Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavna žalba se odbija kao neosnovana. Sudovi su pravilno primenili Zakon o stanovanju kada su zaključili da je podnosiocu prestalo pravo zakupa stana zbog nekorišćenja dužeg od četiri godine, bez opravdanog razloga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-131/2010
04.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vuksana Marinkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vuksana Marinkovića izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4635/07 od 18. decembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4601/08 od 1. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2857/09 od 1. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vuksan Marinković iz Beograda je 11. januara 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Obrada Popovca iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4635/07 od 18. decembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4601/08 od 1. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2857/09 od 1. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe sa Komandom odbrane Grada Beograda 27. oktobra 1988. godine zaključio ugovor o korišćenju stana u Ulici Dušana Petrovića Šaneta br. 29 u Beogradu i da se podnosilac, usled poznatih ratnih zbivanja na području bivše SFRJ i realne izvesnosti da bude poslat u rat u Hrvatskoj, privremeno iselio iz stana sa porodicom i otišao u Švedsku, sa namerom da se uskoro vrati; da je podnosilac ustavne žalbe zamolio svastiku da mu čuva stan dok se ne vrati iz Švedske i da je vojna policija tri meseca nakon njegovog odlaska izbacila svastiku iz stana, nakon čega se u isti uselio Božo Malešević; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv prvotužene Komande odbrane Grada Beograda i drugotuženog Boža Maleševića, tražeći da sud utvrdi da su ništavi ugovor o zakupu stana i ugovor o otkupu stana, koje su zaključili tuženi; da su prvotužena i drugotuženi zaključili navedene ugovore, dok je u isto vreme bio na snazi ugovor o korišćenju stana na osnovu koga je podnosilac ustavne žalbe imao pravo zakupa stana na neodređeno vreme; da je prvotuženi dva puta raspolagao navedenim stanom i da su iz tih razloga apsolutno ništavi ugovori koje su zaključili prvotužena i drugotuženi; da su postupajući sudovi pogrešno zaključili da je podnosiocu ustavne žalbe prestalo pravo zakupa stana na osnovu odredbe člana 33. stav 6. Zakona o stanovanju, jer nisu utvrdili odlučnu činjenicu da li je podnosilac bio u mogućnosti da koristi stan u periodu od četiri godine nakon odlaska u inostranstvo. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Vuksan Marinković, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojnograđevinski centar “Beograd“ i Boža Maleševića, radi utvrđenja ništavosti ugovora o zakupu stana i ugovora o otkupu stana.

Prvostepeni sud je 18. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 4635/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi navedeni ugovori koje su zaključili prvotužena i drugotuženi; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se drugotuženi iseli sa svim licima i stvarima iz stana u Ulici Dušana Petrovića Šaneta br. 29 u Beogradu; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi tuženima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4601/08 od 1. jula 2008. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 1. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 2857/09, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku, te da je našao da je revizija neosnovana; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac bio zakupac na neodređeno vreme stana u Ulici Dušana Petrovića Šaneta br. 29 u Beogradu, a na osnovu ugovora o korišćenju stana od 27. oktobra 1988. godine i da se tužilac u oktobru 1991. godine iselio sa porodicom iz zemlje i otišao u Švedsku; da se tužilac u zemlju prvi put vratio u avgustu 1999. godine i da mu je tada suđeno pred Vojnim sudom u Beogradu, koji ga je pravnosnažnom presudom od 15. septembra 1999. godine oglasio krivim zbog krivičnog dela samovoljnog udaljenja i bekstva iz Vojske Jugoslavije i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od drset meseci uslovno na dve godine; da se drugotuženi uselio u sporni stan na osnovu ugovora o zakupu stana na neodređeno vreme od 14. jula 1999. godine, koji je zaključen sa prvotuženom kao zakupodavcem, te da je on 25. novembra 1999. godine zaključio sa drugotuženom i ugovor o otkupu stana; da je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2920/02-04 od 26. septembra 2006. godine utvrđeno da je ovde tužiocu prestalo svojstvo nosioca stanarskog prava na navedenom stanu; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu prestalo svojstvo zakupca po samom zakonu na osnovu odredbe člana 33. stav 1. tačka 6. Zakona o stanovanju, s obzirom na to da on i članovi njegovog domaćinstva nisu koristili stan više od četiri godine; da se neosnovano u reviziji ističe da je tužilac u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari bio zakupac na spornom stanu i da prvotužena nije mogla dva puta da raspolaže istom nepokretnošću; da je tužiocu svojstvo zakupca na spornom stanu prestalo 1995. godine i da on u vreme podnošenja tužbe nije bio zakupac na stanu, što znači da je prvotužena mogla da raspolaže predmetnim stanom zaključenjem ugovora o zakupu i ugovora o otkupu sa drugotuženim na osnovu odredbe člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 33. tačka 6. Zakona o stanovanju (“Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01), koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano da ugovor o zakupu društvenog stana, pored ostalog, prestaje ako zakupac sa članovima porodičnog domaćinstva ne koristi stan duže od četiri godine.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava na tome da su postupajući sudovi zanemarili činjenicu da podnosilac sa svojom porodicom iz opravdanih razloga nije mogao da koristi stan na kome je imao pravo zakupa, te da ne postoje zakonski uslovi za prestanak ugovora o zakupu i pored toga što on nije koristio stan u periodu dužem od četiri godine. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li su postupajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. S t im u vezi, Ustavni sud je konstatovao da nekorišćenje stana od strane zakupca (u period u dužem od četiri godine) usled postojanja objektivnih okolnosti poput opravdanog straha zakupca za njegov život i život članova njegovog porodičnog domaćinstva, ne može predstavljati opravdani razlog za prestanak ugovora o zakupu stana u društvenoj svojini, u smislu odredbe člana 33. tačka 6. Zakona o stanovanju . Ipak, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo vojnog lica i da je sa članovima porodičnog domaćinstva živeo u stanu u Beogradu koji nije zahvaćen ratnim dejstvima, Ustavni sud nalazi da izbegavanje vojne obaveze podnosioca ne može biti opravdani razlog da ostali članovi porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od četiri godine. Čak i da su postojali opravdani razlozi zbog kojih podnosilac nije mogao da koristi sporni stan, Ustavni sud smatra da je i u takvoj specifičnoj pravnoj situaciji zakupac dužan da po prestanku takvih razloga hitno preduzme određene radnje u cilju zaštite subjektivnih prava, odnosno da ispolji nameru da koristi stan, jer će u suprotnom slučaju prestati ugovor o zakupu po sili zakona. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe sa članovima porodičnog domaćinstva napustio stan u oktobru 1991. godine i otišao u Švedsku, te da se on prvi put vratio u Beograd u avgustu 1999. godine, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da podnosilac i članovi njegovog porodičnog domaćinstva nisu imali opravdane razloge za nekorišćenje spornog stana u periodu od nepunih osam godina i da je podnosiocu prestalo pravo zakupa na stanu. Pored toga, Ustavni sud je našao da su prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je podnosiocu ustavne žalbe 1995. godine prestalo svojstvo zakupca na spornom stanu i da je nosilac raspolaganja na stanu, nakon toga, mogao da zaključi ugovor o zakupu i ugovor o otkupu stana sa drugim licem. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude, a na koje je odgovorio Vrhovni sud Srbije.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti