Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, uzimajući u obzir i njegov doprinos dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Z. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Z. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8224/08 (ranije P. 3109/99 i P. 922/97) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Z. iz B, podneo je 24. marta 2011. godine, preko punomoćnika M. Š, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je u to vreme vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 10419/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo da je parnični postupak u kojem je tražio naknadu nematerijalne štete pokrenuo 20. februara 1997. godine i da postupak još uvek nije okončan, ni nakon punih 14 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je da mu se pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i da se Odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. P. 8224/08 (ranije P. 3109/99 i P. 922/97), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 20. februara 1997. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete, zbog povreda koje je zadobio od pripadnika milicije prilikom obavljanja svoje profesionalne delatnosti novinara snimatelja 2. februara 1997. godine. Podnetom tužbom traženo je da se tužena Republika Srbija obaveže da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, povrede časti i ugleda, povrede slobode i prava ličnosti, u iznosima bliže opredeljenim u tužbi.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 922/97. Pripremno ročište je održano 15. maja 1997. godine. Nakon toga sud je zakazao još tri ročišta za glavnu raspravu (3. oktobra 1997. godine, 9. septembra i 1. oktobra 1998. godine), od kojih ročište od 9. septembra 1998. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su svedoci i obavljeno je određeno medicinsko i dopunsko medicinsko veštačenje na okolnosti koje je predložio tužilac.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 922/97 od 1. oktobra 1998. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose po osnovima navedenim u izreci presude, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1465/99 od 26. februara 1999. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 922/97 od 1. oktobra 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da će prvostepeni sud u ponovnom postupku potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje, na način kako je navedeno u tom rešenju.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 3109/99, a prvostepeni sud je rešenjem P. 3109/99 od 17. septembra 1999. godine odredio da postupak miruje, jer na zakazano ročište nisu pristupile parnične stranke.

Postupak je nastavljen na predlog punomoćnika tužioca i sud je u nastavku postupka zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (5. aprila 2000. godine, 1. februara i 31. maja 2001. godine, 18. decembra 2002. godine, 24. juna i 26. septembra 2003. godine), od kojih dva ročišta nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište od 26. septembra 2003. godine nije održano na predlog tužioca.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3109/99 od 13. februara 2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, sa obrazloženjem da je tužilac na ročištu od 26. septembra 2003. godine tražio da mu se ostavi primereni rok kako bi predložio veštaka medicinske struke – nefrologa koji bi izveo dokaz veštačenjem, a kako se punomoćnik tužioca nije obratio sudu sa predlogom konkretnog veštaka pomenute struke, to je sud ocenio da je celishodno da se postupak prekine, dok punomoćnik tužioca ne predloži veštaka. U rešenju je bilo navedeno i da je rok za žalbu osam dana po dostavljanju rešenja.

Sud je pokušao da dostavi pismeni otpravak navedenog rešenja punomoćniku tužioca, ali je na dostavnici naznačeno da se isti odselio sa adrese koja je bila poznata sudu, nakog čega je sud pokušao da dostavi pismeni otpravak rešenja tužiocu lično, ali pokušaj dostavljanja nije uspeo, već je na dostavnici konstatovano da „po izjavi komšije Ž. S. živi u Americi“, nakon čega je dostavljanje izvršeno isticanjem na oglasnu tablu suda.

Rešenje Prvog opštinskog suda P. 3109/99 od 13. februara 2004. godine je 11. jula 2004. godine postalo pravnosnažno.

Zahtevom od 28. juna 2007. godine B. Z. je tražio od Prvog opštinskog suda u Beogradu da mu se omogući uvid u spise predmeta P. 3109/99, a 21. avgusta 2007. godine punomoćnik tužioca je podneo predlog za nastavak parničnog postupka u predmetu P. 3109/99.

U nastavku prekinutog postupka sud je održao ročište 24. marta 2008. godine na kojem je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i odredio da se izvede dokaz medicinskim veštačenjem. Nakon dostavljanja nalaza i mišljenja lekara neuropsihijatra, sud je na ročištu održanom 10. juna 2008. godine zaključio glavnu raspravu i odredio da će pismeni otpravak odluke biti dostavljen strankama.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 8224/08 od 16. juna 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, povrede časti i ugleda, povrede slobode i prava ličnosti, u iznosima bliže opredeljenim u izreci, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 10419/10 od 20. oktobra 2010. godine preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8224/08 od 16. juna 2008. godine, koja je ispravljena rešenjem toga suda P. 8224/08 od 19. novembra 2008. godine, tako što je obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu na ime naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime pretrpljenog straha isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, a preostali deo tužbenog zahteva odbio kao neosnovan. Navedenom drugostepenom presudom preinačena je osporena prvostepena presuda i u pogledu odluke o troškovima postupka, kako je navedeno u stavu drugom izreke drugostepena presude.

Pismeni otpravak presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10419/10 od 20. oktobra 2010. godine dostavljen je punomoćniku tužioca 20. aprila 2011. godine.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 20. februara 1997. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade nematerijalne štete, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10419/10 od 20. oktobra 2010. godine, čiji je pismeni otpravak dostavljen punomoćniku tužioca 20. aprila 2011. godine. Iz navedenog proizilazi da je parnični postupak ukupno trajao 14 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud u odnosnoj pravnoj stvari nije zakazivao ročište u dužim vremenskim intervalima, pa tako u periodu od 3. oktobra 1997. godine do 9. septembra 1998. godine, skoro godinu dana sud nije zakazao ročište, zatim od 5. aprila 2000. godine do 1. februara 2001. godine, pa od 31. maja 2001. godine do 18. decembra 2002. godine, a nakon toga do 24. juna 2003. godine. Pored toga, prvostepena presuda P. 922/97 od 1. oktobra 1998. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1465/99 od 26. februara 1999. godine , zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a druga prvostepena presuda P. 8224/08 od 16. juna 2008. godine je preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10419/10 od 20. oktobra 2010. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprinelo i odlučivanje drugostepenog suda o žalbi protiv navedene prvostepene presude koje je trajalo više od dve godine (presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10419/10 od 20. oktobra 2010. godine). Pri tome je pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen punomoćniku tužioca 20. aprila 2011. godine, posle šest meseci od donošenja presude.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su doprineli trajanju postupka time što nisu pristupili na prvo ročište koje je trebalo da se održi 17. septembra 1999. godine, nakon vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak, pa je sud rešenjem P. 3109/99 odredio da postupak miruje. Pored toga, punomoćnik tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je tražio da sud odloži ročište od 26. septembra 2003. godine i da mu se odredi primereni rok kako bi predložio lekara odgovarajuće struke za veštaka koji će obaviti veštačenje, ali se do 13. februara 2004. godine nijednom nije obratio sudu, niti je predložio veštaka, pa je sud rešenjem P. 3109/99 od 13. februara 2004. godine prekinuo postupak iz razloga celishodnosti dok tužilac ili njegov punomoćnik ne predlože konkretnog lekara za veštaka. Navedeno rešenje o prekidu postupka je 11. jula 2004. godine postalo pravnosnažno, pri čemu sud nije mogao da dostavi rešenje punomoćniku tužioca koji nije obavestio sud o promeni adrese. Tužilac i njegov punomoćnik su se obratili sudu nakon više od tri godine od kada je postupak prekinut, kada su podnescima od 28. juna 2007. godine i 21. avgusta 2007. godine tražili da sud nastavi postupak.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je pretežno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, ali i postupanja podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u osporenom parničnom postupku i njegovog punomoćnika.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8224/08 (ranije P. 3109/99 i P. 922/97).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje i doprinos podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika u osporenom parničnom postupku. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti