Odluka Ustavnog suda o pravu okrivljenog da ne daje iskaz

Kratak pregled

Odbija se ustavna žalba protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud nalazi da pravo na pravično suđenje nije povređeno, jer osuđujuća presuda nije zasnovana na korišćenju prava okrivljenog da odbije da odgovara na pitanja, već na drugim izvedenim dokazima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1303/2008
22.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Balaž Lajoša iz Hajdukova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Balaž Lajoša izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 81/08 od 19. juna 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Balaja Lajoša izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Apatinu K. 76/06 od 29. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07 od 17. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Balaž Lajoš iz Hajdukova je 10. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 33. st. 2. i 7. Ustava, pravne sigurnosti u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocu osporenom presudom Opštinskog suda u Apatinu K. 76/06 od 29. maja 2007. godine, kojom je oglašen krivim da je u saizvršilaštvu sa Nj. R. počinio krivično delo krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje i to pre svega time što je postupajući sud njegovo odbijanje da tokom glavnog pretresa odgovori na pojedina pitanja koristio, odnosno tumačio kao dokaz protiv njega. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je na ovaj način povređeno i pravo iz člana 33. stav 7. Ustava, kojim se utvrđuje da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu. Ističe da se iz dela obrazloženja osporene prvostepene presude u kome je navedeno da „okrivljeni ne daju nikakav razlog niti logično objašnjenje kako su se i zbog čega upravo u tom trenutku zatekli na tom mestu“ i dalje da su oni „koristeći se svojim procesnim pravom odbili da odgovore na pitanja koja su im postavljena u tom pravcu što se može protumačiti jedino tako da nikakvo logičko objašnjenje za ovu činjenicu zapravo nisu ni imali ...“, vidi da je prvostepeni sud pored ostalih dokaza do zaključka da su okrivljeni iz kuće oduzeli, a na mostiću odbacili kutiju sa zlatom, u velikoj meri došao na osnovu toga što su okrivljeni odbili da odgovore na pitanja koja im je postupajući sudija postavio u tom pravcu. Iz ovoga se zaključuje da nije pravično okrivljenog prvo upozoriti na to da nije dužan da odgovara na pojedina pitanja, a zatim, kada se on koristi tim svojim pravom, to koristiti protiv njega. Kako je na navedeno postupanje prvostepenog suda podnosilac ustavne žalbe ukazivao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i u zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, ali nadležni viši sudovi njegove razloge nisu prihvatili kao osnovane, smatra da su označene povrede ustavnih prava učinjene i drugostepenom presudom Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07 od 17. decembra 2007. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Apatinu, i presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 81/08 od 19. juna 2008. godine, kojom je izjavljeno vanredno pravno sredstvo odbijeno kao neosnovano. Pored toga, navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno i načelo jednakosti svih pred zakonom, utvrđeno članom 21. stav 1. Ustava, jer podnosiocu ustavne žalbe nije pružena jednaka zaštita koja je pružena drugom licu u presudi tog suda Kzp. 359/05 od 9. marta 2005. godine, u kojoj je Vrhovni sud izneo svoju ocenu da se „korišćenje jednog prava ne može vrednovati kao indicija za zaključak suda o krivici okrivljenog, pa je davanje takve dokazne vrednosti činjenici da je okrivljeni odbio da odgovara na pitanja, očigledno uticalo na donošenje pravilne i zakonite odluke“.

Drugi razlog koji se ističe u pogledu tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje odnosi se na to što je, po navodima ustavne žalbe, najvažniji svedok optužbe saslušan tek na kraju glavnog pretresa, a pored toga, sud je tokom glavnog pretresa izveo i „mnoštvo drugih dokaza“ koje javni tužilac nije predložio u optužnom aktu. Ponosilac ustavne žalbe smatra da je ovim „sudija de facto preuzeo ulogu javnog tužilaštva na sebe, jer je znatno više dokaza izveo po svojoj inicijativi i na njima zasnovao presudu“. Navodi da je ovim povređeno i njegovo pravo zajemčeno članom 33. stav 2. Ustava, jer nije imao dovoljno mogućnosti za pripremu svoje odbrane, pošto iz samog optužnog akta ni on, ni njegov branilac nisu mogli znati koji će sve dokazi biti izvedeni na glavnom pretresu, pa tako nisu mogli ni da pripreme odbranu.

Konačno, u ustavnoj žalbi se ističe i povreda prava iz člana 34. stav 1. Ustava i to navođenjem da je podnosilac ustavne žalbe osuđen za delo koje nije krivično delo, jer izrekom presude nije utvrđena njegova krivica, pošto izreka prvostepene presude, koja je potvrđena presudama viših sudova, sadrži neke elemente bića krivičnog dela, ali ne i krivicu (umišljaj ili nehat) koja je članom 14. Krivičnog zakonika propisana kao opšti element svakog krivičnog dela. Smatrajući da je izrekom osporene prvostepene presude pogrešno primenjen Krivični zakonik, podnosilac ustavne žalbe nalazi da je time povređeno i ustavno načelo jednakosti svih pred zakonom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

U ustavnoj žalbi se ukazuje na povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 7. i člana 34. stav 1. Ustava, kao i načela utvrđenog članom 21. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac, utvrđeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.), kao i da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.).

Pravom na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, u članu 34. stav 1. Ustava, jemči se da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo previđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.

Načelo zabrane diskriminacije u članu 21. stav 1. Ustava utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene presude i ostalu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Apatinu K. 76/06 od 29. maja 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe i Nj.R. su oglašeni krivim da su kao saizvršioci počinili krivično delo krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, tako što su „28. maja 2005. godine u prepodnevnim satima, u Prigrevici, iz kuće oštećene G.S. u ulici ..., iskoristivši odsutnost oštećene, a u nameri da sebi prisvajanjem tuđe pokretne stvari pribave protivpravnu imovinsku korist, ušli u kuću oštećene i iz spavaće sobe oduzeli i prisvojili ..., a sve u vrednosti od 25.000 dinara“.

Podnosilac ustavne žalbe je ovom presudom osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da su se okrivljeni u toku istrage branili ćutanjem, a da su na glavnom pretresu porekli izvršenje krivičnog dela koje im je stavljeno na teret. Dalje je detaljno izložen tok dokaznog postupka i data podrobna ocena svakog izvedenog dokaza. Prvostepeni sud je posebno razmatrao dva izvedena dokaza i to: svedočenje Bogdana Basarića i oduzimanje kesice „NEGRO“ bombona koja je pronađena kod okrivljenih. Sud je ukazao na određene protivrečnosti koje sadrži iskaz ovog svedoka, ali i na razloge zbog kojih se, po oceni suda, ovaj iskaz ne može sasvim diskvalifikovati. Takođe, prvostepeni sud daje razloge zbog kojih svoju presudu nije zasnovao na potvrdi o privremeno oduzetim predmetima (kesici bombona). Obrazlaže se da je navedena presuda zasnovana na iskazima oštećene, svedoka Kreće, Divjaka, Puače i delimično Basarića, te na činjenici da je kutija sa zlatnim nakitom otuđenim iz kuće oštećene pronađena odbačena u neposrednoj blizini kuće oštećene, na mestu gde su policajci - svedoci Kreća i Divjak zatekli i zaustavili okrivljene i to u kratkom vremenu nakon što su oni bili zaustavljeni. Sud obrazlaže da je povezujući utvrđene činjenice zaključio da su upravo okrivljeni oduzeli pronađeni zlatni nakit iz kuće oštećene i da su ga odbacili ispred kuće svedoka Puače kada je naišla policija. U delu obrazloženja koje zatim sledi, a koje se ustavnom žalbom osporava sa stanovišta povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 7. Ustava, sud najpre konstatuje da okrivljeni i sami navode da nikada do ovog događaja nisu nisu bili u Prigrevici, da bi zatim naveo da „Okrivljeni ne daju nikakav razlog niti logičko objašnjenje kako su se i zbog čega upravo u tom momentu zatekli na tom mestu. Oni su, koristeći se svojim procesnim pravom, odbili da odgovore na pitanja koja su im u tom pravcu postavljena. Ovo se može protumačiti jedino tako da nikakvo logično objašnjenje za ovu činjenicu nisu imali, jer bi ga sigurno izneli ako bi to išlo u prilog njihovoj odbrani.“. Nakon toga, obrazloženje presude se bavi daljom analizom činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom dokaznom postupku i ocenom izvedenih dokaza, bez bilo kakvog osvrtanja na odbijanje okrivljenih da odgovore na pojedina pitanja. Ova presuda uručena je okrivljenom, a potom 20. avgusta 2007. godine i njegovom braniocu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07 od 17. decembra 2007. godine žalbe branilaca okrivljenih su odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je potvrđena, uz navođenje razloga za neosnovanost iznetih žalbenih navoda. Pri tome, drugostepeni sud ukazuje da smatra da sadržina svih dokaza izvedenih tokom glavnog pretresa, ocenjena u smislu člana 352. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, jasno upućuje na zaključak da su okrivljeni izvršili krivično delo koje im se stavlja na teret. Drugostepena presuda uručena je okrivljenom, a potom 18. januara 2008. godine i njegovom braniocu.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 81/08 od 19. juna 2008. godine, koja je takođe osporena ustavnom žalbom, odbijen je kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog – ovde podnosioca ustavne žalbe, za ispitivanje zakonitosti pravosnažnih presuda Opštinskog suda u Apatinu K. 76/06 i Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07. Polazeći od razloga na kojima se zasnivao podneti zahtev, Vrhovni sud Srbije u obrazloženju presude posebno ističe da je neosnovano pozivanje na to da su donete presude zasnovane na dokazu pribavljenom suprotno garanciji iz člana 18. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku i to u vezi člana 89. stav 1. Zakonika, kao i pozivanje na raniju presudu Vrhovnog suda Srbije koja je dostavljena uz podneti zahtev. Obrazlaže se da prvostepeni sud svoju odluku kojom je podnosioca zahteva oglasio krivim za izvršeno krivično delo nije zasnovao na oceni njegovog odbijanja da odgovori na pojedina pitanja, već na oceni izvedenih dokaza (iskaza svedoka i potvrdi o privremeno oduzetim predmetima) koje je cenio kako pojedinačno, tako i u vezi sa ostalim dokazima, te stoga njegovo korišćenje prava iz člana 89. stav 2. Zakonika nije vrednovano kao zaključak suda o njegovoj krivici. Kako je u tome bitna razlika konkretnog slučaja i slučaja u presudi na koju se podnosilac zahteva pozvao, Vrhovni sud je našao da priložena presuda nije od značaja za drugačiju odluku o podnetom zahtevu. Pored toga, Vrhovni sud je dao detaljno obrazloženje i u pogledu neosnovanosti navoda koji se odnose na saslušanje svedoka koji nisu bili predloženi u samom optužnom aktom, kao i odgovor na navod da delo za koje je podnosilac zahteva osuđen nema sva obeležja krivičnog dela. Presuda Vrhovnog suda Srbije uručena je podnosiocu ustavne žalbe 29. oktobra 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 359/05 od 9. marta 2006. godine, koja je priložena uz ustavnu žalbu kao dokaz o učinjenoj povredi načela jednakosti pred zakonom, usvojen je zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici i Vrhovnog suda Srbije, jer je navedenim presudama povređeno pravo okrivljenog, koji je bio optužen za krivično delo falsifikovanja novca, na odbranu datu na glavnom pretresu i u žalbenom postupku, jer su sudovi, pozivajući se na to da okrivljeni nije želeo da odgovara na bilo čija pitanja, izveli zaključak da je on znao da se radi o falsifikovanom novcu. U obrazloženju prvostepene presude donete u ovom krivičnom postupku bilo je, između ostalog, navedeno da „i samo ponašanje optuženog na glavnom pretresu, njegovim stavom da ne želi da odgovara na bilo čija postavljena pitanja ..., jasno govori ... o činjenici da je znao da se radi o lažnom novcu“, dok je drugostepeni sud takođe smatrao da je „pravilan zaključak prvostepenog suda da sve to (odbijanje da odgovori na pitanja) jasno govori o ponašanju optuženog u toku postupka i o činjenici da je znao da se radi o lažnom novcu“.

4. Ustavni sud nalazi da su za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) i Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09):

Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ovog zakonika, drugog zakona, ustava ili međunarodnog prava (član 18. stav 2.); da će se (prilikom saslušanja) okrivljeni poučiti, između ostalog, i o tome da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu (član 89. stav 2.); da se kao svedoci pozivaju lica za koja je verovatno da će moći da daju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima (član 96. stav 1.); da je dužnost predsednika veća da se stara za svestrano pretresanje predmeta, pronalaženje istine i otklanjanje svega što odugovlači postupak a ne služi razjašnjenju stvari (član 296. stav 2.); da stranke i oštećeni mogu do završetka glavnog pretresa predlagati da se izvide nove činjenice i pribave novi dokazi, a mogu ponoviti i one predloge koje je predsednik veća ili veće ranije odbilo, kao i da veće može odlučiti da se izvedu dokazi koji nisu predloženi ili od kojih je predlagač odustao (član 326. st. 4. i 5.); da je sud dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena (član 352. stav 2.).

Krivičnim zakonikom (u daljem tekstu: KZ) i to članom 203. stav 1. predviđeno je krivično delo krađe, tako što je propisano da će se ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Odredbom člana 14. stav 1. KZ određen je opšti pojam krivičnog dela kao onog dela koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, dok je odredbama člana 22. KZ propisano da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno, te da je krivično delo učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda prava u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 81/08 od 19. juna 2008. godine, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 7. Ustava, a koji se zasnivaju na tvrdnji da su postupajući sudovi odbijanje podnosioca ustavne žalbe da odgovori na pojedina pitanja koristili kao dokaz protiv njega na kome su zasnovali prvostepenu, a potom i drugostepenu presudu i presudu donetu po izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu. Po oceni Ustavnog suda, deo obrazloženja osporene prvostepene presude na kome se zasnivaju tvrdnje podnosioca ustavne žalbe neosnovano je izdvojen iz konteksta celine obrazloženja, a koje nesporno ukazuje da je prvostepeni sud izvršio detaljnu ocenu svih izvedenih dokaza na način propisan odredbom člana 352. stav 2. ZKP, te da je svoju odluku zasnovao upravo na iskazima saslušanih svedoka i vremenu i mestu pronalaženja predmeta protivpravno oduzetih od oštećene, a ne na tumačenju i oceni odbijanja podnosioca ustavne žalbe da odgovori na pojedina pitanja. Jemstva prava na pravično suđenje i prava iz člana 33. stav 7. Ustava, po oceni Ustavnog suda, znače garanciju za okrivljenog da će se prilikom saslušanja poučiti, između ostalog, i o tome da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, da mu se neće uskratiti pravo da odbije davanje iskaza protiv sebe, bilo prilikom iznošenja odbrane, bilo tokom postavljanja pitanja, i da, ukoliko on to učini, odluku o tome da li su osnovane optužbe protiv njega sud neće zasnovati upravo na odbijanju davanja iskaza. Kako je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe poučen o ovom svom pravu i kako mu nije uskraćeno pravo da odbije davanje odgovora na postavljena pitanja, a što je izričito navedeno i u samoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ocenjuje da podnosiocu nije bilo povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 33. stav 7. Ustava. Polazeći od navedenog, kao i od toga da odbijanje podnosioca ustavne žalbe da odgovori na pitanja nije bilo osnov za donošenje osporenih presuda, imajući u vidu izvedene dokaze na čijoj oceni se zasnivaju presude, Ustavni sud nalazi da osporene presude nisu zasnovane na dokazima koji su prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ZKP, drugog zakona, Ustava ili međunarodnog prava, te da stoga ustavna žalba nije osnovana ni u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud takođe ocenjuje da se ne mogu prihvatiti ni navodi ustavne žalbe da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno ustavno načelo o jednakosti svih pred zakonom. Ovo iz razloga što je Ustavni sud utvrdio da se ocena istog suda u presudi na koju se podnosilac poziva kao na dokaz o učinjenoj povredi načela iz člana 21. stav 1. Ustava, zasniva na bitno drugačijem stanju stvari. Naime, obrazloženja presuda koje se ovom ustavnom žalbom osporavaju bitno se razlikuju od obrazloženja sudskih odluka povodom kojih je doneta presuda na koju se podnosilac poziva, jer su u njima sudovi svoje osuđujuće odluke izričito zasnovali na oceni da je odbijanje okrivljenog da odgovori na postavljena pitanja dokaz da je znao da je novac lažan, pri čemu je to lice bilo optuženo upravo za izvršenje krivičnog dela falsifikovanja novca.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu pravo na pravično suđenje i pravo iz člana 33. stav 2. Ustava povređeni time što su tokom prvostepenog postupka saslušavani svedoci koji nisu bili predloženi u optužnom aktu, da su svedoci saslušavani ne po predlogu javnog tužioca, već po odluci samog suda i da je „najvažniji svedok optužbe“ saslušan tek na samom kraju glavnog pretresa, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 296. stav 2. ZKP propisana dužnost predsednika veća da se stara za svestrano pretresanje predmeta i pronalaženje istine, te da je stoga odredbom člana 326. stav 5. ZKP predviđeno da do završetka glavnog pretresa izvođenje novih dokaza mogu predložiti ne samo stranke i oštećeni, već i da postupajuće veće može odlučiti da se izvedu dokazi koji nisu predloženi ili od kojih je predlagač odustao. Pored toga, prema odredbi člana 96. stav 1. ZKP, kao svedoci se pozivaju lica za koja je verovatno da će moći da daju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima, a o tome koje dokaze je potrebno izvesti, kao što je rečeno, odlučuje sud koji vodi postupak. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je upravo u interesu ostvarivanja prava na pravično suđenje okrivljenog da se u dokaznom postupku utvrde sve činjenice koje su od značaja za pravilno presuđenje, a da pravo okrivljenog da dobije primereno vreme za pripremu odbrane ni u kom slučaju ne može da znači da se tokom glavnog pretresa mogu izvoditi samo dokazi koje je u optužnom aktu predložio tužilac. Sa druge strane, u ustavnoj žalbi nije navedeno da su nastavci glavnog pretresa radi izvođenja novih dokaza zakazivani ili održavani u neprimereno kratkim rokovima, što bi, po oceni Ustavnog suda, jedino moglo da bude od značaja za ocenu povrede označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe. Iz navedenih razloga Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava i u vezi sa njom na povredu načela jednakosti pred zakonom, Ustavni sud ocenjuje da ne samo da je krivično delo krađe, za čije izvršenje je podnosilac ustavne žalbe pravosnažno oglašen krivim, zakonom bilo propisano kao kažnjivo pre nego što ga je on učinio, već izreka prvostepene presude sadrži sve elemente bića ovog krivičnog dela, uključujući i krivicu podnosioca ustavne žalbe i njegovog saizvršioca, oličenu u njihovoj nameri da prisvajanjem tuđe pokretne stvari sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, uz opis načina izvršenja krivičnog dela kojim se ova namera potvrđuje. Kako se u ustavnoj žalbi poziva na to da se krivica, kao opšti element svakog krivičnog dela, izražava kroz umišljaj ili nehat, Ustavni sud ukazuje da postojanje namere predstavlja umišljaj kao vid krivice. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da ni izneti navodi ustavne žalbe nisu osnovani.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 81/08 od 19. juna 2008. godine, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenu presudu Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07 od 17. decembra 2007. godine, donetu po žalbi kao poslednjem iscrpljenom redovnom pravnom sredstvu, primio 18. januara 2008. godine, a da je ustavnu žalbu izjavio 10. novembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Apatinu K. 76/06 od 29. maja 2007. godine i Okružnog suda u Somboru Kž. 553/07 od 17. decembra 2007. godine podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o pravu okrivljenog da ne daje iskaz

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti