Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra. Ostali navodi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. A. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 859/2000, zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2063/13 (prvobitno P. 89/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. A. iz Vranja je, 8. februara 2019. godine, preko punomoćnika S. N, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4456/18 od 4. decembra 2018. godine i presude Osnovnog suda u Vranju P. 2063/13 od 2. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi se ističe da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku budući da je tužba u ovom predmetu podneta još 2001. godine, a postupak pravnosnažno okončan tek krajem 2018. godine; da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno time što je protivno odredbama Zakona o parničnom postupku sud izveo dokaze u vidu čak pet veštačenja preko pet različitih sudskih veštaka geodetske struke, tim pre što nijedno od pomenutih veštačenja nije usaglašeno jedno sa drugim, a procesne odredbe predviđaju mogućnost samo dva veštačenja i u slučaju da se veštaci ne usaglase predviđa i mogućnost trećeg superveštačenja, te sud nije nikako mogao da odredi peto veštačenje i svoju odluku zasnuje samo na nalazu i mišljenju ovog veštaka; da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno i time što su potpuno pogrešno primenjene odredbe Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, da je sud bio dužan da činjenično stanje utvrdi prema stanju na licu mesta i katastru koji je važio u momentu kupovine parcela, jer prelazak na katastar nikako ne može ići na štetu podnosioca ustavne žalbe kao savesne strane; da je podnosiocu osporenim presudama nezakonito oduzet deo njegove katastarske parcele na kojoj je stekao pravo svojine održajem, čime mu je povređeno i pravo na imovinu. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporene presude i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenih ustavnih prava po 200.000,00 dinara, odnosno ukupno 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2019. godine pa do konačne isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 2063/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. B.(1) i M. B.(2), oboje iz Vranja, su 2. juna 2000. godine podneli Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog T. A. iz Vranja, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi svojine i državine, koja tužba je zavedena pod brojem P. 859/2000.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 4. maja 2012. godine, tj. posle skoro 12 godina od podnošenja tužbe, a u sprovedenom postupku je postupalo troje sudija. Od 69 zakazanih ročišta nije održano ili je odloženo bez rasprave 46 ročišta, najvećim delom iz razloga na strani veštaka.

Na ročištu 5. oktobra 2000. godine Opštinski sud u Vranju je doneo rešenje da se utvrđuje mirovanje postupka, jer uredno pozvani tužioci nisu pristupili.

Po predlogu tužilaca, postupak je nastavljen na ročištu 5. marta 2001. godine, kada je sud odredio izvođenje veštačenja putem Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Vranje (u daljem tekstu: Služba) za katastarskke parcele br. …/2 i …/15, KO Vranje 2, radi utvrđivanja spornog prostora i zauzeća i izvođenje uviđaja na licu mesta u prisustvu veštaka geometra. Sud je izveo uviđaj na licu mesta 12. novembra 2001. godine (bez prisustva geometra).

Narednih pet ročišta (od decembra 2001. do juna 2002. godine) nije održano, jer Služba nije izvršila traženo veštačenje. Na ročištu 10. jula 2002. godine, prvostepeni sud je opozvao rešenje o veštačenju putem Službe i odredio veštačenje putem sudskog veštaka geodetske struke D. S, ali je Služba 12. jula 2002. godine dostavila nalaz i mišljenje, koje je izradio veštak D. T.

Na ročištu 9. septembra 2002. godine, saslušan je veštak D. T, tužioci su prigovorili nalazu i mišljenju veštaka u celini, te je Opštinski sud u Vranju na istom ročištu odredio novo veštačenje putem veštaka D. S.

Nakon četiri neodržana ročišta zbog toga što veštak nije izvršio veštačenje (od novembra 2002. do maja 2003. godine), na ročištu 16. jula 2003. godine, strankama su uručeni nalaz i mišljenje veštaka D. S, a veštak, koji je prisustvovao ročištu, je obavestio sud da je tehničkom omaškom propustio da utvrdi ko je izvršio zauzeće i od koje parcele, što će učiniti dopunskim nalazom.

Veštak nije dostavio dopunski nalaz, te su stranke na ročištu zakazanom za 4. decembar 2003. godine predložile da sud pozove veštake D. T. i D. S, čiji su nalazi različiti, radi usaglašavanja.

Veštak D. S. uopšte nije pristupao na zakazana ročišta od januara do septembra 2004. godine, usled čega je odloženo šest ročišta, te je prvostepeni sud na ročištu 25. oktobra 2004. godine odredio novo veštačenje putem veštaka S. Lj.

Na narednom ročištu, održanom 9. septembra 2005. godine, punomoćnici su obavestili da se veštak S. Lj. izjasnio da ne može da veštači u ovom predmetu, te je Opštinski sud u Vranju odredio novo veštačenje putem veštaka D. M, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 26. oktobra 2005. godine.

Nakon toga, veštak D. M. se nije odazivao pozivima za ročišta, zahtevajući da mu bude isplaćena razlika između predujma troškova i cene iz njegovog obračuna troškova, ali je prvostepeni sud na ročištu 6. marta 2006. godine odredio dopunsko veštačenje putem istog veštaka sa ponovnim izlaskom na lice mesta, u roku od 30 dana.

Veštak D. M. nije dostavljao traženi dopunski nalaz, a prvostepeni sud je od aprila 2006. do juna 2008. godine zakazao 16 ročišta koja iz tog razloga nisu održana (veštaku je dva puta izrečena novčana kazna), iako je veštak 7. novembra 2007. godine sudu dostavio podnesak kojim ga obaveštava da ne prihvata dopunsko veštačenje, a 2. juna 2008. godine podnesak u kome je izneo da ostaje pri svom nalazu, a dopunsko veštačenje smatra nepotrebnim.

Na ročištu 10. septembra 2008. godine tužioci su predložili da se odredi novi veštak, a tuženi je predložio da se zastane dok se tužioci ne izjasne o nalazu veštaka B. T. koga je tuženi sam angažovao.

Kako tužioci nisu prihvatili nalaz veštaka B. T, određeno je novo veštačenje putem veštaka D. S, rešenjem od 10. decembra 2008. godine, a zatim i rešenjem od 19. marta 2009. godine. D. S. je dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje 12. septembra 2009. godine, a saslušan je na ročištu 25. novembra 2009. godine.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju i novim postupajućim sudijom pod brojem P. 89/10.

Na ročištu 31. marta 2011. godine određeno je usaglašavanje svih veštaka geometara koji su dali nalaze i mišljenja u ovom predmetu i to pismenim putem u roku od 30 dana, s tim da se pozovu na naredno ročište 30. juna 2011. godine.

Veštak D. M. je 29. maja 2011. godine dostavio prvostepenom sudu izjašnjenje da ostaje pri svom osnovom nalazu od 26. oktobra 2005. godine. Na ročištu 30. juna 2011. godine izvedeno je usaglašavanje veštaka D. T. i D. S. koji su ostali pri svojim nalazima, pri čemu je D. S. izneo da bi mogao da se usaglasi sa nalazom veštaka D. M. koji je najbliži njegovom. Veštak D. M. je 12. decembra 2011. godine dostavio prvostepenom sudu izjašnjenje da prihvata u postupnosti nalaz veštaka D. S. Ročište od istog datuma je odloženo jer je stranaka uručeno izjašnjenje veštaka.

Na ročištu 4. maja 2012. godine saslušani su tužilja M. B. i tuženi T. A. u svojstvu parničnih stranaka, tužilja se izjasnila da ne prihvata nalaz veštaka D. S, a glavna rasprava je zaključena. U sprovedenom postupku prvostepeni sud je izveo i dokaze saslušanjem dva svedoka i uvidom u pismene dokaze.

Osnovni sud u Vranju je, presudom P. 89/10 od 4. maja 2012. godine, odbio tužbeni zahtev tužilaca i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 12. jula 2012. godine, a tužioci 20. jula 2012. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, rešenjem Gž. 1894/12 od 15. novembra 2012. godine, ukinuo presudu Osnovnog suda u Vranju P. 89/10 od 4. maja 2012. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Novi prvostepeni postupak, vođen pred novim postupajućim sudijom pod brojem P. 4008/12, otpočeo je donošenjem rešenja o prekidu postupka od 19. februara 2013. godine zbog smrti tužioca M. B. U ovom postupku zakazano je 21 ročište od kojih nije održano 12 (tri zbog štrajka advokata u periodu septembar – decembar 2014. godine).

Na predlog tužilje M. B. za nastavak postupka, Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje P. 2063/13 od 17. juna 2013. godine da se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari.

Na ročištu 3. decembra 2013. godine rasprava je počela iznova i određeno je veštačenje putem veštaka geometra P. S. i uviđaj na licu mesta uz prisustvo veštaka.

Uviđaj na licu mesta je izvršen 20. marta 2015. godine, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 16. juna 2015. godine.

Na ročištu 4. novembra 2015. godine tuženom je uručen podnesak tužilje sa uređenim tužbenim zahtevom i rešeno da se od uprave grada Vranja pribavi urbanistička razrada za predmetne katastarske parcele.

Ročište 25. decembra 2015. godine nije održano kako bi tužiocima bila dostavljena protivtužba tuženog od istog datuma, radi utvrđenja prava svojine po osnovu održaja, na izjašnjenje.

Na ročištu 26. januara 2016. godine punomoćnici stranaka su saglasno izjavili da ne prigovaraju nalazu i mišljenju veštaka P. S. i povlače predlog za njegovo izjašnjenje na ročištu.

Na narednim ročištima saslušana su tri svedoka, tužilja i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i 21. jula 2016. godine zaključena glavna rasprava, koja je ponovo otvorena rešenjem od 29. jula 2016. godine.

Od veštaka P. S. je zatraženo da opredeli sporne prostore, njihove mere i granice, kao i površinu svakog spornog prostora, a veštak je 2. novembra 2016. godine dostavio dopunski nalaz, na koji punomoćnici stranaka do zaključenja glavne rasprave nisu imali primedbi.

Osnovni sud u Vranju je, osporenom presudom P. 2063/13 od 2. februara 2017. godine, usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i utvrdio prema tuženom-protivtužiocu da je tužilja-protivtužena nosilac prava korišćenja dela katastarske parcele …/15, KO Vranje 2, u merama i granicama bliže određenim u stavu prvom izreke presude i naložio tuženom da ovo pravo prizna tužilji-protivtuženoj i navedeni prostor ustupi u državinu, sve u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude; odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da se utvrdi prema tužilji-protivtuženoj da je tuženi-protivtužilac vlasnik po osnovu održaja na delu katastarske parcele broj …/2, KO Vranje 2, u merama i granicama bliže određenim u stavu drugom izreke presude kao neosnovan i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav treći izreke presude).

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 6. aprila 2017. godine, a tužilja 31. marta 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 4456/18 od 4. decembra 2018. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Vranju P. 2063/13 od 2. februara 2017. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je osnovan tužbeni zahtev tužilje, a neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog; da su žalbeni navodi tuženog da sud nije pravilno cenio izvedene dokaze i stoga nije pravilno utvrdio bitne činjenice za odlučivanje neosnovani, s obzirom na to da je prvostepeni sud suprotno žalbenim navodima postupio u skladu sa datim nalogom drugostepenog suda i ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio činjenice koje su relevantne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari; da je iz izvedenih dokaza prvostepeni sud pravilno zaključio da tuženi nije dokazao faktičku državinu na spornom delu nepokretnosti u vremenu potrebnom za sticanje prava svojine i na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe čl. 20. i 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa; da s obzirom na to da Apelacioni sud prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, to ovu presudu nije detaljno obrazlagao, već je ocenio samo bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, shodno članu 396. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Presuda je dostavljena podnosiocu 11. januara 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), na osnovu koga je predmetni postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak započet podnošenjem tužbe, 2. juna 2000. godine, a okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 4. decembra 2018. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba trajao je 18 godina i šest meseci, s tim što se na teret suda ne bi mogao staviti period prekida postupka zbog smrti stranke od četiri meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da trajanje sudskog postupka od više od 18 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u parničnom postupku, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud je ocenio da zahtev podnosioca da mu se naknada nematerijalne štete utvrdi u iznosu od 200.000,00 dinara, a koja odgovara dinarskoj protivvrednosti od oko 1.700 evra, predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za pretrpljenu povredu ustavnog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 4456/18 od 4. decembra 2018. godine i Osnovnog suda u Vranju P. 2063/13 od 2. februara 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe u osnovi osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u donošenju osporenih presuda.

Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da su nadležni sudovi u obrazloženju osporenih presuda dali dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, a Apelacioni sud u Nišu se izjasnio o bitnim navodima žalbe podnosioca, te je polazeći od navedenog, utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata. Ustavni sud takođe ukazuje da podnosilac u toku prvostepenog postupka, kao ni docnije u žalbi, nije ukazivao na eventualnu povredu odredbi Zakona o parničnom postupku prilikom određivanja veštačenja od strane prvostepenog suda, te da ovaj razlog koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi ne može predstavljati valjan ustavnopravni razlog za postojanje povrede ustavnog prava prilikom donošenja osporenih presuda.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je pretpostavka za utvrđivanje povrede ovog prava da je podnosilac ustavne žalbe dostavio odluke suda poslednje instance kojima je odlučeno u bitno istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji na drugačiji način od osporene odluke, a što podnosilac nije učinio. Stoga je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava izvodi iz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje za koju je Ustavni sud utvrdio da nije potkrepljena ustavnopravno prihvatljivim razlozima, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti