Odbijanje ustavne žalbe povodom zahteva za naknadu za službu pod otežanim uslovima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu oficira Vojske kojem je odbijen zahtev za naknadu za službu pod otežanim uslovima. Upravni organi i Vrhovni sud Srbije su pravilno utvrdili da njegova jedinica nije bila na spisku jedinica kojima pripada ta naknada.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Vujaklije iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Vujaklije izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 847/06 od 19. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Vujaklija iz Beograda, preko punomoćnika, advokata Arsenija Z. Katanića iz Novog Sada, podneo je 24. januara 2008. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 847/06 od 19. septembra 2007. godine. U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 32, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i rešenje Vojne pošte 2346 Batajnica UP-1 broj 447-2 od 24. decembra 2003. godine i rešenje Vojne pošte Beograd 9513 UP-2 broj 31-2 od 23. januara 2004. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni, u skladu sa zakonom, ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom, kao i da se fondovi socijalnog osiguranja osnivaju u skladu sa zakonom (član 69.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna pravo na naknadu za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava, izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe, kapetan 1 klase na službi u Vojnoj pošti 2346 Batajnica, podneo je 21. decembra 2003. godine Vojnoj pošti 2346 Batajnica zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije.
Rešenjem Vojne pošte 2346 Batajnica UP-1 broj 447-2 od 24. decembra 2003. godine odbijen je zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima. U obrazloženju rešenja je navedeno da je predmetni zahtev odbijen na osnovu člana 26. st. 1. i 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, a shodno odluci komandanta Vojne pošte 9513 Beograd pov. broj 03/1683-2 od 8. marta 2002. godine o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, koja je doneta na osnovu odluke načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije pov. broj 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, a kojom nisu obuhvaćeni profesionalni pripadnici Vojne pošte 2346 Batajnica.
Vojna pošta 9513 Beograd, kao drugostepeni organ, rešavajući u upravnom postupku po žalbi Dejana Vujaklije na navedeno prvostepeno rešenje, donela je rešenje UP-2 broj 31-2 od 23. januara 2004. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju rešenja je navedeno da je odlukom načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije pov. broj 02/323-1 od 5. februara 2002. godine o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima izričito propisano da takva naknada pripada za obezbeđenje državne granice na pojedinim delovima teritorije i neprekidno dežurstvo u sistemu PVO, kao i da je na osnovu te odluke doneta odluka komandanta Vojne pošte 9513 Beograd pov. broj 03/1683-2 od 8. marta 2002. godine, kojom su precizirani zadaci i teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima. Imajući to u vidu i na osnovu uvida u spise predmeta, drugostepeni organ je ocenio da je ožalbeno rešenje pravilno doneto i da su navodi žalioca neosnovani, jer isti nije izvršavao zadatke, niti se nalazio na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, te je saglasno navedenom i članu 230 stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku odbio žalbu kao neosnovanu.
Protiv rešenja Vojne pošte UP-2 broj 31-2 od 23. januara 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 20. februara 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. U tužbi navodi da je neosnovano odbijen njegov zahtev priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima, jer se nalazi u sistemu neprekidnog dežurstva u PVO, zbog čega mu na osnovu odluke Generalštaba Vojske Jugoslavije, Sektor za operativno-štabne poslove pov. broj 02/679-4 od 18. maja 2001. godine i odluke Generalštaba Vojske Jugoslavije, Sektor za vezu, informatiku i elektronska dejstva, pov. broj 1367-2 od 12. juna 2001. godine, pripada tražena naknada. Takođe je navedeno da to što nije obuhvaćen odlukom komandanta Vojne pošte 9513 Beograd pov. broj 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine ne predstavlja smetnju da mu se prizna pravo na naknadu za službu pod otežanim uslovima, jer za to postoji osnov u napred navedenim odlukama Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Vrhovni sud Srbije je obavestio podnosioca ustavne žalbe da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se izjasni da li ostaje kod podnete tužbe. Podneskom od 1. februara 2007. godine punomoćnik tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe je obavestio Vrhovni sud Srbije da tužilac ostaje kod tužbe, a 9. februara 2007. godine to je učinio i sam podnosilac ustavne žalbe.
Vrhovni sud Srbije je 19. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu U-V 847/06 kojom je odbijena tužba. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, našao da tužba nije osnovana. Prema oceni Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni upravni organ je pravilno odlučio kada je odbio žalbu, nalazeći da je prvostepeni organ uprave doneo rešenje u skladu sa materijalno pravnim propisima. Vrhovni sud Srbije smatra da odlukom komandanta Vojne pošte 9513 Beograd od 8. marta 2002. godine, koja je doneta u skladu sa članom 26. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, a na osnovu odluke načelnika Generalštaba vojske Jugoslavije od 5. februara 2002. godine, Vojna pošta 2346 Batajnica nije određena kao teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, niti su zadaci koji se tu vrše označeni kao zadaci koji se vrše pod otežanim uslovima, te tužilac koji vrši službu u navedenoj vojnoj pošti ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na spornu naknadu. Takođe, Vrhovni sud je naveo da je neosnovano pozivanje tužioca na odluke Generalštaba Vojske Jugoslavije od 18. maja 2001. godine i 12. juna 2001. godine, jer je o zahtevu tužioca odlučivano na osnovu odluke Generalštaba od 5. februara 2002. godine, a koja se primenjuje u konkretnom slučaju saglasno odredbama navedenog Pravilnika. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 4. januara 2008. godine.
4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Prema oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud nalazi da je odlučivanje zakonitosti konačnog upravnog akta u ovom upravnom sporu trebalo i moglo da obuhvati samo ispitivanje da li je u upravnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe pripadnik jedinice Vojske za koju je određeno da obavlja zadatke i nalazi se na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, a ne da li je podnosilac pripadnik jedinice koja je u sistemu neprekidnog dežurstva u sistemu PVO. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, kao element zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava, jer je za službu koju je obavljao u Vojsci primao propisanu zaradu i druge propisane naknade. Navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni organ uprave, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li žalilac vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, prema oceni Ustavnog suda, izraz su njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.
Imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život, zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje, iz čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređena navedena prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu.
5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 21. decembra 2003. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora, počev od 21. decembra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo Vojnoj pošti 2346 Batajnica zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučio u roku od tri dana od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku kraćem od mesec dana od donošenja prvostepenog rešenja, a samim tim i od podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, Ustavni sud je ocenio da su, saglasno odredbama člana 208. stav 1. i člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), osporena rešenja doneta u zakonom propisanim rokovima.
Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je primio tužbu 20. februara 2004. godine, ali je, pre nego što je Vrhovni vojni sud preduzeo dalje radnje u postupku, 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica ("Službeni list SCG", broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Navedenim zakonom, u skladu s članom 66. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, vojni pravosudni organi prestali su sa radom, a celokupna nadležnost vojnih sudova preneta ja na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS" broj 137/04), te je na osnovu odredbe člana 11. navedenog zakona, Vrhovni sud Srbije preuzeo nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima. Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa tako i predmet podnosioca ustavne žalbe. Postupajući po podnetoj tužbi Vrhovni sud Srbije je doneo presudu 19. septembra 2007. godine, odnosno u roku kraćem od 10 meseci od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Ustavni sud nalazi da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje nije od izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja mu je delimično priznata i isplaćena uz platu i druge naknade (naknadu za noćni rad, rad za vreme državnih praznika). Polazeći od toga da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, kao i da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od tri godine i osam meseci od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je doneo odluku po podnetoj tužbi, okončan u roku od deset meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić