Odluka Ustavnog suda o višestrukim povredama prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu. Neprihvatljivo je odbacivanje prigovora za ubrzanje postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem. Zbog desetogodišnjeg trajanja izvršenja dosuđena je materijalna i nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. A. iz Zlatokopa kod Vranja i S. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. A. i S. S. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 962/19 od 22. novembra 2019. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 962/19 od 22. novembra 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Č. A. i S. S. i utvrđuje da su podnosiocima ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13, povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo Č. A. i S. S. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10, a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo Č. A. i S. S. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja koji mu je utvrđen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1869/09 od 4. decembra 2009. godine, umanjenog za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. A. iz Zlatokopa kod Vranja i S. S. iz Vranja podneli su Ustavnom sudu, 2. decembra 2019. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavni sud, takođe, ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosioci dovode u pitanje i povredu prava na imovinu.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli da je osporenim rešenjem odbačen njihov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, zbog toga što je postupak nastavljen pred javnim izvršiteljem. Istakli su zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe podneli su 11. oktobra 2019. godine prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), a potom je nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13, a koji je pokrenut rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1869/09 od 4. decembra 2009. godine protiv izvršnog dužnika H. „J.“ a.d. Vranje, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 962/19 od 22. novembra 2019. godine odbačen je prigovor predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen u predmetu tog suda I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), jer ne sadrži podatke u smislu odredbe člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

U obrazloženju navedenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je 22. novembra 2019. godine predmet dostavljen javnom izvršitelju Stanku Filipoviću iz Vranja na dalje sprovođenje; da u prigovoru predlagača nema nijednog podatka o predmetu suđenja koji ukazuju na to da Osnovni sud u Vranju nepotrebno kasni sa odlučivanjem, imajući u vidu da izvršenje sprovodi javni izvršitelj; da sud nije ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnog izvršitelja, već nadzor vrši nadležno ministarstvo; da prigovor ne sadrži podatke koji ukazuju na to da se eventualno izvršni poverilac obraćao sudu ili javnom izvršitelju zbog nepotrebnog kašnjenja sa odlučivanjem, već da je samo navedeno da postupak traje deset godina i da još uvek nije okončan, a nije naveden nijedan podatak u smislu odredbe člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, što je obavezan element prigovora.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem (član 6. stav 2. tač. 6)); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrarna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Už-616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporenim rešenjem R4I. 962/19 od 22. novembra 2019. godine odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosilaca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 5362/10. Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženje osporenog rešenja zasniva na dva pravna stava, odnosno na oceni prema kojoj sud, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, ne može da postupa po predmetnom prigovoru, jer postupak sprovođenja izvršenja vodi javni izvršitelj, kao i stanovištu da je prigovor u konkretnom slučaju neuredan zato što ne sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak povodom koga je uložen prigovor, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Iz sadržine dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da se predmetni izvršni postupak najpre vodio pred Osnovnim sudom u Vranju, te da je zatim nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se prigovorom radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem.

U pogledu drugog razloga na kome se temelji obrazloženje osporenog rešenja, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Vranju parafrazirao navode podnosilaca ustavne žalbe iz prigovora radi ubrzavanja postupka, iz kojih proizlazi da su podnosioci hronološki naveli radnje koje su preduzete u postupku i da su se izvršni sud i javni izvršitelj ponašali pasivno u postupku prinudnog namirenja potraživanja, kao i da je nejasno zbog čega postupak nije mogao da se okočna za deset godina od podnošenja predloga za izvršenje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su predmetni navodi iz prigovora, u konkretnom slučaju, bili dovoljni i da su ispunjavali zahtev iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, posebno jer je izvršni postupak u vreme podnošenja prigovora trajao deset godina. Bitna karakteristika izvršnog postupka jeste njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Ustani sud ukazuje da procesni zakon koji uređuje izvršni postupak afirmiše načela oficijelnosti i hitnosti koja od suda zahtevaju aktivno postupanje sve do okončanja izvršnog postupka i hitno preduzimanje radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanje izvršnog postupka u što kraćem roku (videti o tome, između ostalog, u Odluci Ustavnog suda Už-1138/2011od 24. decembra 2013. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) da ukazivanje da postupak traje devet, odnosno 15 godina, predstavlja dovoljan osnov da se zahtevi podnosilaca predstavke razmotre u meritumu (presuda Evropskog suda u predmetu Rodić i Svirčev protiv Srbije, broj predstavke 17148/16 od 19. septembra 2019. godine, stav 10.). Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Osnovnog suda u Vranju da prigovor ne sadrži podatke potrebne za odlučivanje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 962/19 od 22. novembra 2019. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

6. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), a potom je nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao skoro deset godina, pri čemu u navedenom periodu priznata potraživanja podnosilaca iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), a potom je nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući tvrdnje podnosilaca da im je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust organa izvršnog postupka da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio da im je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), a potom je nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13, povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5362/10 (stari broj I. 1869/09), a potom je nastavljen pred javnim izvršiteljem Stankom Filipovićem iz Vranja u predmetu II. 133/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa koji mu je utvrđen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1869/09 od 4. decembra 2009. godine, umanjenog za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ a.d. Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

10. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava iz čl. 32. i 58. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica, to nije posebno razmatrao istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava.

11. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke

12. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o višestrukim povredama prava u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti