Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 14 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Istovremeno, odbijena je žalba protiv meritorne odluke kao neosnovana, potvrđujući pravilnu primenu zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1305/2013
14.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Jovana Mitića i Velimira Mitića, obojice iz Beočina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Mitića i Vel imira Mitića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Novom Sadu u predmetu P. 135/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Mitića i Velimira Mitića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3982/12 od 6. decembra 2012. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Mitić i Velimir Mitić, obojice iz Beočina, podneli su , 16. februara 2013. godine, preko punomoćnika Dušanke Šokić-Stamenković, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, kao i protiv presud e naveden e u tački 3. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe, obrazlažući parnični postupak koj i je prethodio podnošenju ustavne žalbe , navode da je osporena drugostepena presuda u odbijajućem delu zasnovana na proizvoljnoj primeni odredbe člana 376. Zakona o obligac ionim odnosima budući da je rok zastarelosti bio prekinut blagovremenim podizanjem tužbe , kao i odredbe člana 189. tog zakona jer je visinu dosuđene štete trebalo utvrditi prema cenama u vreme donošenja sudske odluke 2012. godine, a ne prema nalazu sudskog veštaka urađenom 2010. godine, usled čega im je povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosioci ukazuju da je osporeni postupak trajao preko 14 godina, a da je prvostepena presuda doneta tek posle 13 godina od podnošenja tužbe, čime im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Pored toga, tvrde da im je osporenom presudom povređeno i pravo iz člana 36. Ustava, jer je drugostepeni sud bio dužan da zakaže i sprovede raspravu kako bi se utvrdila stvarna šteta koju su podnosioci pretrpeli, a što taj sud nije učinio, odnosno pravo iz člana 58. Ustava, jer postavljanje kabla nije vršeno u javnom interesu. Imajući u vidu navedeno, podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenih prava, poništi osporena drgostepena presuda i da im se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 135/10 (ranije spis Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7441/98 ) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podne li su 1 2. novembra 199 8. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu, tužbu protiv tuženog pravnog prethodnika Privrednog društva za izgradnju i održavanje energetskih objekata "Energotehnika - Južna Bačka" d.o.o. Novi Sad , radi naknade štete zbog štete koje je tuženi prouzrokovao tužiocima. U toku postupka tužioci su u više navrata precizirali, odnosno preinačili tužbeni zahtev (1. novembra 2000, 18. maja 2004, 17. maja 2005, 10. aprila 2009. i 11. decembra 2009. godine), da bi konačan tužbeni zahtev postavili 21. decembra 2010. godine. Tužioci su zahtev za naknadu štete zbog nemogućnosti korišćenja dvorišta prvi put postavili u podnesku od 18. maja 2004. godine, a zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zakupnine prvi put su postavili u podnesku od 21. decembra 2010. godine.

U sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 29 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilaca i četiri svedoka i obavljanjem tri veštačenja, pri čemu je prvo veštačenje dopunjavano u četiri navrata, a drugo jedanput. Ostala tri ročišta nisu održana , i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno na zahtev tužioca. Pri tome, nakon ročišta održanog 21. oktobra 1999. godine, naredno ročište je održano 21. decembra 2000. godine, zatim nakon ročišta održanog 16. maja 2001. godine, naredno ročište je održano 21. marta 2002. godine.

U toku postupka prvostepeni sud je dopisom od 16. januara 2000. godine naložio punomoćniku tužioca B.P. da uredi tužbu, a tužioci su podneskom od 29. maja 2000. godine obavestili taj sud da su punomoćniku B.P. opozvali punomoćje. Prvostepeni sud je ponovo dopisom od 11. avgusta 2000. godine istom punomoćniku naložio da uredi tužbu, koji je podneskom od 14. septembra 2000. godine obavestio sud da je tužiocima otkazao punomoćje. Tužioci su tužbu uredili 1. novembra 2000. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7441/98 od 18. juna 2002. godine određeno je građevinsko veštačenje putem sudskog veštaka M.D. i da troškove veštačenja, privremeno, do okončanja spora snose tužioci. Podneskom od 14. novembra 2002. godine veštak je obavestio prvostepeni sud da je zahtevao od tužilaca da uplate predujam troškova veštačenja, ali da tužioci nisu izvršili uplatu. Rešenjima od 18. novembra 2002. godine i 27. novembra 2003. godine prvostepeni sud je naložio tužiocima da uplate predujam troškova veštačenja. Podneskom od 18. maja 2004. godine tužioci su obavestili prvostepeni sud da su saglasni da se izvrši određeno veštačenje, ali da se dopuni zadatak veštaka kako bi se utvrdilo kolika je šteta koju trpe kako radnjama tuženog, tako i činjenicom da na svom zemljištu ne mogu da grade. Povodom podneska od 25. maja 2004. godine, kojim su tužioci obavestili prvostepeni sud da veštak M.D. ne želi da veštači u ovom predmetu, taj sud je rešenjem od 4. juna 2004. godine oslobodio obaveze veštačenja veštaka M.D, a za veštaka odredio Z.K, koji je podneskom od 30. septembra 2004. godine obavestio sud da se ne može prihvatiti veštačenja u ovom predmetu, jer sa tužiocem radi u istom preduzeću. Nakon toga, sud je rešenjem od 1. novembra 2004. godine oslobodio obaveze veštačenja veštaka Z.K, a za veštaka odredio M.Š. Rešenjem od 29. novembra 2004. godine prvostepeni sud je naložio tužiocima da uplate predujam troškova veštačenja. Podneskom od 6. decembra 2004. godine veštak M.Š. je obavestio sud da je izvršena uplata predujma troškova veštačenja, a nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 28. januara 2005. godine, i u četiri navrata dopunjavani (26. novembra 2005, 20. marta 2006, 23. oktobra 2006. i 4. decembra 2006. godine). Povodom zahteva tužilaca od 20. decembra 2006. godine za izuzeće veštaka M.Š, prvostepeni sud je doneo rešenje 1. juna 2007. godine kojim je izuzeo tog veštaka od daljeg veštačenja u predmetnom sporu, jer veštak nije udovoljio zadatku, budući da je u toku veštačenja više puta prekoračivao rokove određene rešenjem, a nalazi su bili nejasni, nepotpuni, neodređeni i neobrazloženi. Zatim je rešenjem od 29. oktobra 2007. godine određen veštak Z.S, koji je zahtevao najpre da mu se odredi duži rok od 30 dana kako bi izvršio veštačenje, a zatim podneskom od 1. februara 2008. godine tražio da se razreši dužnosti zbog preopterećenosti poslom. U vezi sa tim, tužioci su na ročištu održanom 6. februara 2008. godine zamolili sud da im se odredi rok kako bi predložili novog veštaka, a sud je doneo rešenje da se određuje rok od 15 dana. Rešenjima prvostepenog suda od 14. aprila i 4. septembra 2008. godine prvostepeni sud je obavezao tužioce da postupe po zahtevu sa ročišta, da bi tužioci na ročištu održanom 18. februara 2009. godine predložili veštaka Z.L, koji je rešenjem suda sa tog ročišta i određen da izvrši veštačenje u predmetnom sporu. Navedeni veštak je prvostepenom sudu dostavio nalaz 18. marta 2009. godine, koji je dopunjen 3. septembra 2009. godine. Tuženi je na ročištu održanom 23. aprila 2010. godine predložio novo veštačenje, sa čim su se složili tužioci, a kako je veštak Z.L. u međuvremenu preminuo, za novog veštaka je određen veštak D.P, koji je 5. jula 2010. godine prvostepenom sudu dostavio nalaz i mišljenje.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 135/2010 od 26. marta 2012. godine obavezan je tuženi da tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime naknade materijalne štete zbog oštećenja objekta isplati iznos od 21.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamat om, te je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka , odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da im na ime naknade štete zbog izgubljene zakupnine za predmetni stambeni objekat isplati iznos od 495.000,00 dinara, na ime naknade štete zbog nekorišćenja dvorišta površine od 96,45 m2 na predmetnim parc elama isplati iznos od 92.400,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom , kao i zahtev za naknad u štete za oštećenje objekta preko dosuđenog do traženog iznosa od 100.262,00 dinara i preko dosuđene zakonske zatezne kamate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3982/12 od 6. decembra 2012. godine odbijene su žalbe i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 135/10 od 26. marta 2012. godine, a parničnim strankama nisu dosuđ eni traženi troškovi žalbenog postupka . U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tuženi 28. novembra 1995. godine , uz asistenciju polici je, izvršio raskopavanje predmetnih parcela koje su u vlasništvu tužilaca i u iskopan rov postavio visok onaponski kabel za električnu energiju na osnovu odobrenja za raskopavanje javnih površina u MZ Beočin - Grad, radi polaganja visokonaponskog kablovskog voda; da je tom prilikom došlo do lomljenja betonske staze, be tonskog platoa i do delimičnog rušenja ograde od četiri betonska armirana stuba koji su držali ple tenu žicu i do rušenja te žice koji su se nalazili na predmetnim parcelama ; da je 29. novembra 1995. godine tuženi izvršio zatrpavanje rova, ali da nije popravio betonske staze, plato, niti podigao porušenu ogradu; da je tuženi navedene radove izvršio na osnovu upravnog rešenja od 27. novembra 1995. godine i zaključka uprave od 29. jula 1996. godine, kojim a je naloženo tužioc ima da na svojim parcelama dozvole kopanje rova i polaganje visokonaponskog kabla; da se postavljeni visokonaponski kabl i dalje nalazi zakopan u zemlji na parcelama tužilaca, ali da nije u funkciji; da je na osnovu nalaza veštaka utvrđeno da ukupan iznos potreban za saniranje nastale štete iznosi 21.750 dinara na dan sačinjavanja ovog nalaza 5. jula 2010. godine.

Drugostepeni sud zaključuje da je prvostepena odluka pravilna i zakonita. Naime, radnici tuženog su tužiocima pričinili štetu prikom izvođenja odobrenih radova kopanja rova i polaganj a visokonaponskog kablovskog voda, te je stoga tuženi , prema odredbi člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , u obavezi da im naknadi običnu štetu koju su pretrpe li u skladu sa odredbama člana 189. st. 1. i 2. tog Zakona. Potraživanje naknade štete zbog izmakle koristi tužiocima je zastarelo prema odredbi člana 376. navedenog Zakona, jer je do dan a kada je zahtev za izmaklu korist postavljen (2004. godine) proteklo više od pet godina, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud povodom prigovora tuženog. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da tužioci u ovoj parnici nisu pružili dokaze za žalbene navode da je trasa naponskih kablovoda od 1995. godine trebalo da ide po staroj trasi i javnim površinama, a ne preko privatnih parcela tužilaca. Prema sadržini rešenja nadležnog organa uprave opštine Beočin od 27. novembra 1995. godine i zaključka uprave od 29. jula 1996. godine, tužiocima je naloženo da dozvole tuženom kopanje rova i polaganje kablovskog voda na njihovim katastarskim parcelama. Tužioci nisu protiv ovog rešenja izjavili žalbu i vodili upravni spor, da bi se u ovom postupku mogli pozivati na nezakonito polaganje kablova na njihovim parcelama od strane tuženog. Apelacioni sud ističe da n eosnovano tužioci u žalbi tvrde da prvostepeni sud nije utvrdio bitnu činjenicu u ovoj parnici, da se položeni kablovi i dalje nalaze na parcelama tužilaca, kao i da li su oni u funkciji prenosa električne energije. Iz pismene izjave tuženog nesumnjivo sledi da postavljeni kabl nije u pogonskom stanju, da nije pod naponom, da nije uljni nego plastični, da nema štetno dejstvo na okolinu, da se i dalje nalazi zakopan u zemlji na parcelama tužilaca, ali da nije u funkciji. Konačno, drugostepeni sud nalazi da su n eprihvatljivi žalbeni navodi tužilac a u vezi ocene nalaza veštaka koji su u ovoj parnici veštačili oštećenje koje je tuženi prouzrokovao tužiocima, te da je prihvat ljivo izjašnjenje veštaka da nije nužno da nalaz obuhvati tačan broj radnih sati i cene radne snage za otklanjanje nastale štete, jer se radi o radovima male vrednosti. Drugostepeni sud, takođe, ocenjuje da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja izmakle koristi koje su tužioci istakli 2004. godine , te da stoga nije bilo mesta da se veštaci izjašnjavaju o vidovima štete koje su 2004. godine tužioci postavili u vidu naknade zbog nekorišćenja dvorišta i zbog izgubljene zakupnine za stambeni objekat.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo (član 170. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo 14 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilaca i četiri svedoka, kao i građevinskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci delimično doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Naime, u periodu od 18. juna 2002. godine , kada je rešenjem prvostepenog suda odre đeno građevinsko veštačenje putem veštaka M.D. i obavezani podnosioci ustavne žalbe da snose troškove veštačenja, pa do 4. juna 2004. godine, kada je prvostepeni sud rešenjem navedenog veštaka oslobodio obaveze veštačenja, nije sprovedeno određeno veštačenje, budući da podnosioci nisu uplatili predujam troškova veštačenja iako su u dva navrata i opominjani od strane suda da izvrše tu uplatu. Takođe, iako su podnosioci na ročištu održanom 6. februara 2008. godine zahtevali da im se odredi rok kako bi predložili novog veštaka, (veštak Z.S, koji je prethodno određen da veštači, tražio je da se razreši dužnosti zbog preopterećenosti poslom), a prvostepeni sud povodom tog zahteva rešenjem odredio rok od 15 dana, podnosioci su tek na ročištu održanom 18. februara 2009. godine predložili novog veštaka, pri čemu je prvostepeni sud, u međuvremenu, dva puta rešenjima naložio podnosiocima da postupe po rešenju donetom na ročištu održanom 6. februara 2008. godine. Pored toga, dužini trajanja postupka podnosioci su doprineli i time što su u više navrata precizirali, odnosno preinačavali tužbeni zahtev, kao i zbog činjenice da jedno ročište nije održano na zahtev podnosilaca. Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka ipak dao prvostepeni sud. Naime, p rvostepena presuda je doneta posle 13 godina od podnošenja tužbe. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud rešenjem od 1. novembra 2004. godine za veštaka odredio M.Š, koji je u četiri navrata dopunjavao svoj nalaz, da bi povodom zahteva tužioca od 20. decembra 2006. godine za izuzeće navedenog veštaka, prvostepeni sud doneo rešenje tek 1. juna 2007. godine kojim je izuzeo tog veštaka od daljeg veštačenja u predmetnom sporu, jer nije odgovorio zadatku koji mu je sud postavio. Zatim je rešenjem od 29. oktobra 2007. godine određen veštak Z.S, koji je zahtevao najpre da mu se odredi duži rok od 30 dana kako bi izvršio veštačenje, a potom je podneskom od 1. februara 2008. godine tražio da se razreši dužnosti zbog preopterećenosti poslom. Tek na ročištu održanom 18. februara 2009. godine, prvostepeni sud je rešenjem za veštaka odredio L.Z. umesto veštaka Z.S. (za šta odgovornost, kao što je već navedeno , snose podnosioci ustavne žalbe). U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Novom Sadu nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno odredi druga stručna lica za izvođenje te vrste dokaza . S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je nakon ročišta održanog 21. oktobra 1999. godine, naredno ročište održao posle nešto više od godinu dana (21. decembra 2000. godine), zatim nakon ročišta održanog 16. maja 2001. godine, naredno ročište je održao posle deset meseci (21. marta 2002. godine), kao i zbog toga što dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da je na 29 održanih ročišta za glavnu raspravu sproveden dokazni postupak samo saslušanjem tužilaca, četiri svedoka i veštačenjem. Konačno, na teret prvostepenom sudu se može staviti i činjenica da nakon što su podnosioci podneskom od 29. maja 2000. godine obavestili prvostepeni sud da su punomoćniku B.P. opozvali punomoćje, taj sud je ponovo dopisom od 11. avgusta 2000. godine istom punomoćniku naložio da uredi tužbu, koji je podneskom od 14. septembra 2000. godine obavestio sud da je tužiocima otkazao punomoćje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi ocima ustavne žalbe u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioce ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i vrednost predmeta spora, kao i doprinos podnosilaca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe prevashodno pretrpel i zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu i svrhu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu prava podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materi jalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci uz ustavnu žalbu ni su dostavi li dokaze o postojanju štete, njene visine, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlažu, pre svega, navodima da je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo zaključujući da je nj ihovo potraživanje naknade štete po osnovu nekorišćenja predmetnih parcela i izgubene zakupnine prema tuženo m zastarelo.

U tom smislu, a polazeći od činjenice da je od 28. novembra 1995. godine , kada je tuženi izvršio raskopavanje predmetnih parcela koje su u vlasništvu podnosioca i od kada teče rok zastarelosti potraživanja naknade štete po osnovu izgubljene dobiti, do 18. maja 2004. godine kada su podnosioci podneli zahtev za naknadu štete zbog nemogućnosti korišćenja dvorišta, odnosno 21. decembra 2010. godine kada su podnosioci podneli zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zakupnine, protekao rok zastarevanja od pet godina iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u osporen oj presudi da o logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, kada je utvrdio da su navedena potraživanja podnosilaca ustavne žalbe zastarela. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom drugostepenom presudom podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da podnosioci u žalbi koju su izjavi li protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 135/2010 od 26. marta 2012. godine ni su isticali da je visinu dosuđene štete trebalo utvrditi prema cenama u vreme donošenja drugostepene odluke, a ne prema nalazu veštaka iz 2010. godine , te da u tom smislu Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi nije ni razmatrao da li je visina dosuđene štete trebalo da se utvrdi prema cenama u vreme donošenja drugostepene presude, pa se , po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi sa jedne strane ne mogu dovesti u vezu sa osporenom drugostepenom presudom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima.

7. Što se tiče prava zajemčenih odredbama čla na 36. Ustava, Ustavni sud ističe da uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, jeste postojanje različitih odluka suda poslednje instance kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenih akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji. Takođe je neprihvatljiva tvrdnja podnosilaca da im je povređeno pravo na pravno sredstvo, budući da su im u osporenom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njihovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo koje su podnosioci ustavne žalbe i iskoristil i. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude usvojeno.

Na kraju, Ustavni sud je ocenio da podnos ioci svoje tvrdnje o povredi prava na imovinu izvode, u suštini, iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosi laca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz čl ana 58. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti