Odbijanje ustavne žalbe protiv zakonitih odluka u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu. Sudovi su, prema oceni Ustavnog suda, doneli ustavnopravno prihvatljive odluke, pravilno primenili materijalno pravo i pružili adekvatna obrazloženja, čime nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živana Simića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živana Simića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 961/04 od 14. marta 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 5/07 od 29. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1035/07 od 4. avgusta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živan Simić iz Valjeva je 12. novembra 2008. godine, preko punomoćnika Radomira Rake Spasojevića, advokata iz Valjeva, izjavio ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da su sudovi u osporenim presudama pogrešno zaključili da njemu u disciplinskom postupku koji je prethodio osporenom sudskom postupku nije povređeno pravo na odbranu, jer se punomoćje kojim je advokat ovlašćen da zastupa stranku odnosi na ceo postupak a ne samo na prvostepeni, pa je po njegovom mišljenju drugostepeni disciplinski organ bio u obavezi da na «ročište» pozove i njegovog branioca. Ističe da Okružni sud u osporenoj presudi nije odgovorio na sve navode iz žalbe, naročito na navode da je u trenutku kada je doneta odluka u disciplinskom postupku vođenje tog postupka već bilo zastarelo. Navodi i to da ni Vrhovni sud nije odgovorio na navode iz revizije, te je na taj način postupio pristrasno. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude kao nezokonite, jer su one «očigledno donete iz odmazde zbog podnošenja predstavke Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog suđenja u nerazumno dugom roku».
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo, odnosno sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Valjevu P1. 961/04, osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Zahtevom direktora Saobraćajnog preduzeća „Lasta" AD Beograd, P.O. «Lasta-Strela» Valjevo broj D-35/98 od 9. jula 1998. godine pokrenut je disciplinski postupak protiv zaposlenog Živana Simića, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog povrede radne obaveze. Disciplinska komisija preduzeća je 14. avgusta 1998. godine donela rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe izrečena mera prestanka radnog odnosa. Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe izjavio je prigovor.
Pismenim aktom S.P. "Lasta" A.D. Beograd podnosilac ustavne žalbe je pozvan da prisustvuje sednici Upravnog odbora preduzeća na kojoj će se odlučivati o prigovoru izjavljenom protiv rešenja disciplinske komisije i istovremeno poučen da „u svoju odbranu može angažovati branioca".
Rešenjem Upravnog odbora S.P. «Lasta» A.D. Beograd, koje je doneto na sednici održanoj 9. oktobra 1998. godine, o kojoj je sačinjen zapisnik koji je potpisao i podnosilac ustavne žalbe lično, odbijen je njegov prigovor izjavljen protiv prvostepenog disciplinskog rešenja.
Nakon pravosnažno okončanog disciplinskog postupka, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Opštinskom sudu u Valjevu protiv tuženog Saobraćajnog preduzeća „Lasta" AD Beograd.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 961/04 od 14. marta 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca-podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se poništi rešenje disciplinske komisije tuženog broj 01-3/33 od 14. avgusta 1998. godine, kojim mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, a koje je potvrđeno rešenjem Upravnog odbora tuženog broj 5581 od 21. oktobra 1998. godine, kao i zahtev da se obaveže tuženi da ga vrati na radno mesto vozača i da mu isplati zaradu koju bi primio za vreme odsustvovanja sa rada, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana zadržavanja zarade pa do isplate. Protiv ove presude podnosilac ustavne žalbe izjavio je žalbu Okružnom sudu u Valjevu.
Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 5/07 od 29. marta 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio u svojstvu tužioca u ovom parničnom postupku i potvrđena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 961/04 od 14. marta 2006. godine. U obrazloženju se navodi: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, odnosno da su odluke donete u disciplinskom postupku zakonite; da su neosnovani navodi žalbe da osporeno rešenje Upravnog odbora nije doneto na sednici koja je održana 9. oktobra 1998. godine, jer iz samog rešenja se vidi da je isto doneto na sednici Upravnog odbora od 9. oktobra 1998. godine, a činjenica kada je zapisnik sa ove sednice uveden u delovodnik tuženog, kao i kada je u delovodnik tuženog zavedeno rešenje Upravnog odbora i kada je ekspedovano tužiocu, ne utiče na okolnost zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, jer se disciplinski postupak smatra okončanim onoga dana kada je doneta odluka na sednici Upravnog odbora; da su neosnovani navodi žalbe da je tužiocu u disciplinskom postupku povređeno pravo na odbranu, jer se iz sadržine priloženog punomoćja vidi da je tužilac advokata Svetlanu Matić angažovao samo za odbranu u postupku pred disciplinskom komisijom, dakle samo u prvostepenom postupku, a tužiocu je takođe, prilikom dostavljanja poziva za sednicu Upravnog odbora „stavljeno u izgled pravo da i za ovu sednicu može angažovati advokata", kao i da je tužilac neposredno pre davanja izjave na sednici Upravnog odbora poučen da može uzeti branioca. Nezadovoljan pravosnažnim ishodom pokrenutog radnog spora, podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.1035/07 od 4. avgusta 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 5/07 od 29. marta 2007. godine. U obrazloženju je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu konduktera i da mu je osporenim rešenjem izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, zato što je dana 7. jula 1998. godine, kada je radio kao kondukter na relaciji Ljubovija - Beograd, nezakonito raspolagao sredstvima preduzeća, tako što je skidao prtljažne karte sa torbi putnika i vraćao ih u blok, a zatim vršio prepravke u rubrici kontrolnog lista broj 1908; da je navedeno rešenje doneto na osnovu odredaba člana 8. tač. 10. i 40. Kolektivnog ugovora tuženog (kojima su propisane povrede radne obaveze zaposlenih kod tuženog usled čijeg izvršenja se mogu izreći disciplinske mere, među kojima su i protivpravno pribavljanje materijalne koristi na štetu preduzeća i prepravljanje ili brisanje ili nečitko ispisivanje voznih karata i druge dokumentacije u vezi naplaćivanja usluga); da su kod činjeničnog stanja utvrđenog na navedeni način, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev tužioca navodeći razloge koji su pravilni i potpuni i koje u svemu prihvata Vrhovni sud; da je u konkretnom slučaju tužiocu pravilno izrečena mera prestanka radnog odnosa zbog povreda radnih obaveza utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorom; da ostali navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu od značaja za drugačije rešavanje ove pravne stvari, jer je tužilac iste razloge isticao i u žalbi na prvostepenu presudu, a da je drugostepeni sud u tom pogledu dao odgovore i naveo pravilne razloge zašto smatra da je tužiocu zakonito odnosno pravilno izrečena mera prestanka radnog odnosa.
4. Odredbom člana 32. stav 1. kojom Ustav jemči pravo na pravično suđenje, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o radnim odnosima («Službeni glasnik RS», broj 55/96) koji se primenjivao u vreme donošenja odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se disciplinski postupak pokreće na zahtev direktora ili zaposlenog sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (član 92.); da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od dana kada je povreda učinjena (član 98. stav 3.); da se prestanak radnog odnosa izriče za povrede radnih obaveza i to zbog neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog vršenja radnih dužnosti i obaveza (član 101. stav 1. tačka 1.).
Zakonom o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04), čije su se odredbe, saglasno članu 491. stav 1. tog Zakona, primenjivale na okončanje prvostepenog postupka pred sudom, kao i na drugostepeni postupak i postupak po reviziji, propisano je: da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, a da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 405.).
5. Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da su osporeni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 961/04 od 14. marta 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 5/07 od 29. marta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1035/07 od 4. avgusta 2008. godine, koji pojedinačni akti su osporeni ustavnom žalbom. Po oceni Ustavnog suda neosnovani su navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je u drugostepenom disciplinskom postupku povređeno pravo na odbranu, jer iz sadržine poziva upućenog podnosiocu ustavne žalbe za sednicu Upravnog odbora na kojoj se odlučivalo o njegovom prigovoru izjavljenom protiv prvostepenog rešenja disciplinske komisije, nesporno proizlazi da je poučen da u svoju odbranu može angažovati branioca, a što je utvrdio i Okružni sud u osporenoj presudi Gž1. 5/07 od 29. marta 2007. godine. Neprihvatljivi su i navodi podnosioca da Okružni sud nije odgovorio na sve navode iz žalbe, a posebno na činjenicu da u trenutku kada je doneta odluka u disciplinskom postupku vođenje tog postupka je već bilo zastarelo, jer je, po oceni Ustavnog suda, Okružni sud dao precizne i, po mišljenju ovog Suda, ustavnopravno prihvatljive argumente u pogledu neosnovanosti takvih žalbenih navoda podnosioca ustavne žalbe, utvrđujući da je disciplinski postupak okončan u roku propisanom tada važećim Zakonom o radnim odnosima, te da je prigovor zastarelosti neosnovan, zasnivajući svoj stav na činjenici da se iz sadržine zapisnika sa sednice Upravnog odbora koji je potpisao i podnosilac lično, jasno vidi da je rasprava o izjavljenom prigovoru na rešenje o prestanku radnog odnosa održana 9. oktobra 1998. godine, kog dana je i odlučeno o podnetom prigovoru, čime je disciplinski postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, pokrenut zahtevom od 9. jula 1998. godine, okončan u zakonskom roku od tri meseca.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da Vrhovni sud Srbije nije obrazložio osporenu presudu i da nije cenio sve revizijske navode, a u čemu se, po mišljenju podnosioca, sastoji povreda njegovog Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud zaključuje da je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu doneo u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 405. Zakona o parničnom postupku. Prema navedenoj odredbi člana 405. Zakona o parničnom postupku, kada odlučuje o izjavljenoj reviziji, Vrhovni sud nema obavezu da detaljno obrazlaže svoju odbijajuću presudu ne samo kad se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi, što je ovde upravo bio slučaj, već i kada zaključi da se obrazlaganjem ovakve presude ne bi postiglo novo tumačenje prava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, niti bi se doprinelo ujednačenom tumačenju prava. Ceneći navode podnosioca ustavne žalbe da se pristrasnost Vrhovnog suda prilikom donošenja osporene presude ogleda u tome što u obrazloženju revizijske presude nije odgovoreno na sve navode iz revizije, Ustavni sud konstatuje da se navedeni razlozi ni pravno, ni logički ne mogu dovesti u vezu sa pojmom pristrasnog odnosa suda prema stranci u postupku, a da se, sa druge strane, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu ne može utvrditi bilo koja okolnost koja bi ukazivala na pristrasan odnos bilo kog od postupajućih sudova u radnom sporu koji je vodio podnosilac ustavne žalbe. Stoga Ustavni sud ocenjuje da su izneti navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani i predstavljaju isključivo izraz njegove subjektivne ocene.
Prilikom ocene iznetih navoda podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije podrazumeva i obavezu suda da obrazloži svoju presudu. Međutim, prema praksi tog Suda, ovo se ne može tumačiti kao potreba davanja detaljnog odgovora u vezi svakog argumenta (presuda Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine), a i obim obaveze da se odluka obrazloži će se razlikovati zavisno od prirode same odluke (presuda Hiro Balani protiv Španije od 9. decembra 1994. godine).
Krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer podnosilac ustavne žalbe izričito ističe da ustavnom žalbom osporene akte ne osporava zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, navodeći da je zaštitu ovog prava već tražio neposredno od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe protiv zakonitih odluka u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti