Odbijen zahtev za restituciju zbog nedostatka akta o podržavljenju imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog odbijanja zahteva za restituciju. Potvrđen je stav da je podnosilac dužan da dostavi akt o podržavljenju imovine, te da njegov nedostatak u arhivima ne stvara osnov za usvajanje zahteva i ne povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13104/2019
06.04.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 10398/17 od 3. oktobra 2019 . godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Novog Sada, preko punomoćnika P. B , advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 9. decembra 2019. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 10398/17 od 3. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je iz rešenja Sekretarijata za opšte poslove AP Vojvodina, Narodni odbor Sreza Žabaljskog od 23. septembra 1953. godine vidljivo da je imovina koja je predmet zahteva podržavljena, jer su navedenim rešenjem prenete na poljoprivredno dobro „B .“ upravo one parcele koje su se u tom trenutku nalazile u Fondu opštenarodne imovine; da je organ koji vodi postupak trebalo po službenoj dužnosti da pribavi ispravu o podržavljenju, jer je podnosilac to pokušao, ali je u svim arhivima dobio odgovor da njihovi fondovi ne sadrže tražene dokumente; da podnosilac ne mo že snositi štetne posledice okolnosti da „organ koji je vršio podržavljenje nije dostavio odluku njegovom pravnom prethodniku , što je jasno iz toga da se ta odluka nije mogla pronaći u arhivima“. Podnosilac ustavne žalbe predlaž e da Ustavni sud utvrdi povredu označen og prava i poništi osporen i akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-036766/2014 od 22. aprila 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosio ca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika Ž. T , a rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00778/2016-13 od 19. maja 201 7. godine odbijena je njegova žalba izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije.

Osporenom presudom Upravnog suda Upravnog suda U. 10398/17 od 3. oktobra 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv predmetnog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da iz stanja u spisima predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi; da su predmet zahteva k.p. br. …/1, …/2-a, …-c i …/3 KO Čurug da je rešenjem Sekretarijata za opšte poslove AP Vojvodina, Narodni odbor Sreza Žabaljskog u Žablju broj 7888/53 od 23. septembra 1953. godine utvrdio da se sva preostala zemlja u Čurugu iz Fonda opštenarodne imovine i to k.p. br. …/1, …/2 i …/3 KO Čurug dodeljuje poljoprivrednom dobru „Budućnost“ u Čurugu; da je rešenjem Sreskog suda u Žablju od 20. septembra 1957. godine, na osnovu pravnosnažne odluke o uručenju zaostavštine Sreskog suda u Žablju O. 500/48, određena uknjižba prava vlasništva u korist Ž. T, pored ostalog na k.p. br. …/3, …/2a i …/1; da je rešenjem Opštinskog suda u Žablju O. 145/73 od 23. maja 1974. godine utvrđeno je, pored ostalog, da zaostavštinu Ž. T . čine k.p. br. …/1, …/2 i …/3 KO Čurug, koje nasleđuje bračni drug ostavioca J. T . Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio pravilnom odluku o odbijanju žalbe podnosioca, budući da on nije dostavio konačan akt kojim je imovina obuhvaćena zahtevom oduzeta od bivšeg vlasnika, u smislu člana 2. stav 1. i člana 3. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, već rešenje o nasleđivanju iz koga se vidi da nije došlo do prelaska imovine sa dotadašnjeg vlasnika na opštenarodnu imovinu.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac ukazuje i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1.); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl. (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da u slučaju da organ iz stava 1. ovog člana utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja - odlučne činjenice (član 8.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1); da se kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj (član 149. stav 2.); da kad je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju (činjenice i okolnosti koje su učinjene verovatnim), izvođenje dokaza u tom cilju nije vezano za odredbe ovog zakona o izvođenju dokaza (član 152.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da ne treba da snosi posledice okolnosti da arhivi ne poseduju dokumentaciju o oduzimanju imovine koja je predmet nj egovog zahteva za vraćanje, odnosno obeštećenje i da akt o podržavljenju „ne treba da bude odlučujući“. Podnosilac, takođe, ističe da „u velikom broju slučajeva (kao što je ovaj)“ licima od kojih je imovina oduzimana i prenošena u Fond opštenarodne imovine nije ni dostavljeno rešenje, a to potvrđuje činjenica da se taj akt nije mogao pronaći u arhivima.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ovaj sud ukazuje na to da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza – osim u slučaju njene očigledne proizvoljnosti, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je, na osnovu činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, najpre konstatovao: da podnosi lac ustavne žalbe do okončanja postupka pred Agencijom po nj egovom zahtevu za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje nije dostavi o akt o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika Ž. T ; da su arhivi kojima se obraća o podnosilac ustavne žalbe odgovorili da ne poseduju taj akt; da se iz dostavljenog rešenja Sekretarijata za opšte poslove AP Vojvodina, Narodni odbor Sreza Žabaljskog u Žablju broj 7888/53 od 23. septembra 1953. godine ne može utvrditi da je od bivšeg vlasnika oduzeta imovina i na osnovu kog propisa je oduzeta.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine proizlazi: da su tim zakonom određeni propisi čijom primenom su doneti akti o podržavljenju imovine, na osnovu kojih se može ostvariti pravo na povraćaj imovine oduzete posle 9. marta 1945. godine i prenesene u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; da podnosilac zahteva ima obavezu da uz zahtev priloži, pored ostalog, ispravu o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja; da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine; da će Agencija odbaciti kao neuredan zahtev uz koji nije priložen akt o podržavljenju, a u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju zahteva.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da se – u slučaju kada je podržavljenje imovine izvršeno aktom nadležnog organa, pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ne može ostvariti, ako se takav akt ne priloži uz zahtev ili ne bude dostavljen do okončanja upravnog postupka. Ovaj sud ističe da u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju nije isključena primena načela iz čl. 8. i 10. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku o obavezi pravilnog i potpunog utvrđivanja svih odlučnih činjenica, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, ali naglašava da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, propisano da se odlučne činjenice u vezi sa osnovom, vremenom i predmetom podržavljenja imovine, dokazuju presudom, odlukom, rešenjem ili drugim pravnim aktom državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine.

Ustavni sud konstatuje i to da je članom 152. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku bilo propisano da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju, samo k ad je to posebnim propisom predviđeno. Imajući u vidu da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito predviđeno kojim dokazima se mogu utvrđivati činjenice od značaja za odlučivanje u tom postupku, ovaj sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da se pravo na vraćanje oduzete imovine može ostvariti i na osnovu drugih dokaza, te da „sam akt o podržavljenju imovine ne treba da bude odlučujući“. S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiva ocena Upravnog suda da podnosi lac n ema pravo na vraćanje predmetnog zemljišta, odnosno obeštećenje, budući da ni je dostavio akt o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da on ne može snositi štetne posledice okolnosti da kod nadležnih organa dokumentacija o oduzimanju predmetne imovine nije sačuvana . Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na pravno stanovište koje je izrazio u Odluci Už-2014/2016 od 8. februara 2018. godine, ocenjujući da li su propisivanjem obaveze prilaganja isprave o podržavljenju imovine podnosioci zahteva za vraćanje imovine lišeni garancija koje omogućavaju zaštitu njihovih prava u postupku pred Agencijom. Ustavni sud je u toj odluci istakao da se nepostupanjem organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da u roku određenom članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu, stvara obaveza da Agencija to zatraži po službenoj dužnosti, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Polazeći od toga da iz ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije ne proizlazi da su arhivi kojima se podnosi lac obraća o propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju, Ustavni sud nalazi da u predmetnom upravnom postupku nije učinjen propust u vezi sa pribavljanjem potrebne dokumentacije koji bi doveo u pitanje pravičnost odlučivanja o zahtevu podnosi oca. U suštinski istoj pravnoj situaciji Sud je doneo odluke Už-382/2017 od 28. novembra 2019. godine i Už-8637/2019 od 22. decembra 2022. godine .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktom nije povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u prvom delu izreke .

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud najpre ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti, npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke , broj 42527/98 , od 12. jula 2001. godine, st. 82. i 83. i odluku Velikog veća Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke , broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, stav 69, kao i Odluku Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Ustavni sud, takođe, ukazuje na stanovište Evropskog suda za ljudska prava, prema kome se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (presuda Velikog veća Kopecky protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine). Takođe, u navedenoj presudi Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke je ocenjeno da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije imao legitimno oč ekivanje da će biti udovoljeno njeg ovom zahtevu za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijen zahtev za restituciju zbog nedostatka akta o podržavljenju imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti