Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv odluka u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu DP „Hercegovina“ Ravni Topolovac, izjavljenu protiv presuda Opštinskog, Okružnog i Vrhovnog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na pravno sredstvo, jer prigovor presuđene stvari nije osnovan, a revizija je pravilno odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-131/2007
22.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi DP „Hercegovina" Ravni Topolovac, iz Ravnog Topolovca na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba DP „Hercegovina" Ravni Topolovac izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1 507/06 od 22. januara 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 453/07 od 4. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. DP „Hercegovina" Ravni Topolovac je, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, 27. jula 2007. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu odredaba čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se navodi da je prilikom donošenja osporenog rešenja Rev. II 453/07 od 4. aprila 2007. godine, Vrhovni sud Srbije utvrdio da je reč o imovinskopravnom sporu čija vrednost ne prelazi 500.000 dinara, iako je presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe obavezan da na ime tužilje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje u iznosu od 1.053.422,10 dinara, kao i da je navedena vrednost spora istaknuta u reviziji koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe protiv drugostepene presude kojom je potvrđena navedena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu. Takvim, strogo formalnopravnim postupanjem Vrhovnog suda Srbije je, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, njemu povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je onemogućeno meritorno preispitivanje odluka nižestepenih sudova koje su donete uz bitne povrede pravila parničnog postupka. Takođe se u ustavnoj žalbi ističe da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine i presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1 507/06 od 22. januara 2007. godine, kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda, povređeno pravo na pravično suđenje i na nezavisan i nepristrasan sud, budući da u prvostepenom postupku nije usvojen prigovor pravosnažno presuđene stvar, iako je podnosilac ustavne žalbe u navedenom postupku ukazivao na presude nadležnih sudova kojima je već odlučivano o tužbenom zahtevu tužilje povodom koje je doneta osporena prvostepena presuda. Na kraju, podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, te zahteva naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnom žalbom osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:
Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi DP "Hercegovina" Ravni Topolovac (ovde podnosilac ustavne žalbe) da uplati na ime tužilje Zorke Radivojević iz Ravnog Topolovca doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja za period od 7. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine na osnovicu zarade koja pripada za radno mesto finansijskog knjigovođe - analitičara na koje je bila raspoređena pre otkaza i na koje je vraćena po sudskoj odluci, a prema stopama važećim na dan uplate doprinosa, te da isplati tužilji na ime troškova ovog postupka iznos od 9.560,00 dinara, sve u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, a odbijeni su prigovor presuđene stvari tuženog i deo tužbenog zahteva tužilje kojim je traženo da se tuženi obaveže da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ime tužilje za 6. april 1964. godine i period od 1. januara 1986. godine pa do 1. januara 1991. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilja podnela tužbu sudu 7. septembra 2005. godine tražeći od tuženog da joj uplati sve doprinose za period počev od 6. aprila 1964. godine pa do odlaska u penziju 19. aprila 2002. godine; da je tuženi u odgovoru na tužbu predložio da se tužbeni zahtev tužilje odbije kao neosnovan, ističući prigovor zastarelosti potraživanja tužilje za uplatu doprinosa, kao i prigovor presuđene stvari, budući da je presudom Osnovnog suda udruženog rada u Zrenjaninu E. 94/87 od 8. decembra 1987. godine odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu izgubljenih ličnih dohodaka iz radnog odnosa u periodu od 3. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine; da je sud utvrdio da je tužilja bila radnik pravnog prethodnika tuženog - Zemljoradničke zadruge „Ravni Topolovac" iz Ravnog Topolovca koji joj je rešenjem broj 629 od 31. maja 1962. godine otkazao radni odnos, a odjavljena je sa obaveznog socijalnog osiguranja 6. jula 1962. godine; da je presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 966/63 od 21. avgusta 1963. godine poništeno navedeno rešenje kao nezakonito, te da predmet ovog postupka nije bilo vraćanje tužilje na rad, pa takva odluka u tom postupku nije ni doneta; da se nakon donošenja ove presude tužilja obratila pravnom prethodniku tuženog radi vraćanja na rad, a da je Radnički savet Zemljoradničke zadruge „Ravni Topolovac" deneo odluku 2. novembra 1964. godine da se tužilji ne dozvoli vraćanje na rad; da je tužilja podnela tužbu radi vraćanja na rad; da je delimičnom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1038/90 od 11. septembra 1990. godine obavezan tuženi da vrati tužilju na rad, dok je dopunskom delimičnom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1038/90 od 11. oktobra 1990. godine obavezan tuženi da plati sve doprinose iz ličnog dohotka u korist tužilje od 6. aprila 1964. godine; da je presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1 1378/90 od 27. novembra 1990. godine potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1038/90 od 11. septembra 1990. godine, dok je dopunska delimična presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1038/90 od 11. oktobra 1990. godine ukinuta i vraćena na ponovno suđenje; da je navedena drugostepena presuda potvrđena presudom Vrhovnog suda Vojvodine Rev. 34/91 od 30. januara 1991. godine; da je pre donošenja ove revizijske odluke tuženi rešenjem broj 798 od 26. decembra 1990. godine vratio tužilju na rad, sa početkom rada 29. decembra 1990. godine i prijavio je sa tim danom na obavezno socijalno osiguranje; da su stranke više puta vodile parnične postupke pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu radi naknade štete zbog izgubljene zarade, a postupak u predmetu P. 1038/90 dobio je novi broj P. 1419/96; da je tužilji pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1419/96 od 3. marta 1998. godine dosuđena naknada štete zbog izgubljene zarade za period od 1. januara 1986. godine pa do 29. decembra 1990. godine, dok je odbačena tužba za naknadu štete za izgubljenu zaradu za period od 3. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine; da je tužilja vodila sporove protiv pravnog prethodnika tuženog u vezi kojih je odlukom Osnovnog suda udruženog rada u Zrenjaninu E. 94/87 od 8. decembra 1987. godine pravosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje po osnovu naknade štete na ime izgubljene zarade u periodu od 3. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine; da je presudom Okružnog suda u Zrenjaninu P. 65/65 od 23. februara 1965. godine pravosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje po osnovu naknade štete na ime izgubljene zarade koji se odnosi na period od 6. aprila 1964. godine pa do dana donošenja te presude 23. februara 1965. godine; da je utvrđeno da je tužilji priznat radni staž i da su uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period od 3. novembra 1958. godine pa do 6. aprila 1964. godine i za period od 1. januara 1986. godine pa do 19. aprila 2002. godine, dok je ostao sporan period od 7. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine, za koji period joj tuženi nije uplatio doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Imajući u vidu navedeno utvrđeno činjenično stanje, sud je zaključio da je neosnovan prigovor presuđene stvari, budući da ni u jednom od parničnih postupaka koje su stranke vodile pred sudom nije pravosnažnom presudom suda odlučivano o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, već je odlučivano o naknadi štete zbog izgubljene zarade. Ovo iz razloga što je odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu propisano da je, pored vraćanja na rad, poslodavac u slučaju nezakonitog otkaza dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, što znači da je uplata doprinosa nezavisna od naknade štete zbog izgubljene zarade, te je bez uticaja na presuđenje to što je tužilji pravosnažnim odlukama suda odbijen zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 3. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine.
Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1 507/06 od 22. januara 2007. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je sud ispitujući prvostepenu presudu u granicama žalbenih navoda, kao i po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku našao da je ožalbena prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. II 453/07 od 4. aprila 2007. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1 507/06 od 22. januara 2007. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je tužilja lično podnela reviziju, pa je Vrhovni sud, u smislu odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, reviziju odbacio, jer stranku u postupku po reviziji mora zastupati advokat. Takođe je Vrhovni sud, u smislu odredbe člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odbacio reviziju tuženog, budući da vrednost spora, koja je određena prema iznosu takse na žalbu koju je sud naložio da plati tuženi, ne prelazi iznos od 500.000 dinara.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Kako su odredbama čl. 32. i 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.
5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a u odnosu na osporene odluke od značaja odredbe Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/05), Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) i Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).
Zakonom o parničnom postupku je propisano: da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.), a da je tužilac dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos (član 187. st. 1. i 3.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok, te da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud (član 355. st. 1. i 3.); da se presuda može pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 360. stav 1. tač. 1) do 3)); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, a da bitna povreda odredaba parničnog postupka, pored ostalog, uvek postoji ako je odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je već zaključeno sudsko poravnanje ili o zahtevu po kome već teče parnica (član 361. stav 2. tačka 10)); da će, ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba iz člana 361. stav 2. tač. 2), 3) i 10), drugostepeni sud ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu (član 376. stav 2,); da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (člana 394. st 1. i 3.); da će predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta rešenjem odbaciti neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, a revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401) nije učinio prvostepeni sud (član 404); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (člana 491. stav 4.).
Zakonom o sudskim taksama, koji je važio u vreme nastanka taksene obaveze, bilo je propisano: da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen (član 3. tačka 1)); da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora, da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, odredbe propisa o parničnom postupku na osnovu kojih se utvrđuje vrednost spora radi određivanja stvarne nadležnosti i sastava suda primenjuju se i prilikom određivanja vrednosti spora radi naplate takse, da se vrednost predmeta spora radi naplate takse utvrđuje prema vrednosti koju predmet spora ima u vreme podnošenja tužbe, te da se pod vrednošću predmeta spora u smislu stava 2. ovog člana podrazumeva vrednost glavnog zahteva (član 21. st. 1. do 3.); da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje, da se kontrola iz prethodnog stava ovog člana vrši se na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, da će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse, koju je takseni obveznik dužan da plati, da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i da će tada sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (član 29. st. 2. do 4.).
Taksenom tarifom (koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine), tarifnim brojem 1. stav (1) bilo je propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća prema vrednosti predmeta spora do 10.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara, a preko 10.000 do 100.000 dinara vrednosti - 1.300 dinara uvećano za 4% od vrednosti predmeta spora, kao i da se za žalbu protiv presude ili rešenja i za žalbu protiv rešenja u sporovima zbog smetanja poseda, plaća taksa iz stava (1) ovog tarifnog broja, a u postupku pred privrednim sudom plaća se taksa iz stava (2) ovog tarifnog broja (stav 4.).
Odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu je propisano da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Prema odredbama ZPP, bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju sud pazi po službenoj dužnosti, uvek postoji ako je sud odlučio zahtevu o kome je već pravosnažno presuđeno (član 361. stav 2. tačka 10)). Da bi sud utvrdio da se radi o presuđenoj stvari, pravosnažnost se mora odnositi na istovetnost zahteva, stranaka i činjeničnog stanja. U slučaju da prvostepeni sud utvrdi da je povodom podnetog zahteva već pravosnažno presuđeno, on mora odbaciti tužbu, a ukoliko to ne uradi, a drugostepeni sud utvrdi da je pred prvostepenim sudom učinjena navedena povreda postupka, odnosno da je povodom podnetog zahteva već pravosnažno presuđeno, drugostepeni sud, pored toga što ukida prvostepenu presudu, ujedno odbacuje tužbu.
Iz odredbe člana 191. stav 2. Zakona o radu proizlazi da, u slučaju kada postoji presuda o poništavanju odluke o prestanku radnog odnosa, zaposleni kome je nezakonito prestao radni odnos može tužbom u radnom sporu zahtevati od poslodavca vraćanje na rad, isplatu naknade štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, kao i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Dakle, u navedenom slučaju Zakon razlikuje tri vrste zahteva koji mogu činiti sadržinu tužbe u radnom sporu.
Po nalaženju Ustavnog suda, iz odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da izjavljivanje revizije nije uvek dozvoljeno u radnim sporovima, već samo u slučajevima i pod uslovima propisanim odredbama čl. 394. st. 2. i 3. i 439. ZPP. Naime, odredbom člana 439. ZPP je omogućeno izjavljivanje revizije u radnim sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, i to bez obzira na vrednost spora. Kako radni sporovi koji se odnose na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nisu obuhvaćeni navedenom odredbom Zakona, Ustavni sud je ocenio da je u tim sporovima revizija dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na nenovčano potraživanje - ako vrednost predmeta spora prelazi 500.000 dinara. U slučaju da ne postoje navedene pretpostavke od kojih zavisi dopuštenost revizije Vrhovni sud Srbije će rešenjem odbaciti reviziju, ako to u granicama svog ovlašćenja nije učinio prvostepeni sud.
Iz navedenih odredaba Zakona o sudskim taksama sledi da obaveza plaćanja sudske takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora. U slučaju da tužilac u tužbi nije označio vrednost spora, merodavna vrednost spora se utvrđuje prema iznosu sudske takse koju je odredio nadležni sud. Pri tom se vrednost predmeta spora može utvrditi bilo na osnovu određenog iznosa takse na tužbu, bilo na osnovu istog iznosa takse na žalbu. Ovo stoga što su prema Taksenoj tarifi (takseni br. 1. i 4.), iznosi sudske takse na tužbu i takse na žalbu jednaki, pa ako vrednost predmeta spora nije određena na osnovu sudske takse na tužbu, ona može biti određena na osnovu sudske takse na žalbu. Ako tuženi smatra da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena, može podneti prigovor i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati. Ukoliko tuženi nema primedbi na utvrđeni iznos sudske takse, samim tim nema primedbi ni na indirektno utvrđenu vrednost spora.
6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ukazuje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje svakom garantuje da će sudski postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega. Dakle, pravo na pravično suđenje je jedno složeno, višeslojno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.
S obzirom na to da predmetna ustavna žalba, pored ostalog, sadrži određene ustavnopravne razloge kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje u delu kojim se garantuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično odluči o njegovom pravu ili obavezi, a da Ustavni sud postupa u granicama zahteva iz ustavne žalbe, Sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine i presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž.1 507/06 od 22. januara 2007. godine, neosnovana. Ovo stoga što je Sud utvrdio da su navedene presude u delu u kojem se osporavaju doneli nadležni, zakonom ustanovljeni sudovi, primenom odgovarajućih odredaba materijalnog i procesnog prava. Naime, povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je povreda prava na pravično suđenje učinjena time što prvostepeni ni drugostepeni sud nisu odbacili tužbu, jer se radi o presuđenoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Okružnog suda u Zrenjaninu potvrđena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P.1 2749/05 od 28. avgusta 2006. godine kojom je, pored ostalog, odlučeno da tuženi uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ime tužilje za period od 7. aprila 1964. godine do 31. decembra 1985. godine. Uvidom u obrazloženje navedene prvostepene presude takođe je utvrđeno da je u parničnim postupcima u kojima su kao stranke učestvovali tužilja i podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov pravni prethodnik, i koji su pravosnažno okončani pre donošenja te prvostepene presude, pored ostalog, odlučivano o naknadi štete zbog izgubljene zarade za period od 3. aprila 1964. godine do 31. decembra 1985. godine, ali ne i o uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za taj period. Kako član 191. stav 2. Zakona o radu predviđa da se tužbom u radnom sporu, pored naknade štete u vidu izgubljene zarade može zahtevati i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, to se, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari, imajući u vidu da nijednom pravosnažnom odlukom nije odlučivano o tome da tuženi uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ime tužilje za period od 7. aprila 1964. godine do 31. decembra 1985. godine, već je tužilji pravosnažnim odlukama suda odbijen zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 3. aprila 1964. godine pa do 31. decembra 1985. godine.
Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe o tome da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 453/07 od 4. aprila 2007. godine, u delu kojim je odlučeno o odbacivanju revizije tuženog, povređeno Ustavom garantovano pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje pre svega podrazumeva mogućnost preispitivanja u drugom stepenu svake odluke državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, a kojom je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu nekog lica. Pri tom se zakonom propisuju uslovi i način ostvarivanja prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo, kojim se traži preispitivanje sporne odluke. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je tuženi izjavio reviziju protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, a da je Vrhovni sud u obrazloženju osporenog rešenja naveo razloge zbog kojih navedena revizija nije dozvoljena protiv presude drugostepenog suda kojim je odbijena žalba i potvrđena presuda prvostepenog suda u odnosu na deo kojim se obavezuje tužena strana da za tužilju izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Naime, u obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da u tužbenom zahtevu tužilja nije označila vrednost spora, niti je platila taksu za tužbu, a da je ista cenjena prema iznosu takse na žalbu. Pošto je tuženom naloženo da plati taksu na žalbu u iznosu od 1.300 dinara, prema vrednosti spora preko 10.000 dinara do 100.000 dinara, to u konkretnom slučaju indirektno utvrđena vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 500.000 dinara, koji predstavlja zakonsku graničnu vrednost merodavnu za dozvoljenost korišćenja ovog vanrednog pravnog leka. Zbog toga se, prema mišljenju Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije po tako izjavljenoj reviziji nije mogao upustiti u meritornu ocenu zakonitosti i pravilnosti drugostepene presude protiv koje je to vanredno pravno sredstvo bilo izjavljeno, već je morao doneti rešenje o njegovom odbacivanju kao nedozvoljenom. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da, ako je smatrao da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena, podnese prigovor, u kom slučaju bi sud rešenjem odredio vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati, čime bi i vrednost spora mogla biti drugačije cenjena.
U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je takav zahtev bespredmetan, iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.
7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv odluka u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti