Odluka Ustavnog suda o gubitku prava na prinudno izvršenje u sporu

Kratak pregled

Odbijena je kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu kojim je odbačen predlog za izvršenje. Sud je potvrdio da je predlog podnet nakon proteka prekluzivnog roka od 30 dana propisanog Zakonom o parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić , dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. V . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Gži. 249/19 od 25. oktobra 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Velike Plane podnela je Ustavnom sudu, 6. decembra 2019 . godine, preko punomoćnika B . M. Z , advokata iz Velike Plane , ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Gži. 249/19 od 25. oktobra 2019. godine , zbog po vrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u postupku izvršenja parničnog rešenja donetog u postupku radi smetanja državine, a kojim rešenjem je pravnosnažno odbačen predlog za izvršenja podnositeljke kao izvršnog poverioca, sa obrazloženjem da je predlog podnet nakon proteka roka iz člana 453. Zakona o parničnom postupku.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da podnositeljka nije mogla podneti predlog za izvršenje pre nego što je izvršna isprava- parnično rešenje postalo izvršno, a to je u konkretnom slučaju 20. maj 2019. godine; da je rok iz izreke izvršne isprave – parničnog rešenja „24 časa od prijema rešenja“ – rok koji je ostavljen izvršnom dužniku za dobrovoljno ispunjenje obaveze i po njegovom isteku sud stavlja klauzulu izvršnosti; da svrha klauzule izvršnosti jeste upravo da označi kraj paricionog roka i početak vremena od kada se može tražiti prinudno izvršenje sudske odluke.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da U stavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povred u označenih ustavnih prava l.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 259/15 od 11. aprila 2018. godine utvrdio smetanje državine tužilje V. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je naložio tuženom D.B. da u roku 24 časa od prijema rešenja preda u državinu označene nepokretnosti.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 734/18 od 3. aprila 2019. godine potvrdio prvostepeno rešenje.

Na navedenom rešenju Osnovnog suda u Velikoj Plani se nalazi potvrda pravnosnažnosti i izvršnosti na kojima je konstatovano da je rešenje postalo pravnosnažno 3. aprila 2019. godine, a izvršno 20. maja 2019. godine.

Izvršni poverilac V. V , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 17. juna 2019. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Velikoj Plani, na osnovu izvršne isprave – navedenog pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 259/15 od 11. aprila 2018. godine, protiv izvršnog dužnika D.B, radi činjenja. Osnovni sud u Velikoj Plani je rešenjem Ii. 397/19 od 19. juna 2019. godine dozvolio izvršenje.

Viši sud u Smederevu je osporenim rešenjem Gži. 249/19 od 25. oktobra 2019. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika, te je preinačio prvostepeno rešenje, tako što je odbacio predlog za izvršenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je predlog za izvršenje podnet na osnovu izvršne isprave – rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 259/15 od 11. aprila 2018. godine , koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 734/18 od 3. aprila 2019. godine; da je navedeno drugostepeno rešenje dostavljeno punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 9. maja 2019. godine, a izvršnom dužniku 25. aprila 2019. godine, dok je predlog za izvršenje podnet 17. juna 2019. godine; da s obzirom na to da je prema izvršnoj ispravi izvršni dužnik bio u obavezi da izvrši svoju obvezu u roku od 24 časa od prijema rešenja, to je predlog za izvršenje podnet nakon isteka roka iz člana 454. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od 30 dana po proteku roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 453. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je da tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od 30 dana po proteku roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje.

Odredbama člana Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 -autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje) propisano je: da sudska odluka koja glasi na davanje ili činjenje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze i r ok za dobrovoljno ispunjenje obaveze teče od kada je izvršni dužnik primio sudsku odluku, ako zakonom nije drukčije određeno (član 43. stav 1.); da se p otvrdom o izvršnosti utvrđuje da je odluka postala izvršna (član 44. stav 1.) ; da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava u originalu, overenoj kopiji ili prepisu, i druga isprava određena ovim zakonom, s tim što izvršna isprava mora da sadrži potvrdu o izvršnosti (član 59. stav 2.); ali ako se predlog za izvršenje podnosi sudu koji je u prvom stepenu odlučivao o potraživanju izvršnog poverioca, uz njega se ne prilaže izvršna isprava, a i ako se priloži, ne mora da sadrži potvrdu o izvršnosti (član 59. stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavnom žalbom osporava drugostepeno rešenje doneto u postupku izvršenja rešenja donetog u parnici radi smetanja državine, a kojim osporenim drugostepenim rešenjem je pravnosnažno odbačen predlog za izvršenja podnositeljke, sa obrazloženjem da je predlog podnet nakon proteka roka iz člana 453. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, kojim je propisano da tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od 30 dana po proteku roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje.

Ustavni sud dalje ukazuje da je predlog za izvršenje podnet Osnovnom sudu u Velikoj Plani, a koji sud je odlučivao i o potraživanj u podnositeljke ustavne žalbe, te je u konkretnom slučaju merodavna odredba člana 59. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, kojom je propisano da ako se predlog za izvršenje podnosi sudu koji je u prvom stepenu odlučivao o potraživanju izvršnog poverioca, uz njega se ne prilaže izvršna isprava, a i ako se priloži, ne mora da sadrži potvrdu o izvršnosti. Tumačenjem navedene zakonske odredbe proizlazi da u situaciji kada se predlog za izvršenje podnosi sudu koji je i odlučivao o potraživanju izvršnog poverioca, što je ovde slučaj, izvršni poverilac nema obavezu da priloži izvršnu ispravu, pa iz toga dalje proizlazi da je u takvoj situaciji izvršni sud dužan da pribavi službenim putem primerak izvršne isprave , a ukoliko priložena izvršna isprava ne sadrži potvrdu o izvršnosti u istoj situaciji, izvršni sud takođe ima dužnost da službenim putem pribavi potvrdu o izvršnosti.

Dakle, Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni p overilac, u konkretnom slučaju bila ovlašćena da podnese predlog za izvršenje onog trenutka kada je sudska odluka postala izvršna , bez prilaganja izvršne isprave odnosno izvršne isprave sa potvrdom izvršnosti . Sudska odluka koja glasi na činjenje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze , a r ok za dobrovoljno ispunjenje obaveze teče od kada je izvršni dužnik primio sudsku odluku (član 43. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine). Us tavni sud ukazuje da je u osporenom drugostepenom rešenju izvršnog suda utvrđeno, a što podnositeljka nije osporila, da je sudska odluka – izvršna isprava postala pravnosnažna 3. aprila 2019. godine, da je izvršnom ispravom utvrđena obaveza da izvršni dužnik u roku od 24 časa od prijema sudske odluke (rok za dobrovoljno ispunjene obaveze) preda u državinu podnositeljki predmetne nepokretnosti i da je pravnosnažna sudska odluka dostavljena izvršnom dužniku 25. aprila 2019. godine, što znači da je sudska odluka – izvršna isprava krajem aprila 2019. godine postala izvršna, od kada je podnositeljka ustavne žalbe mogla da podnese predlog za iz vršenje. Ustavni sud, međutim, ukazuje da je odredbom člana 453. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine propisan prekluzivan rok do kada se može podneti predlog za izvršenje u ovoj vrsti izvršnog postupka, a to je rok od 30 dana po proteku roka koji je rešenj em određen za izvršenje te radnje, što je u konkretnom slučaju kraj maja 2019. godine. Imajući u vidu da je u osporenom drugostepenom rešenju izvršnog suda utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe podnela predlog za izvršenje 17. juna 2019. godine, a što podnositeljka nije osporila, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda da je predlog za izvršenje u konkretnom slučaju podnet nakon isteka roka iz člana 453. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

U vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe da je sudska odluka – izvršna isprava postal a izvršna 20. maja 2019. godine Ustavni sud ponovo ukazuje da stavljanje potvrde izvršnosti u konkretnom slučaju nije bilo zakonski uslov za podnošenje predloga za izvršenje.

Imajući u vidu sve izloženo , Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Višeg suda u Smederevu Gži. 249/19 od 25. oktobra 2019. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ).

6. Kako podnositeljka navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodno j tački obrazloženja ove odluke, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava.

7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu njen širi ustavnopravni značaj za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o gubitku prava na prinudno izvršenje u sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti