Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i dva meseca. Neefikasno postupanje sudova, uz duge periode neaktivnosti, bilo je odlučujući razlog za ovakvu odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1306/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Bojanića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Bojanića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1972/04.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Bojanić iz Zrenjanina je 23. marta 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Radina, advokata iz Zrenjanina, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1972/04.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je parnični postupak radi naknade štete pokrenuo 9. marta 2004. godine, a da se prethodno obratio Vojnom pravobranilaštvu sa zahtevom od 30. novembra 2003. godine, radi vansudskog obeštećenja; da je prvostepeni sud doneo presudu P. 1972/04 od 16. oktobra 2009. godine kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca, a da drugostepeni sud po žalbi podnosioca od 15. novembra 2009. godine nije odlučio do dana podnošenja ustavne žalbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10962/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. marta 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi naknade štete.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. jun 2004. godine nije održano, jer tuženi nije pristupio, kao ni ročište zakazano za 29. jun 2004. godine.

Ročište zakazano za 24. septembar 2004. godine je održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog, a potom nisu održana ročišta zakazana za 6. decembar 2004. godine i 4. oktobar 2005. godine, zbog nepristupanja uredno pozvanog tuženog.

Na ročištu održanom 20. januara 2006. godine, u odsustvu uredno pozvanog tuženog, određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, a potom nisu održana ročišta 17. maja i 31. oktobra 2006. godine, kao ni 28. marta 2008. godine. Podneskom od 23. avgusta 2008. godine, punomoćnik tužioca je kao tuženu označio Republiku Srbiju-Ministarstvo odbrane, a na ročištu od 16. jula 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke.

Nakon neodržanog ročišta zakazanog za 10. decembar 2008. godine, na ročištu od 30. marta 2009. godine je izveden dokaz saslušanjem svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 4. juna 2009. godine.

Na ročištu održanom 9. juna 2009. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, kao i na ročištu od 8. oktobra 2009. godine, na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1972/04 od 8. oktobra 2009. godine, je u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog posledica bolesti koja je nastupila tokom služenja vojnog roka, isplati iznose: 120.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 120.000,00 dinara za fizičke bolove, 240.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, odnosno ukupan iznos od 480.000,00 dinara , sa pripadajućom kamatom. Stavom drugim izreke presude je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 12464/10 od 25. maja 2011. godine potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1972/04 od 16. oktobra 2009. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. marta 2004. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a pravnossnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12464/10 od 25. maja 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, a ni njegov punomoćnik, nisu doprineli dugom trajanju parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u razmaku od po šest meseci, a da u periodu od jedne godine i pet meseci, odnosno od ročišta 31. oktobra 2006. godine do 28. marta 2008. godine, nije preduzimao nikakve radnje. Nakon žalbe tužioca, ovde podnosioca od 17. novembra 2009. godine, drugostepeni sud je po proteku jedne godine i osam meseci doneo drugostepenu presudu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti