Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Dejana Radovića, izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđena zakonitost otkaza ugovora o radu. Sud je zaključio da je odluka o otkazu doneta na osnovu utvrđenog neopravdanog izostanka i potpisana od strane ovlašćenog lica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1312/2008
04.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Radovića iz Igala, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Radovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici P. 120/04 od 20. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1349/07 od 22. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Radović iz Igala, Republika Crna Gora, podneo je, preko punomoćnika Miroslava Vasića iz Beograda, 11. novembra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici P. 120/04 od 20. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1349/07 od 22. maja 2008. godine, zbog povrede odredaba čl. 3, 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su redovni sudovi, suprotno zakonskim odredbama, zaključili da je rešenje kojim mu se otkazuje ugovor o radu potpisano od strane ovlašćenog lica. Naveo je i da mu rešenje o otkazu nikada nije dostavljeno na zakonit način, kao i da je blagovremeno obavestio nadležni organ o svom odsustvu, a da su postupajući sudovi propustili da ovo utvrde. Predložio je i da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici P. 120/04 i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dopisom Šefa tehničke službe Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici broj 2360 od 29. juna 1999. godine, obavešten je direktor Centra da se zaposleni, ovde podnosilac ustavne žalbe, ne javlja na poslove i radne zadatke od 21. juna 1999. godine, a da o toj činjenici nije obavestio nadležne organe niti je svoj izostanak opravdao.

Odlukom o prestanku radnog odnosa zbog izostanka sa posla broj 2390 od 30. juna 1999. godine, otkazan je ugovor o radu broj 4533 od 29. novembra 1998. godine podnosiocu ustavne žalbe kao zaposlenom, zbog neopravdanog izostanka sa posla pet i više radnih dana uzastopno sa 21. junom 1999. godine. U obrazloženju odluke je navedeno da je od strane Tehničkog servisa RJ Zajedničke nemedicinske službe Zdravstvenog centra, na osnovu obaveštenja broj 2360 od 29. juna 1999. godine, utvrđeno je da je zaposleni neopravdano izostao sa posla 21. juna 1999. godine, a da se nakon pet dana nije javljao niti svoj izostanak opravdao. Odluku je u ime direktora Zdravstvenog centra Kosovska Mitrovica (Prim. dr Radoslava Orlovića) potpisao njegov zamenik, dr Milan Ivanović.

Molbom za priznavanje plaćenog odsustva broj 537 od 16. marta 2001. godine podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu upravni odbor poslodavca, Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici, prizna plaćeno odsustvo od 19. juna 1999. godine. Naveo je da je do dana podnošenja molbe zbog sukoba sa ''šiptarskim teroristima'' morao da napusti Kosovo i Metohiju, da se prilikom odlaska javio tadašnjem direktoru i da se po dolasku na Kosovo i Metohiju 2001. godine javio direktoru koji ga je uputio da podnese molbu upravnom odboru. Tražio je da mu se uvaži molba, jer nije svojevoljno napustio Kosovo i Metohiju, i da mu se omogući zakonski minimum rada.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici P. 120/04 od 20. decembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi odluka tuženog Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici broj 2390 od 30. juna 1999. godine o prestanku radnog odnosa tužioca zbog izostanka sa posla. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i u delu kojim je tražio da ga tuženi vrati na radno mesto koje je obavljao do donošenja osporene odluke ili na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kao i da mu na ime neisplaćenih ličnih dohodaka od juna 1999. godine pa do okončanja postupka isplati iznose precizirane tužbenim zahtevom. U obrazloženju presude je navedeno da je u vreme donošenja osporene odluke direktor Zdravstvenog centra u Kosovskoj Mitrovici preneo sva svoja ovlašćenja na zamenika direktora, kada je prvi odsutan. Sud je kao nespornu činjenicu utvrdio da tužilac nije pet dana uzastopno dolazio na posao od 21. juna 1999. godine, te da mu je na osnovu te činjenice prestao radni odnos, a da je odluka potpisana od strane ovlašćenog lica pošto je zamenik direktora imao ovlašćenje za preuzimanje svih radnji umesto direktora kada je prethodni odsutan.

Presudom Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici Gž. 24/07 od 12. marta 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici P. 120/04 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je zamenik direktora bio ovlašćen da potpiše odluku o otkazu ugovora o radu, s obzirom da je direktor na njega preneo ovlašćenja da može obavljati funkciju direktora za vreme njegove odsutnosti.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1349/07 od 22. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici Gž. 24/07 od 12. marta 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je istaknuto da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da se tužilac pet dana uzastopno nije pojavio na radnom mestu, te da je činjenično stanje potpuno utvrđeno i zakonska odredba pravilno primenjena.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, i da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji je važio u vreme donošenja odluke o otkazu ugovora o radu podnosiocu, bilo je propisano: da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca, i to ako je neopravdano izostao s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1)); da u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, direktor otkazuje ugovor o radu, odnosno donosi rešenje o prestanku radnog odnosa (član 137. stav 1. tačka 17)); da ovlašćenja iz stava 1. tač. 3) i 4) i tač. 7) do 16) člana 137, direktor može da prenese pisanim putem na zaposlenog sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (član 137. stav 2.).

5. Iz sadržine predmetne ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ukazuje da mu je osporenim aktima u suštini povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom smislu navode ustavne žalbe cenio u odnosu na pomenutu ustavnu odredbu.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu odluka o otkazu ugovora o radu nikada nije uredno dostavljena, te da sledstveno tome nije mogao u sudskom postupku tražiti njen poništaj, a da je nadležni organ na osnovu raspoloživih podataka to mogao učiniti. Ustavni sud nalazi da se ovakav navod podnosioca ne može prihvatiti kao osnovan. Ovo stoga što je podnosiocu bilo omogućeno da pred nadležnim državnim organima vodi postupak za poništaj odluke o otkazu ugovora o radu. Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za pozivanje na uskraćivanje ili povredu Ustavom zajemčenog prava u situaciji kada je podnosiocu ostvarivanje tog prava i faktički omogućeno.

Ustavni sud je ocenio da je stav sudova iskazan u predmetnom parničnom postupku, prema kome zamenik direktora poslodavca koji ima deponovanim potpisom preneto ovlašćenje da vrši sva ovlašćenja direktora u njegovom odsustvu, ima i ovlašćenje da otkaže ugovor o radu zaposlenom, zasnovan na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je odluka o otkazivanju ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe doneta na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, iz koga proizlazi da je zaposleni neopravdano izostao sa posla duže od pet radnih dana uzastopno, zbog čega je došlo i do ustavnopravno prihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud, ceneći sve navode podnosioca, zaključio da njihovo neprihvatanje od strane sudova u parničnom postupku ne može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti