. godine, te su spojene parnice po tužbi P. 2755/02 sa parnicom po protivtužbi P. 366/03.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, radi odlučivanja po protivtužbi, 15. marta 2004. godine zatražio od Ministarstva pravde Republike Srbije pribavljanje obaveštenja zamolnim putem o propisima Republike Francuske koji uređuju nadležnost za raspravljanje zaostavštine u Francuskoj. Zamolnica je dopunjena potrebnim prevodom 22. aprila 2004. godine.

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje-protivtužene i tužene – protivtužilje u svojstvu parničnih stranaka i saslušanjem svedoka V. K.

Nakon toga, prvostepeni sud je na ročištu od 28. oktobra 2005. godine, rešenjem P. 2755/02, utvrdio da se tužba smatra povučenom.

Podnositeljka je 4. novembra 2005. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je D rugi opštinski sud u Beogradu usvojio rešenjem P. 2755/02 od 15. decembra 2005. godine.

Nakon prijema obaveštenja o francuskom pravu 23. januara 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 766/06 od 9. maja 2006. godine kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za pos tupanje po protivtužbi i odbacio protivtužbu. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog usuda u Beogradu Gž. 9857/06 od 27. novembra 2006. godine kojim je odbijena žalba tužene kao neosnovana. Protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu, tužena je 21. maja 2007. godine izjavila reviziju koja je odbijena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2110/07 od 1. decembra 2007. godine.

U periodu nakon donošenja rešenja kojim je Drugi opštinski sud u Beogradu odbacio protivtužbu, do kraja 2009. godine, u ovom predmetu je postupalo još troje sudija.

Podnositeljka je podneskom od 13. maja 2008. godine tražila da sud obaveže punomoćnike tužene na naknadu štete koju su joj pričini li zloupotrebom procesnih ovlašćenja, a tužena je podneskom od 29. jula 2008. godine predložila razdvajanje ovog tužbenog zahteva .

U nastavku postupka, zbog promene postupajućeg sudije, na ročištu 13. novembra 2008. godine ponovo je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, a rešenjem predsednika prvostepenog suda od 3. marta 2009. godine predmet je dat u rad veću specijalizovanom za porodične sporove.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 2098/09 od 19. marta 2009. godine odvojio postupanje po tužbi tužilje u delu zahteva da se punomoćnici tužene obavežu na naknadu štete sadržanom u podnesku od 13. maja 2008. godine.

U nastavku postupka, zbog promene postupajućeg sudije, na ročištu 22. septembra 2009. godine ponovo je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke.

U 2010. godini postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom , koji je održao ročište 20. aprila 2010. godine i zatražio od Poreske uprava izveštaj o vrednosti sporne kuće u Žarkovu, koja je obavestila sud da u konkretnom slučaju nije nadležna da vrši takvu procenu.

Prvi osnovni sud u Be ogradu se zatim , rešenjem P. 59406/10 od 23. avgusta 2010. godine, ogl asio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i nakon pravnosnažnosti rešenja dostavio spise Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom 3. novembra 2010. godine.

Pred Višim sudom u Beogradu je održano pet ročišta, na kojima je saslušana tužena, čije saslušanje je bilo prekinuto radi odlučivanja po zahtevu tuži lje za izuzeće predsednika veća koji je odbijen, kao i svedok B. M.

Viši sud u Beogradu je, presudom P. 21380/10 od 24. oktobra 2012. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je vanknjižni suvlasnik na ½ idealnog dela kuće u Žarkovu, u ul R. br. 1/1, sagrađene na kat. parc. br. … po katastru, a po zemljišnoj knjizi na katastarskim parc elama br. …/1, …/2, …/3, …/4, …/5, …/6 i …/7, ZKUL br. 1672, KO Žarkovo, po osnovu sticanja u braku sa pok. M. D, bivšim iz Beograda, što je tužena dužna da prizna i trpi da se tužilja na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik u evidenciji nepokretnosti koja se vodi po zakonu, sa pravom korišćenja naj manje pet ari placa na kome se nalazi kuća sa svim pomoćnim objektima (stav prvi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između pok. M. D, kao poklonodavca, i tužene, kao poklonoprimca, dana 24. januara 2001. godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov. Br. 1364/1 od 5. februara 2001. godine, te da isti ne proizvodi pravno dejstvo, što je tužena dužna da prizna i trpi (stav drugi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je vlasnik ½ idealnog dela nepokretnosti upisane u ZKUL 520, KO P , i to kat astarske parc ele br. …/3, …/4 i …/7 i vanknjižni vlasnik ½ idealnog dela kuće na navedenom zemljištu, završene grubim građevinskim radovima, ukupne površine 60m 2, što je tužena dužna da prizna i tr pi da se tužilja na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik u evidenciji nepokretnosti koja se vodi po zakonu (stav treći izreke); odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između pok. M . D, kao poklonodavca, i tužene, kao poklonoprimca, 24. januara 2001. godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov. Br. 1363/1 od 5. februara 2001. godine, te da isti ne proizvodi pravno dejstvo, što je tužena dužna da prizna i trpi (stav četvrti izreke); usvojio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je vlasnik ½ novčanih sredstava deponovanih na deviznu knjižicu na ime pok. M. D kod „N . š .“ – b. a.d. (stara devizna štednja), i to na novčanim sredstvima u iznosu od 3.868,88 evra i 806,24 USD koja se nalaze na računu br. … po izveštaju IV-2/889 od 156. aprila 2004. godine „N. š .“ – b. a.d (stav peti izreke); odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav šesti izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 31. januar 2013. godine, a tužena 1. februara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 1336/13 od 11. jula 2014. godine, ukinuo presudu Višeg suda u Beogradu P. 21380/10 od 24. oktobra 2012. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni prvostepeni postupak pred Višim sudom u Boegradu je vođen pred novim postupajućim sudi jom zakazivanjem ročišta 21. januara 2015. godine, koje nije održano zbog štrajka advo kata, i održavanjem tri ročišta na kojima je saslušana tu žena u svojstvu parnične stranke i svedok I. A.

Viši sud u Beogradu je, presudom P. 588/14 od 29. maja 2015. godine , odbio tužbeni zahtev tužilje u celini i tužilju obavezao na naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 27. jula 2015. godine.

Tužena je 28. jula 2015. godine podnela zahtev za ispravku navedene prvostepene presude i dopunsko odlučivanje.

Viši sud u Beogradu je 10. avgusta 2015. godine doneo rešenje P. 588/14 o ispravci presude P. 588/14 od 29. maja 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6052/15 od 20. oktobra 2015. godine, vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Viši sud u Beogradu je 5. novembra 2015. godine doneo dopunsko rešenje P. 788/14, kojim je odlučio o zateznoj kamati na dosuđene troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 7427/15 od 6. aprila 2016. godine, odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P. 588/14 od 29. maja 2015. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 588/14 od 10. avgusta 2015. godine.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu podnositeljka je izjavila reviziju 1. jula 2016. godine, koja je dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu 27. septembra 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev. 1725/16 od 27. juna 2018. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7427/15 od 6. aprila 2016. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2 ) Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te da se revizijom neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjenu pred drugostepeni sudom, s obzirom na to da u toku postupka sud nije nepravilno primenio odredbe tog zakona što bi moglo biti od uticaja na donošenje zakonite odluke, a u pobijanoj presudi su ocenjeni bitni navodi žalbe u smislu člana 396. stav 1. istog zakona. Takođe je našao da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku pravilno u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje u celosti odbijen kao neosnovan, što je u osporenoj presudi bliže obrazloženo. U obrazloženju osporene revizijske presude se takođe navodi: da se navodima revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da nikada nije postojao dogovor da tužilja nasledi celokupnu imovinu svog supruga u Francuskoj, a tužena kao ćerka celokupnu njegovu imovinu u Srbiji, da tužena i njen suprug nemaju nikakav doprinos u sticanju predmetne kuće u Žarkovu, da je imovina u KO P. predstavljala zajedničku imovinu supružnika koja bez saglasnosti tužilje nije mogla biti poklonjena tuženoj, te da je na tuženoj bio teret dokazivanja postojanja i porekla novčanih sredstava na štednoj knjižici s obzirom na to da je knjižica bila u posedu tužene, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) po kome je osporeni postupka okončan.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 22. maja 2002. godine, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda od 27. juna 2018 . godine.

Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao 16 godina i mesec dana , što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, cenio složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o pre svega činjenično veoma složenom sporu o kome je sud osim o tužbi, t rebalo da odluči o protivtužbi sa stranim elementom, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, u kome je prvostepeni sud izveo dokaze saslušanjem tužilje i tužene u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem tri svedoka i upoznavanje m sa obimnom dokumentacijom , te pribavljanjem neophodnog obaveštenja o francuskom pravu zamolnim putem radi odlučivanja o protivtužbi , ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka ima la opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i da je u određenoj meri doprinela trajanju postupka . Ovde se ima u vidu da je zbog propusta punomoćnika podnositeljke sud 28. oktobra 2005. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, što je dovelo do postupka po zahtevu za vraćanje u pređašnje stanje, da ročište zakazano za 28. januar 2009. godine nije održano jer tužilja nije pristupila radi nastavka saslušanja, kao i da je podnositeljka u podnesku od 13. maja 2008. godine istakla tužbeni zahtev prema novim tuženim i po drugom činjeničnom i pravnom osnovu, koji je sud razdvojio u poseban postupak, a takođe da je podnositeljka više puta delimično povlačila i preinačavala svoj tužbeni zahtev.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dali nadležni sudovi, i to prvenstveno prvostepeni sudovi koji su postupali u ovom sporu svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, u periodu od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu od deset godina i pet meseci zakazano je 25 ročišta, što samo po sebi ukazuje da su ročišta često zakazivana u neprihvatljivo dugim rokovima. Sa ponovnim prvostepenim postupkom koji je trajao devet meseci, ukupno trajanje prvostepenog postupka duže od 11 godina se ne može opravdati nikakvim okolnostima osporenog postupka. Ovolikom trajanju postupka je nesumnjivo doprinela i česta promena postupajućeg sudije, koja je imala za posledicu da se u toku postupka parnične stranke saslušavaju više puta. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , predstavka broj 9316/81, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). O izjavljenoj reviziji u osporenom postupku je odlučeno posle dve godine od njenog izjavljivanja, čime je takođe prekoračen prihvaćeni st andard razumnog roka za odlučivanje po reviziji.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2098/09 (prvobitno P. 2755/02), pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59406/10 i pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 588/14 (prvobitno P. 21380/10), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – O dluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a p osebno dužinu i složenost postupka, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava podnositeljke na pravično suđenje i na imovinu iz člana 32. stav 1 . i člana 58. Ustava osporenom presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1725/16 od 2 7. juna 2018. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe u osnovi osporava ocena izvedenih dokaza i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom parničnom postupku čiju pravilnost Ustavni sud nije nadležan da proverava u postupku po ustavnoj žalbi, kao i da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge za donetu odl uku, ukazujući pored ostalog da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga je U stavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne m ogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presu de. S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti