Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao trideset godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.600 evra zbog izuzetno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetomira Ćelića iz Podrujnice, kod Metkovića, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetomira Ćelića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1222/81 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetomir Ćelić iz Podrujnice, kod Metkovića, Republika Hrvatska, preko punomoćnika Svetlane Belopavlović Čabrilo i Želimira Čabrila, advokata iz Beograda, je 14. jula 200 9. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1222/81.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u postupku pred redovnim sudovima Republike Srbije koji traje skoro 30 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ističe da je 10. oktobra 1980. godine tužbom pokrenuo parnicu protiv države SFRJ radi naknade štete koju je 3. jula 1979. godine njegovom kamionu nanelo vozilo JNA, te da do dana podnošenja ustavne žalbe, posle višestrukih ukidanja presuda, još uvek nije doneta pravnosnažna odluka. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i "naredi Okružnom sudu u Beogradu da odmah odluči po žalbama u predmetu Gž. 870/09, sa pravom žalioca na naknadu štete."

Podneskom od 24. juna 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1902/07 od 18. septembra 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 587/10 od 31. marta 2010. godine, smatrajući da mu je ovim odlukama suda onemogućeno da se njegova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje. Ovo iz razloga što su nadležni sudovi dosuđenu naknadu štete opredelili prema jednoj od varijanti iz nalaza veštaka, odbijajući zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime naknade štete od dana podnošenja tužbe do isplate, uz neuvažavanje činjenice da je podnosilac bio registrovan za obavljanje privredne delatnosti. Iako tužbom nije tražio izmaklu dobit, ne želeći da se postupak odugovlači, smatra da ga to nije lišilo prava da traži zakonsku zateznu kamatu. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama 32. stav 1. i 58. Ustava i da Ustavni sud poništi osporenu drugostepenu odluku u stavu 2. i 3. izreke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72889/10 (ranije Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1222/81, P. 490/87-89, P. 4497/90, P. 2305/04 i P. 1902/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. oktobra 19 80. godine podneo Općinskom sudu u Ivanić Gradu tužbu protiv tužene Države SFRJ, radi naknade štete u iznosu od 603.724,00 dinara. Po tužbi je formiran predmet P. 504/80. Rešenjem toga suda od 14. novembra 1980. godine sud se oglasio mesno nenadležnim i predmet decembra 1980. godine ustupio Drugom opštinskom sudu u Beogradu, koji je 14. aprila 1981. godine spise dostavio Petom opštinskom sudu u Beogradu na nadležnost.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu predmet je zaveden pod brojem P. 1222/81. Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 18. jun 1981. godine, i u 1981. godini održano je tri ročišta za glavnu raspravu na kojima je sud u dokaznom postupku pribavio i pročitao spise Vojnog suda u Zagrebu Ki. 148/79, pročitao zapisnike o saslušanju svedoka po zamolnici i saslušao jednog svedoka. U 1982. godini na ročištu zakazanom 15. juna 1982. godine sud je doneo rešenje o mirovanju. Ročište zakazano za 22. decembar 1982. godine nije održano na predlog tuženog. U narednoj 1983. godini su održana tri ročišta za glavnu raspravau, a sud je u dokaznom postupku saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, odredio veštačenje preko veštaka saobraćajne struke i saslušao veštaka, te odredio dopunsko veštačenje. Tokom 1984. godine nije zakazano nijedno ročište iako je tužilac urgirao, a u 1985. godini sud je odražao tri ročišta za glavn u raspravu i saslušao ponovo veštaka.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1222/81-85 od 20. februara 1986. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tužena Država SRJ - SSNO obavezana da na ime totalne štete, iz štetnog događaja od 3. jula 1979. godine, isplati tužiocu iznos od 5.789,735,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove. Tužilac je 13. oktobra 1986. godine podneo žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1222/81-85 od 20. februara 19 86. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10484/86 od 12. januara 1987. godine ukinuta je navedena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je pred Petim opštinskim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 490/87-89. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je sedam zakazanih ročišta, od kojih je šest održano, a jedno ročište za glavnu raspravu nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Sud je ponovo odredio rešenjem da postupak miruje, ali je na predlog tužioca, te uz četiri njegove urgencije, nastavio postupak i posle dva sprovedena dopunska veštačenja, zaključena je glavna rasprava. Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 490/87-89 od 1 5. decembra 19 89. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženu obavezao da tužiocu na ime štete isplati iznos od 4.076.140.290,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, a odbio tužbeni zahtev za deo od presuđenog iznosa do traženih 6.948.536.000,00 dinara , sa zateznom kamatom, te obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove postupka.

Po žalbi tužene od 7. maja 199 0. godine, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5228/90 od 19. septembra 1990. godine ukinuta je ožalbena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku u toku 1991. godine održana su tri ročiša i određeno dopunsko veštačenje u skladu sa nalogom drugostepenog suda. Punomoćnici tužioca su 8. aprila 1993. godine predložili prekid postupka jer je tužilac nedostupan sudu. Sud je rešenjem P. 4497/90 od 23. juna 1993. godine prekinuo postupak u ovoj parnici, s tim da će postupak nastaviti kada pravni sledbenik tuženog preko svog zakonskog zastupnika preuzme postupak ili kada ga sud na predlog tužioca pozove da to učini i kada na strani tužioca prestanu razlozi. Tužilac je podneskom od 29. marta 1996. godine predložio nastavak postupka. Podneskom od 8. maja 1996. godine tuženi se izjasnio da ne pristaje na nastavak postupka, pa je sud tužiocu u 1997. godini i 1999. godini nalagao da se izjasni na podnesak tuženog, što i pored uredno primljenih naloga isti nije učinio, sve do ročišta za glavnu raspravu zakazanog i održanog 3. jula 2000. godine. U 2000. godini sud je održao dva ročišta (3. jula i 17. novembra), odredio dopunsko veštačenje, a u 2001. godini je ukupno zakazao tri ročišta, dva odražao a jedno je odloženo zbog neodazivanja uredno pozvanog tuženog. Veštak je ponovo saslušan u vezi dopunskog nalaza i mišljenja. U 2002. godini su bila zakazana tri ročišta za glavnu raspravu.

Sud je rešenjem P. 4497/90 od 3. decembra 2002. godine odbio predlog tužioca za nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari koji je bio prekinut rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 4497/90 od 23. juna 1993. godine. Rešenjem Okružnog suda Gž. 2317/03 od 28. maja 2003. godine uvažena je žalba tužioca izjavljena na navedeno rešenje i ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 4497/90 od 3. decembra 2002. godine, te predmet vraćen na ponovni postupak.

Tužilac je podneskom urgirao za zakazivanje rasprave 2. oktobra 2003. godine. U 2004. godini sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta su odražana, a dva nisu zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedostatka dokaza da je tuženi uredno pozvan. Na ročištu održanom 4. novembra 2004. godine veštak je dao usmeni nalaz i mišljenje. U narednoj 2005. godini održano je jedno ročište i sud je ponovio nalog tuženom da se izjasni na usmeni nalaz i mišljenje veštaka. Po izjašnjenju tužene zaključena je glavna rasprava 15. marta 2006. godine.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2305/04 od 15. marta 2006. godine obavezana je tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane, VP 5203 da isplati tužiocu na ime naknade štete ukupan iznos od 1.291.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. novembra 2004. godine pa do isplate. U stavu dva izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati kamatu na dosuđeni iznos za period od 15. decembra 2000. godine do 4. novembra 2004. godine, kao neosnovan. Protiv navedene presude u usvajajućem delu žalbu je izjavio tuženi, a tužilac u obijajućem delu. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 9210/06 od 2 4. maja 200 7. godine ukinuta je presuda Petog Opštinskog suda u Beogradu P.2305/05 od 15. marta 200 6. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon dva održana ročišta u 2007. godini i jednog održanog u 2008. godini, sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomske i saobraćajno-tehničke struke rešenjem od 22. februara 2008. godine. Po dostavljenim nalazima veštaka održana su još dva ročišta u istoj godini. Osporenom presudom Petog opštinsk og sud a u Beogradu P. 1902/07 od 18. septembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužiioca; tako što je u prvom stavu izreke obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP 5203 Beograd da isplati tužiocu na ime naknade štete iznos od 1.857.012,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. se ptembra 2008. godine do isplate; u stavu dva izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati iznos preko dosuđenog a do traženog iznosa od 3.025.092,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos razlike od 10. oktobra 1980. godine do 30. aprila 2008. godine; u trećem stavu izreke presude obavezana je tužena da isplati tužiocu iznos od 108.545,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2008. godine; četvrtim stavom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu od 10. oktobra 1980. godine do 30. aprila 2008. godine na dosuđeni iznos od 108.545,00 dinara, kao neosnovan; u petom stavu izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove posutpka. Peti opštinski sud u Beogradu je dopunskom presudom P. 1902/07 od 30. oktobra 2008. godine odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da isplati iznos od 351.399,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. oktobra 1980. godine pa do isplate, kao neosnovan. U obr azloženju glavne presude je, između ostalog, navedeno da je utvrđena visina materijalne štete tužioca 1.857.012,00 dinara, što predstavlja iznos štete na vozilu tužioca po cenama na dan veštačenja 12. maja 2008. godine koje se nisu menjale do dana kada je zaključena glavna rasprava, pa je obavezao tuženu da tužiocu na ovaj iznos isplati zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja 18. septembra 2008. godine pa do isplate, primenom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno odbio zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe do dana presuđenja , odnosno obračuna sačinjenog od strane sudskog veštaka. Dalje, u obrazloženju se navodi i da je sud imao u vidu navode tužioca da je tužilac mogao da svoje imovno stanje dovede na nivo pre nastanka štete u situaciji da mu je tužena u vansudskom sporu iplatila naknadu štete pre pokretanja postupka ili u vreme podnošenja tužbe i da spreči štetu koja je nastupila proteklih 28 godina, te da zbog toga, kao i činjenice da mu je vozilo služilo za obavljanje privredne delatnosti, tužilac potražuje zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe smatrajući da je izmakla dobit veći iznos nego što će to biti nadokanađeno zakonskom zateznom kamatom. Međutim, kako tužilac nije pružio nijedan dokaz na osnovu koga bi sud mogao da utvrdu visinu izmakle dobiti, niti je naveo u čemu se ovaj vid štete ogleda, a teret dokazivanja je bio na njemu, to mu sud samo na osnovu tvrdnji da je izmakla dobit veći iznos od tražene kamate, nije mogao dosuditi kamatu po tom osnovu. Priložena dozvola za obavljanje delatnosti mogla je tužiocu poslužiti kao osnov za potraživanje materijalne štete zbog izmakle dobiti, ali tužilac nije predložio nijedan dokaz na okolnost visine ovog vida materijalne štete. Protiv navedene presude, obe parnične stranke su izjavile žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 587/10 od 31. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Petog opštinsk og sud a u Beogradu P. 1902/07 od 18. septembra 2008. godine u prvom stavu izreke. Drugim stavom izreke ove drugostepene presude , preinačena je prvostepena presuda u trećem stavu izreke , tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da isplati iznos na ime naknade štete od 108.545,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 30. aprila 2008. godine do isplate, dok su u trećem stavu izreke presude od bijene žalbe tužioca i potvrđene presuda Petog opštinsk og sud a u Beogradu P. 1902/07 od 18. septembra 2008. godine u drugom i četvrtom stavu izreke i dopunska presuda istoga suda P. 1902/07 od 30. oktobra 2008. godine, a u četvrtom stavu izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka iz stava petog izreke prvostepene presude i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove u iznosu od 513.785,00 dinara. U obrazloženju ove osporene presude sud je, između ostalog naveo dana , da je pravilno stanovište prvostepenog suda da se ne može prihvatiti varijanta obračuna štete valorizacijom obračunate vrednosti totalne štete za period od 28. decembra 1979. godine do 30. aprila 2008. godine, s obzirom na to da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, pa se neosnovano žalbom tužioca ukazuje na suprotno. Naime, tužilac nema pravo na zateznu kamatu na iznos utvrđene novčane materijalne štete od dana podnošenja tužbe jer se dosuđivanjem naknade štete u vreme donošenja sudske odluke uspostavlja pređašnje stanje, zbog čega kamata teče od dana donošenja provstepene presude. Takođe, tužilac nema pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe na iznos utvrđene materijalne štete na ime izgubljene zarade jer navodi žalbe da je tužilac pre nastanka štete bio registrovan za obavljanje privredne delatnosti - prevoza tereta u slobodnom drumskom saobraćaju ukazuju da se izgubljena dobit u ovom slučaju ne može tražiti priznavanjem zakonske zatezne kamate na iznos materijalne štete zbog oštećenja vozila, jer to nije njegova izgubljena dobit koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati, već se njena visina mogla utvrditi na osnovu novčane vrednosti prihoda koje bi tužilac ostavario za vreme za koje je sprečen štetnikovom radnjom da koristi vozilo, a o čemu tužilac tokom postupka nije pružio dokaze. Osporena drugostepena presuda uručena je punomoćnicima tužioca 28. maja 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 3561/10 od 22. decembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 587/10 od 31. marta 2010. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82,58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 2/98,15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro šesnaest godina. Stoga je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relavantan ceo protekli period, računajući trajanje postupka pred domaćim sudovima počev od decembra 1980. godine kada su spisi dostavljeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu .

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterjume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih domaćih sudova pred kojima je p ostupak trajao punih 30 godina.

Takođe, neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda po nalogu drugostepenog suda i vraćanje na ponovno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može samo po sebi otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu tužene države (videti presude u predmetima npr. Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud je ocenio i da određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka od 30 godina.

Ustavni sud nalazi da na strani podnosioca ustavne žalbe postoji doprinos dužini trajanja postupka u vidu prouzrokovanja mirovanja postupka u dva navrata, i neblagovremenog postupanja po nalozima suda za izjašnjenje na podnesak tuženog kojim se protivio nastavku postupka, ali to ne može biti opravdanje za tridesetogodišnje trajanje postupka . Međutim, stoji da je postupak bio prekinut tri godine na saglasan predlog stranaka, kao i da je tuženi doprineo dužini trajanja postupka nepostupanjima po nalozima suda i odsustvovanjem sa ročišta, kao i što stoji da je tužilac van ovog perioda prekida desetinu puta urgirao za ubrzanje postupka u ovoj parnici.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1222/81 ( kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 72889/10) odluči u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke i odredio da se štetne posledice otklone tako što se podnosiocu ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova, i to prevashodno drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava , kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporenih presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1902/07 od 18. septembra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 587/10 od 31. marta 2010. godine, Ustavni sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već su izraz nezadovoljstva podnosioca ustavne žalbe ishodom vođenog parničnog postupka u delu povodom njegovog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade materijalne štete počev od dana podnošenja tužbe do isplate, kojim je, u stvari, tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe, nameravao da obuhvati izmaklu dobit. Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Podnosilac od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, ponavljajući razloge iz žalbe protiv prvostepene presude o kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučivao osporenom presudom. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da su i prvostepeni i drugostepni sud dovoljno i jasno obrazložili osporene odluke i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrarnim. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7 . Shodno izneto m, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti