Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog nepovrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem značajno doprineo dužini trajanja postupka, te se ukupno trajanje ne može smatrati nerazumno dugim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. S. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P.1 3904/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz N. podneo je 23. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P.1 3904/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan posle više od pet godina iako je za ovu vrstu spora zakonski rok za pravnosnažno presuđenje šest meseci. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, u opredeljenom iznosu, zbog povrede označenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P.1 3904/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 17. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreska uprava u Nišu, kojom je tražio da sud poništi kao nezakonita rešenja tuženog na osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos, jer on nije nikada potpisao zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada, počev od 4. maja 2005. godine, pa do povratka na rad. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2030/05.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 18 ročišta od kojih je 12 održano. Od šest neodržanih ročišta, dva nisu održana jer poziv za njih nije mogao da se uruči tužiocu, koji se, po izjavi njegovog oca, odselio u Crnu Goru (ročišta zakazana za 20. februar i 10. april 2006. godine), jedno (zakazano za 6. jun 2006. godine), jer nije došao uredno pozvani tužilac, koji je obavestio sud da je zbog službenog puta sprečen da pristupi na zakazanu raspravu, dostavljajući i potvrdu svog poslodavca o tome, dok naredno ročište (zakazano za 8. septembar 2006. godine) nije održano zbog toga što tužilac nije pozvan, jer je prilikom dostave poziva konstatovano da je tužilac nepoznat na adresi na kojoj mu je ranije poziv dostavljan. Ročište zakazano za 12. jun 2007. godine nije održano jer tužilac nije uplatio iznos za veštačenje, te ono nije sprovedeno.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka grafologa i određeno je lice koje treba da veštači. Na narednom ročištu, održanom 26. decembra 2006. godine, veštak je obavestio sud da nije uspeo da stupi u kontakt sa tužiocem, čiji je potpis trebalo da ispita, niti je od njega dobio dokumenta na kojima se nalazi nesporni potpis tužioca, te je dat nalog tužiocu da dostavi potrebna dokumenta veštaku. Na sledećem ročištu, održanom 16. februara 2007. godine, tužilac je zatražio da se opozove ranije određeni veštak zbog neprihvatljivog iznosa troškova veštačenja, te da se veštačenje poveri Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je dopisom od 8. marta 2007. godine obavestilo sud da nema mogućnosti da izvrši traženo veštačenje. S toga je na narednom ročištu, održanom 26. aprila 2007. godine, veštačenje ponovo povereno ranije određenom veštaku.

Opštinski sud u Nišu je 20. marta 2008. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 2030/05, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je, rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž.I 742/08 od 8. maja 2008. godine, donetim u postupku po žalbi tuženog, ukinuta, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P.1 3904/08, održana su četiri ročišta, nakon čega je Opštinski sud u Nišu zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P.1 3904/08 od 10. juna 2009. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tuženi je 30. jula 2009. godine izjavio žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Nišu 13. novembra 209. godine.

Apelacioni sud u Nišu, pred kojim je nastavio da se vodi drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, doneo je 2. februara 2011. godine presudu Gž.I 846/10, kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P.1 3904/08 od 10. juna 2009. godine.

Protiv označene drugostepene presude tuženi je 23. marta 2011. godine izjavio reviziju, koja je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 362/11 od 22. februara 2012. godine odbijena kao neosnovana.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 , 111/09 i 36/11), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

Odredbom člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 17. juna 2005. godine Opštinskom sudu u Nišu, pa do njegovog okončana donošenjem revizijske presude od 22. februara 2012. godine, trajao šest godina i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije ni bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne je bio od značaj, a s obzirom na to da je odlučivano o zakonitosti rešenja na osnovu kojih mu je prestao radni odnos.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sam podnosilac je svojim ponašanjem doprineo da predmetni postupak traje duže. Naime, četiri ročišta nisu održana jer podnosiocu kao tužiocu nije mogao da bude dostavljen poziv, s obzirom na to da je promenio adresu, a o tome nije obavestio sud, a jedno jer nije uplatio troškove za određeno veštačenje. Takođe, podnosilac nije na vreme dostavio potrebna dokumenta određenom veštaku, kako bi se sprovelo veštačenje bez odugovlačenja. Usled svega navedenog, postupak je trajao duže oko 15 meseci. Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka podnosilac tražio da se promeni određeni veštak, te da se za veštačenje odredi organ koji nema mogućnosti za to, da bi, potom, ponovo predložio da veštačenje sprovede ranije određeni veštak. Ustavni sud ističe da podnosilac ima ovlašćenje da traži da se promeni određeni veštak, ali da je opisano ponašanje objektivno uticalo da postupak traje duže još nekoliko meseci.

Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi postupali dovoljno efikasno i u skladu sa svojom procesnom ulogom i funkcijom. Naime, prvostepeni sud je zakazivao ročišta u primerenim razmacima, vodeći računa o predmetu spora, na kojima je preduzimao neophodne procene radnje, dok je drugostepeni sud oba puta odlučio o izjavljenim žalbama u kratkim rokovima.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je pretežan doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, te da se ukupno trajanje postupka od nešto više od pet godina, koliko je taj postupak trajao bez opisanog odugovlačenja, u kom periodu su donete dve prvostepene presude, dve drugostepene odluke i jedna presuda po reviziji, ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovu ustavnu žalbu kao neosnovanu.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je zakonski rok za pravnosnažno okončanje radnih sporova šest meseci, te da je prekoračenjem tog roka povređeno pravo podnosiocu na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud napominje da iako se, u konkretnom slučaju, radi o postupku u parnici iz radnog odnosa u kome je propisana hitnost prilikom rešavanja, odnosno potreba da se isti pravnosnažno okonča u roku od šest meseci od dana pokretanja spora , to ipak ne može biti od uticaja na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovo stoga što je navedeni rok, po stanovištu Ustavnog suda, instruktivan, a ne obavezan.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog nepovrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti