Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Neefikasnost sudova, posebno dugo trajanje žalbenog postupka i kasno dostavljanje presude, doveli su do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13052/2021
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3173/14, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Beograda podnela je 14. septembra 2021. godine, Ustavnom sudu, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3173/14.

U ustavnoj žalbi je interpetiran tok parničnog postupka i ukazano je na ukupnu dužinu trajanja postupka više od sedam godina, čime je po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražila je naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove postupka na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3173/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu 21. jula 2014. godine Trećem osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog M. P, radi naknade nematerijalne štete. Po ovoj tužbi je formiran predmet pod brojem P. 3173/14. Prvo ročište je zakazano za 28. novembar 2014. godine.

Treći osnovni sud u Beogradu je 6. decembra 2016. godine odredio zastoj postupka u trajanju od 60 dana, a do donošenja odluke Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Čukarica o potrebi postavljenja privremenog zastupnika tuženom. Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Čukarica je dopisom od 21. marta 2017. godine obavestio sud da je pravnosnažnim rešenjem obustavljena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi i da stoga ne postoji potreba za postavljanjenje privremenog zastupnika tuženom u parničnom postupku.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka neuropsihijatra je dostavljen sudu 16. oktobra 2017. godine.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta nisu održana (ročište zakazano za 28. novembar 2014. godine nije održano na predlog podnositeljke ustavne žalbe, ročište zakazano za 26. jun 2015. godine nije održano zbog preseljenja suda u drugu zgradu, ročište zakazano za 2. jun 2016. godine nije održano zbog krivice podnositeljke ustavne žalbe, jer je punomoćnik podnositeljki otkazao punomoćje, ročište zakazano za 9. septembar 2016. godine nije održano jer je sud dobio obaveštenje da se tuženi nalazi u specijalnoj zatvorskoj bolnici Okružnog suda u Beogradu, jer mu je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi, ročište zakazano za 6. decembar 2016. godine nije održano jer se tuženi i dalje nalazio u specijalnoj zatvorskoj bolnici Okruženog suda u Beogradu, a da Gradski centar za socijalni rad – odeljenje Čukarica nije obavestio sud da li je tuženom postavljen privremeni zastupnik, ročište zakazano za 12. april 2018. godine nije održano na predlog tuženog).

Treći osnovni sud u Beogradu je presudom P. 3173/14 od 4. maja 2018. godine usvojio tužbeni zahtev. Presuda je dostavljena punomoćnicima stranaka 28. novembra 2018. godine, a žalbu je tuženi podneo 6. decembra 2018. godine.

Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 2966/19 od 28. aprila 2021. godine delimično preinačio prvostepenu preudu, tako što je snizio dosuđeni iznos naknade štete. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 17. avgusta 2021. godine.

U toku postupka je izvedeni su dokazi veštačenjem preko veštaka neuropsihijatra, uvidom u pismena i isprave, saslušanjem svedoka i stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao od 1. februara 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je period od kada je podnositeljka podnela tužbu, 21. jula 2014. godine, do donošenja presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2966/19 od 28. aprila 2021. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da po svojoj pravnoj prirodi spor nije bio pravno složen.

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja imala interes da sud odluči o njenom tužbenom zahtevu u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na opšti pravni stav Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, da lice o kojem je reč treba da pokaže revnost u preduzimanju procesnih radnji koje se na njega odnose, da se uzdrži od korišćenja taktika odugovlačenja i da koristi sredstva koja domaći zakoni pružaju za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, tačka 35.). Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, ročište zakazano za 28. novembar 2014. godine nije održano na predlog podnositeljke ustavne žalbe, a ročište zakazano za 2. jun 2016. godine nije održano zbog krivice podnositeljke ustavne žalbe, jer je punomoćnik podnositeljki otkazao punomoćje.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Najpre, Ustavni sud je utvrdio dva perioda nekativnosti suda: od 26. juna 2015. godine, kada nije održano ročište, do 4. novembra 2015. godine, kada je zakazano sledeće ročište (znači više od četiri meseca); od 18. februara 2016. godine, kada je održano ročište, do 2. juna 2016. godine, za kada je zakazano sledeće ročište (znači više od tri meseca). Dalje, prvostepena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3173/14 od 4. maja 2018. godine je dostavljena punomoćnicima stranaka tek 28. novembra 2018. godine, nakon šest meseci od dana donošenja. Postupak i odlučivanje o žalbi tuženog je trajao dve godine i četiri meseca (od 6. decembra 2018. godine, kada je podneta žalba, do 28. aprila 2021. godine, kada je doneta drugostepena presuda). Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje žalbenog postupka je takođe razlog za utvrđenje povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38 i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63).

Ustavni sud ukazuje da se ne može staviti na teret sudu nepostupanje u periodu od 9. septembar 2016. godine kada je sud dobio obaveštenje da se tuženi nalazi u specijalnoj zatvorskoj bolnici Okružnog suda u Beogradu, jer mu je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi, do 21. marta 2017. godine kada je Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Čukarica obavestio sud da je pravnosnažnim rešenjem obustavljena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja u zatvorenoj zdravstvenoj ustanovi i da stoga ne postoji potreba za postavljanjenje privremenog zastupnika tuženom u parničnom postupku. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3173/14 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, manji doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu ESLjP Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti