Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse i nepoštovanja pravnosnažnog upravnog akta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Okružni sud je pogrešnom primenom materijalnog prava i neujednačenom praksom narušio pravnu sigurnost podnosioca, efektivno stavljajući van snage pravnosnažno rešenje o novčanoj naknadi za nezaposlene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Kostića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republik e Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Kostića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 2133/08 od 5. maja 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Višem sudu u Vranju da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 od 26. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Kostić iz Vranja je 15 . juna 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Stamenkovića, advokata iz Vranja, izjavio ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i “prava na ravnopravnost građana pred sudovima“, zajemčenih odredbama člana 21. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi : da mu je rešenjem tužene priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, ali da nakon stupanja na snagu izmena Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica od 1. juna 2001. godine, tužena nije donela novo rešenje kojim bi izvršila usklađivanje postojećeg rešenja u pogledu visine priznate naknade, a u skladu sa o vim izmenama Zakona; da je tužena isplatu priznate naknade vršila u manjem iznosu od onog koje je utvrđeno rešenjem, te da je podnosilac podneo tužbu radi isplate d ela neisplaćene novčane naknade; da je osporenom presudom preinačena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 od 26. novembra 2008 . godine, tako što je odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena Nacionalna služba za zapošljavanje Beograd - Filijala u Vranju, da mu na ime dela neisplaćene novčane naknade za period od 27. avgusta 2005. godine do 30 . juna 2008. godine plati iznos od 182.757,65 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2008. godine pa do isplate; da je Okružni sud u Vranju pogrešno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, te da mu je takvim odlučivanjem povređeno pravo na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je takvim odlučivanjem diskriminisan u odnosu na ostale građane na koje je, povodom iste činjenične i pravne situacije, isti zakon drugačije primenjen i kojima je Okružni sud u Vranju usvojio tužbene zahteve, pa je na taj način povređeno i njegovo pravo na jednaku zakonsku zaštitu iz član 21. stav 2. Ustava. Imajući u vidu navedeno, podnosilac p redlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu, naloži sudu da obaveže tuženu Nacionalnu službu za zapošljavanje da mu isplati traženu naknadu, kao i da mu Ustavni sud dosudi troškove parničnog postupka i postupka po ustavnoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Republičkog zavoda za zapošljavanje - Službe za zapošljavanje Vranje 104-00172-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine, ovde podnosiocu ustavne žalbe je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za starosnu penziju počev od 30. maja 2001. godine, u iznosu od 100% od prosečne neto zarade po zaposlenom ostvareneu privredi Republike Srbije.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 od 26. novembra 2008. godine obavezana je tužena Nacionalna služba za zapošljavanje Beograd - Filijala u Vranju, da tužiocu , ovde podnosiocu ustavne žalbe isplati po osnovu razlike novčane naknade zbog nezaposlenosti između isplaćenog iznosa do pripadajućeg po rešenju broj 104-00172 -01/01-0800 od 31. maja 2001. godine za period od 27. avgusta 2005. godine do 30. juna 2008. godine iznos od 182.757,65 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2008. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu na ime trošk ova parničnog postupka isplati 38.708,00 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 2133/08 od 5. maja 2009. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 od 26. novembra 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu Nacionalnu službu za zapošljavanje Beograd - Filijala u Vranju da mu na ime dela neisplaćene novčane naknade za vreme nezaposlenosti za period od 27. avgusta 2005. godine do 30. juna 2008. godine isplati iznos od 182.757,65 dinara, sa zakons kom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2008. godine pa do konačne isplate, kao i zahtev za naknadu trošk ova parničnog postupka, dok je stavom drugim izreke osporene drugostepene presude obavezan tužilac da tuženoj plati na ime troškova parni čnog postupka iznos od 5.077,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude. U obrazloženju ove presude je , pored ostalog, navedeno : da je tužilac svojstvo nezaposlenog lica stekao 31. maja 2001. godine; da je tužiocu rešenje Republičkog zavoda za zapošljavanje - Službe za zapošljavanje Vranje 104-00172-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine dostavljeno 15. juna 2001. godine; da je prema nalazu veštaka finansijske struke prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 182.757,65 dinara ; da je odredbom člana 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica koji je stupio na snagu 1. juna 2001. godine, koji je važio u vreme kada nije bilo pravnosnažno i konačno rešenje tužene kojim je tužiocu priznato pravo na naknadu po osnovu nezaposlenosti, propisano da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava po osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, a da će se postupak za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona. Dalje se navodi da, imajući u vidu okolnost da je rešenje kojim je tužiocu priznato pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti postalo pravnosnažno i konačno u vreme kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu priznao pravo na razliku između isplaćene naknade po zakonskim uslovima koji su važili u vreme nastupanja pravnosnažnosti i konačnosti navedenog rešenja i uslovima koji su važili u vreme donošenja tog rešenja, pa je iz iznetih razloga, Okružni sud u Vranju preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

4. Podnosilac ustavne žalbe je u toku parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom dostavio sudovima presude za koje je smatrao da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i ona u kojoj se on nalazi, a koje presude je dostavio i Ustavnom sudu uz ustavnu žalbu. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 130/08 od 4. aprila 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Nacionalne službe za zapošljavanje Republike Srbije - Filijala u Vranju i potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 454/07 od 25. decembra 2007. godine. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci korisnici naknade za nezaposlene, koje pravo im je utvrđeno pojedinačnim rešenjima donetim od strane tužene u skladu s pravilima ranije važećeg Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, ali da tužena nije vršila isplatu naknade u skladu sa obimom utvrđenim posebnim rešenjima, već je vršila isplatu u umanjenom iznosu. Dalje je navedeno da budući da tužena nakon stupanja na snagu Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti nije donela nova pojedinačna rešenja kojima bi bila izvršena izmena postojećih rešenja u pogledu visine naknade, odnosno kojima bi bilo izvršeno usklađivanje obima naknade priznate tužiocima ranijim rešenjima na način kako je to propisano navedenim zakonom, tužiocima i nadalje pripada pravo na novčanu naknadu u obimu koji im je priznat pojedinačnim rešenjima, kako je, po oceni drugostepenog suda, to pravilno raspravio i ocenio i prvostepeni sud. Po oceni drugostepenog suda, tužioci u ovom slučaju svoje pravo ostvaruju kao naknadu štete zbog nezakonitog postupanja tužene kod ispunjenja novčanog potraživanja tužiocima koja potiču iz zakonske obligacije, a koja su njima priznata pravnosnažnim i konačnim upravnim aktima.

Presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1099/07 od 20. decembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Nacionalne službe za zapošljavanje Republike Srbije - Filijala u Vranju i potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 2013/03 od 16. marta 2007. godine. U obrazloženju iste presude je, pored ostalog, navedeno : da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac korisnik novčane naknade za vreme nezaposlenosti, a na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja tužene o priznavanju prava na novčanu naknadu koja je utvrđena u procentima, i to 100% od prosečne neto zarade ostvarene u privredi u Republici Srbiji, da je tužiocu obračunavana i isplaćivana naknada u utvrđenim procentima iz rešenja do jula 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, te da je nakon toga tužena počela da vrši umanjene isplate jer je neto zarada ukinuta, a zakonom propisano da novčana naknada ne može biti niža od 40% niti viša od 80% od prosečne mesečne bruto zarade u Republici, a da nije donela novo pojedinačno rešenje kojim bi postojeće rešenje bilo promenjeno u pogledu visine naknade. Dalje se navodi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužena obavezna da nastavi sa izvršavanje m ranije donetih rešenja, jer se radi o stečenim i utvrđenim pravima koja su povoljnija za tužioca, što je propisano članom 14. samog Zakona, i zato što nova pojedinačna rešenja nisu doneta, pa se u konkretnom slučaju radi o šteti koju tužilac trpi zbog umanjenja novčane naknade.

5. Odredbama Ustava na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.) i da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 29/01) - (u daljem tekstu: Zakon o izmenama i dopunama Zakona), Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) - (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku bilo je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze, može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (člana 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona bilo je propisano: da se član 20. menja i glasi: „Visina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike“ (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, kao i da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja n a snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi, kao i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.).

Odredbom člana 12. stav 1. ZPP je bilo propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

6. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je pogrešnom primenom materijalnog prava na njegovu štetu, osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na p ravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, smatra da je diskriminisan u odnosu na ostala lica koja su se nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i kojima je Okružni sud u Vranju usvojio tužbene zahteve.

Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a na štetu podnosioca, sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 2133/08 od 5. maja 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa (29. maja 2001. godine) stekao prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, koja su mu priznata rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Službe za zapošljavanje Vranje broj 104-00172-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine, da bi tek nakon donošenja predmetnog rešenja, 1. juna 2001. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona. U takvoj pravnoj situaciji, Ustavni sud nalazi da nije od značaja to što je odredbom člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona, već se na konkretan slučaj primenjuje odredba člana 17. istog zakona koji je primenu odredbe člana 20. stav 2. Zakona na obračun i isplatu novčane naknade odložio do 1. septembra 2001. godine. Imajući u vidu da je predmetno rešenje Republičkog zavoda za trži šte rada postalo pravnosnažno 30. juna 2001. godine - pre početka primene novelirane odredbe člana 20. stav 2. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, Ustavni sud ocenjuje da upravni organ nije mogao podnosiocu ustavne žalbe uskratiti isplatu punog iznosa novčane naknade koje je utvrđeno pravnosnažnim upravnim aktom.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud nalazi da Okružni sud u Vranju u parnici koja je vođena radi isplate razlike novčane naknade između iznosa utvrđenog pravnosnažnim upravnim rešenjem i isplaćivanog iznosa, nije mogao odbiti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pozivajući se na noveliranu odredbu člana 14. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Naime, drugostepeni sud je svojim tumačenjem odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, de facto stavio van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U ovom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim rešenjem upravnog organa, s obzirom na to da visina tužbenog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna. ZPP sadrži odredbu iz koje se a contrario nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Naime, sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona koja je ustanovljena ustavnim i organizacionim propisima. Posledica takve podele je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, upravo zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ. Činjenica da organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno ne postupa u skladu sa njegovom sadržinom, ne oslobađa sud obaveze da poštuje takav pravni akt, jer o zakonitosti konačnih upravnih akata odlučuju redovni sudovi u upravnom sporu, što je važno ustavno sredstvo kontrole zakonitosti pojedinačnih akata upravnih organa.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 2133/08 od 5. maja 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u predmetu Už-1799/2009 od 23. juna 2011 . godine.

Takođe, ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Okružnog suda u Vranju, koji je, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa Okružnog suda u Vranju suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava donete u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom pravnom ocenom Okružnog suda u Vranju, datom tako što je u određenim slučajevima pravnosnažno usvajao tužbeni zahtev, a u ostalim takav zahtev pravnosnažno odbijao, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je tačkom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, tako što je obavezao Viši sud u Vranju da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1723/08 od 26. novembra 2008. godine.

7. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Vranju u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podovom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

8 . Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević