Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 12 godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, posebno u izvođenju dokaza veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Mitova iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Saše Mitova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4213/99, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Saša Mitov iz Subotice je, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, 12. novembra 2008. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu "zbog nekonstatovanja klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti na pravnosnažnoj presudi Drugog opštinskog suda u Beogradu P.4213/99 od 29. novembra 2006. godine", čime mu je povređeno pravo na nezavisno, pravično i nepristrasno suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac 4. avgusta 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv tužene Države SRJ - Vojske Jugoslavije, radi naknade štete; da se Opštinski sud u Subotici rešenjem P.1591/97 tek 6. februara 1998. godine oglasio mesno nenadležnim za odlučivanje po podnetoj tužbi; da je Okružni sud u Subotici doneo rešenje Gž.1121/08 od 18. decembra 1998. godine, kojim je odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Subotici P.1591/97 od 6. februara 1998. godine, nakon čega je predmet ustupljen na rešavanje Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom; da je podnosiocu navedenim rešenjem Okružnog suda u Subotici bilo povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, kao i na delotvorni pravni lek; da je Drugi opštinski sud u Beogradu 29. novembra 2006. godine, dakle nakon devet godina, doneo prvostepenu presudu P.4213/99, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.8569/07 od 16. aprila 2008. godine; da do 31. oktobra 2008. godine Drugi opštinski sud u Beogradu nije konstatovao pravnosnažnost i izvršnost prvostepene presude, iako je to trebalo da učini po službenoj dužnosti; da je referent parnične pisarnice odbio zahtev punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da stavi potvrdu pravnosnažnosti i izvršnosti na prepis presude, sa obrazloženjem da nije plaćena sudska taksa; da je stoga podnosilac onemogućen da izvrši presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu od 29. novembra 2006. godine; da je time podnosiocu povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, kao i na delotvoran pravni lek, i to "prvo odbijanjem mesne nadležnosti, a potom protekom više od devet godina od podnošenja tužbe, do donošenja prvostepene presude, te protekom 11 godina do donošenja drugostepene presude i najzad, odbijanjem suda da konstatuje klauzulu pravnosnažnosti izvršnosti, čime onemogućuje tužioca da izvrši presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P.4213/99 od 29. novembra 2006. godine". Podnosilac zahteva da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, tako što će utvrditi da je podnosiocu povređeno pravo na nezavisno, nepristrasno i pravično suđenje u razumnom roku, odrediti da se uklone štetne posledice u roku od 30 dana i odrediti da se podnosiocu naknade troškovi ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. navedenog člana Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku od Drugog opštinskog suda u Beogradu dobio odgovor na ustavnu žalbu i fotokopiju spisa predmeta P. 4213/99, na osnovu kojih je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. avgusta 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv Savezne Republike Jugoslavije - Vojske Jugoslavije, radi naknade štete nastale usled posledica ranjavanja tokom redovnog odsluženja vojnog roka 2. jula 1991. godine u Sloveniji.

U odgovoru na tužbu od 22. septembra 1997. godine tužena je istakla prigovor mesne nadležnosti, a 16. februara 1998. godine Opštinski sud u Subotici je doneo rešenje P. 1591/97 kojim se oglasio mesno nenadležnim i predmet ustupio Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1121/98 od 18. decembra 1998. godine odbijena je kao neosnovana izjavljena žalba tužioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje P.1591/97 od 16. februara 1998. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 31. maja 1999. godine doneo rešenje P. 886/99 kojim je parnični postupak prekinut, na osnovu Uredbe o stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja, a 8. februara 2000. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka. Postupak je nastavljen rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4213/99 od 9. maja 2000. godine, jer je navedena Uredba prestala da važi.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 27. novembra 2000. godine doneto je rešenje da se izvede dokaz veštačenjem na okolnosti pretrpljenog bola i straha, te eventualno budućih bolova i straha, kao i na okolnost umanjenja estetskog izgleda i umanjenja opšteživotne aktivnosti tužioca. Sudski veštak je 30. oktobra 2001. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, koji je punomoćnik tužioca u potpunosti prihvatio, a zastupnik tužene osporio u delu koji se odnosi na utvrđeni stepen umanjenja životne aktivnosti tužioca. Prvostepeni sud je 22. aprila 2002. godine naložio veštaku da se izjasni na primedbe zastupnika tužene, a zatim je nalog ponovio 24. jula i 12. septembra 2002. godine i 8. januara 2003. godine. Sudski veštak je 10. januara 2003. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja i tom prilikom korigovao prethodno mišljenje, navodeći da su pretrpljeni i budući duševni bolovi umanjili životnu aktivnost tužioca do 10%. Punomoćnik tužioca je nalaz i mišljenje veštaka u potpunosti prihvatio podneskom od 6. aprila 2003. godine. Na ročištu od 9. maja 2003. godine doneto je rešenje da se izvede dokaz drugim veštačenjem medicinske struke i naloženo da se spisi predmeta dostave drugom veštaku radi davanja nalaza i mišljenja, s obzirom na to da prvi veštak nije postupio po nalogu suda od 27. novembra 2000. godine. Drugi sudski veštak je 28. maja 2003. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, prema kome umanjenje opšteživotne aktivnosti tužioca iznosi 25%, a punomoćnik tužioca je 20. juna 2003. godine taj nalaz i mišljenje prihvatio. Na ročištu od 30. septembra 2003. godine naloženo je punomoćniku tužioca da dostavi dokaz da se obraćao tuženoj za naknadu štete van spora, a takođe je zatraženo da veštaci daju usaglašeno mišljenje o stepenu umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca. Rešenjem prvostepenog suda od 18. marta 2004. godine veštacima je izrečena novčana kazna, jer nisu postupili po nalogu suda, da bi 8. aprila 2004. godine veštaci dostavili usaglašeni nalaz sa ukupnim procentom umanjenja opšteživotne aktivnosti tužioca u visini od 30%. Na ročištu održanom 15. decembra 2004. godine sud je naložio prvom veštaku da se izjasni o primedbama punomoćnika tužioca, a 15. aprila 2005. godine doneto je rešenje kojim se veštak kažnjava novčanom kaznom jer nije postupio po nalogu suda. Sud je na ročištu od 11. maja 2006. godine dozvolio preinačenje tužbe povećanjem visine tužbenog zahteva, a na ročištu od 22. juna 2006. godine određeno je novo veštačenje medicinske struke od strane drugih veštaka, s obzirom na to da se ranije određeni veštaci duže vreme nisu odazivali na pozive suda. Novi veštaci su 30. avgusta 2006. godine sudu dostavili zajedničko mišljenje kojim su saglasno procenili da umanjenje opšteživotne aktivnosti tužioca iznosi 26%, a sa istim su se saglasili punomoćnik tužioca i zakonski zastupnik tužene. Na sledećm ročištu sud je saslušao tužioca i zaključio raspravu.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4213/99 od 29. novembra 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude punomoćnik tužioca i zakonski zastupnik tužene su uložili žalbu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8569/07 od 16. aprila 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.4213/99 od 29. novembra 2006. godine.

Punomoćnik tužioca je 9. juna 2008. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 3154/08 od 24. septembra 2009. godine preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu pored dosuđenih iznosa u stavu prvom izreke, naknadi nematerijalnu štetu za strah u iznosu od još 50.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od još 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. novembra 2009. godine, dok je u preostalom delu revizija odbijena kao neosnovana.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze, ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečenosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, veštačenje će se obnoviti sa istim ili drugim veštacima, a ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka (član 259. st. 2. i 3.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen punih devet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 4. avgusta 1997. godine, do donošenja revizijske presude kojom je parnični postupak okončan.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu opravdanosti dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje prvostepenih sudova.

Naime, Ustavni sud najpre konstatuje da u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba nije bilo složenih pravnih pitanja koja bi se odnosila na osnov tužbenog zahteva za naknadu štete, već se radilo o činjeničnim pitanjima vezanim za utvrđivanje postojanja pojedinih vidova štete koju podnosilac trpi kao posledicu ranjavanja. Ove činjenice sud je trebalo da utvrdi čitanjem isprava koje je dostavio podnosilac (vojne knjižice, uverenja koja su izdali vojni organi i medicinske dokumentacije), kao i veštačenjem medicinske struke. Iako su veštačenje morali da obave sudski veštaci medicinske struke različitih specijalnosti, Ustavni sud smatra da se ničim ne može pravdati činjenica da je izvođenje ovog dokaza trajalo pet godina. Novčano kažnjavanje prvobitno određenih sudskih veštaka je usledilo nakon neopravdano dugih perioda u kojima veštaci nisu postupali po nalozima suda da se izjasne o primedbama zastupnika tužene i usaglase nalaze. Novo veštačenje je obavljeno u roku od tri meseca, nakon čega je saslušan tužilac i doneta prvostepena presuda, što ukazuje da bi prvostepeni postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu trajao neuporedivo kraće da je sud blagovremeno postupio u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 259. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Prvostepena presuda je doneta devet godina nakon podnošenja tužbe, što samo po sebi govori o tome da prvostepeni postupak nije okončan u razumnom roku. Na to je delimično uticalo i postupanje Opštinskog suda u Subotici, koji je rešenje o mesnoj nenadležnosti za postupanje u ovom sporu doneo šest meseci posle podnošenja tužbe, a pet meseci nakon što je zastupnik tužene u odgovoru na tužbu istakao prigovor mesne nenadležnosti. Prvostepeni postupak je bio prekinut godinu dana iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu sudu.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju postupka, jer je tužbu podneo mesno nenadležnom Opštinskom sudu u Subotici. Inače, podnosilac se uredno odazivao pozivima suda i aktivno je učestvovao u postupku, ne zloupotrebljavajući procesna ovlašćenja stranke. Za podnosioca je predmet parničnog postupka od izuzetnog značaja, jer je u postupku pred sudom trebalo da mu bude pružena pravična novčana satisfakcija za trajne posledice nastale usled ranjavanja 1991. godine, kada je na redovnom odsluženju vojnog roka zadobio povrede u predelu desne ruke i desne noge.

Ustavni sud na kraju konstatuje da je parnični postupak pravnosnažno okončan nakon podnošenja ustavne žalbe presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3154/08 od 24. septembra 2009. godine, te da je ukupno trajao 12 godina.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njegovim pravima u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu broj P. 4213/99 odluči u razumnom roku, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama postavljenog zahteva u kome podnosilac nije istakao zahtev da mu se zbog utvrđene povrede ustavnog prava prizna pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije" u cilju pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba nedopuštena u delu kojim se osporava rešenje Okružnog suda u Subotici Gž.1121/98 od 18. decembra 1998. godine, s obzirom na to da se radi o aktu donetom pre Ustava kojim je ustavna žalba ustanovljena kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

Povodom dela ustavne žalbe koji se odnosi na potvrdu pravnosnažnosti i izvršnosti, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio bilo kakve dokaze da je Drugi opštinski sud u Beogradu odbio zahtev punomoćnika podnosioca da se stavi potvrda pravosnažnosti i izvršnosti na prvostepenu presudu od 29. novembra 2006. godine, niti u dostavljenim spisima predmeta postoje podaci i dokazi koji bi potvrđivali navod podnosioca da je takav nalog dao postupajući sudija.

Stoga je ustavna žalba u preostalom delu drugim delom tačke 1. izreke odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević