Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarnog tumačenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Okružnog suda. Sud je arbitrarno primenio zakon na štetu podnosioca, ignorišući pravnosnažno rešenje upravnog organa i stvarajući pravnu nesigurnost neujednačenom praksom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Nocića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Nocića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 355/09 od 26. maja 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1033/08 od 21. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Nocić iz Vranja je 10. jula 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 355/09 od 26. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem „Nacionalne službe za zapošljavanje“ broj 104-00180-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti do zaposlenja ili do ostvarivanja prava na starosnu penziju u visini od 100% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, ali da mu je „Nacionalna služba za zapošljavanje“ tu naknadu isplaćivala u iznosu umanjenom za 20%, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Vranju; da je presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1033/08 od 21. januara 2009. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, ali da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 355/09 od 26. maja 2009. godine preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je rešenje „Nacionalne službe za zapošljavanje“ doneto 30. maja 2001. godine, ali da je podnosiocu dostavljeno 15. juna 2001. godine, odnosno posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (1. juna 2001. godine), po kome novčana naknada za vreme nezaposlenosti ne može iznositi 100%, kao po ranijem zakonu, nego najviše 80% od prosečne zarade ostvarene u privredi Republike Srbije. Podnosilac smatra da je zakon retroaktivno primenjen na njegovu štetu, čime je doveden u neravnopravan položaj u odnosu na lica kojima je priznato pravo na novčanu naknadu u iznosu od 100% prosečne mesečne zarade. Podnosilac je uz ustavnu žalbu u prilog svojim tvrdnjama o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, između ostalog, dostavio presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 419/08 od 25. juna 2008. godine, Gž1. 130/08 od 4. aprila 2008. godine i Gž. 1099/07 od 20. decembra 2007. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 1033/08, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Vranje broj 104-00180-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine (ne Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je to navedeno u ustavnoj žalbi) podnosiocu ustavne žalbe priznato je pravo na novčanu naknadu u trajanju do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, počev od 30. maja 2001. godine u iznosu od 161,50 dinara dnevno, što je 100% od prosečne mesečne neto zarade ostvarene u privredi Republike. Podnosiocu ustavne žalbe je priznato i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme isplate novčane naknade, a na osnovicu za uplatu doprinosa koju čini isplaćeni iznos novčane naknade. Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba .

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1033/08 od 21. januara 2009. godine obavezana je tužena Nacionalna služba za zapošljavanje Beograd – Filijala Vranje, da isplati tužiocu po osnovu razlike novčane naknade između isplaćenog iznosa do pripadajućeg iznosa po rešenju broj 104-00180-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine, a za period od 19. maja 2005. godine do 19. maja 2008. godine, ukupan iznos od 184.674,87 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2008. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Vranju je doneo osporenu presudu Gž. 355/09 od 26. maja 2009. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Vranje broj 104-00180-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine tužiocu priznato pravo na novčanu naknadu počev od 30. maja 2001. godine u iznosu od 161,50 dinara dnevno, što je 100% od prosečne mesečne neto zarade ostvarene u privredi Republike, ali da je navedeno rešenje tužilac primio 15. juna 2001. godine, odnosno nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica - 1. juna 2001. godine, zbog čega se, po oceni tog suda, a saglasno odredbi člana 14. stav 2. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica primenjuje izmenjeni član 20. istog Zakona, po kome se naknada za vreme nezaposlenosti ne određuje u visini od 100%, već se određuje prema poslednjem objavljenom statističkom podatku, tako da ne može biti niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade.

4. Odredbama Ustava, na čiji povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.), da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 29/01) (u daljem tekstu: Zakon o izmenama i dopunama Zakona ), Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da se u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, kao i da protiv rešenja donesenog u drugom stepenu žalba nije dopuštena (član 12. st. 1. i 3.); da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.) .

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (član 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona bilo je propisano: da se član 20. menja i glasi: „V isina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike.“ (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, kao i da se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „ Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano: da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi, kao i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.).

Odredbom člana 12. stav 1. ZPP je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa (29. maja 2001. godine) stekao prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (31. maja 2001. godine podnosilac se prijavio na evidenciju nezaposlenih lica), koja su mu priznata rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Vranje broj 104-00180-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine, da bi tek nakon donošenja predmetnog rešenja, 1. juna 2001. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona . U takvoj pravnoj situaciji, Okružni sud u Vranju je zauzeo stav da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada iznos novčane naknade utvrđen pravnosnažnim upravnim aktom, nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona kojom je propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona. Međutim, odredbom člana 17. istog z akona primena odredbe člana 20. stav 2. koja se primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade je odložena do 1. septembra 2001. godine. Ustavni sud podseća da je predmetno rešenje Republičkog zavoda za tržište rada podnosilac primio 15. juna 2001. godine, da protiv rešenja žalba nije izjavljena, te da je rešenje postalo pravnosnažno 30. juna 2001. godine, dakle pre početka primene novelirane odredbe člana 20. stav 2. navedenog Zakona.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da nadležni sud u parnici koja je vođena radi isplate razlike novčane naknade između iznosa utvrđenog pravnosnažnim upravnim rešenjem i isplaćivanog iznosa, nije mogao odbiti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pozivajući se na noveliranu odredbu člana 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Naime, sud je svojim tumačenjem odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona na štetu podnosioca ustavne žalbe de facto stavio van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U ovom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim rešenjem upravnog organa, s obzirom na to da visina tužbenog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna. Iz odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Dakle, sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, upravo zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ. Činjenica da organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno ne postupa u skladu sa njegovom sadržinom, ne oslobađa sud obaveze da poštuje takav pravni akt, jer o zakonitosti konačnih upravnih akata mogu odlučivati samo redovni sudovi u upravnom sporu.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u priloženu presudu Okružnog suda u Vranju Gž1. 419/08 od 25. juna 2008. godine utvrdio da je sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo presudu kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a kojom je usvojen tužbeni zahtev S.P . iz Vranja za isplatu neisplaćenog dela novčane naknade za vreme nezaposlenosti jer je tuženi nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama Zakona isplaćivao tužilji nižu novčanu naknadu od one koja je utvrđena pravnosnažnim rešenjem upravnog organa. S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je, donoseći različite odluke povodom iste činjenične i pravne situacije, Okružni sud u Vranju, kao sud poslednje instance, stvorio pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da i ova okolnost predstavlja razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 355/09 od 26. maja 2009. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučivši kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu ukloniti nalaganjem nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi koju je tuženi u predmetnom postupku izjavio protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1033/08 od 21. januara 2009. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao i drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarnog tumačenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti