Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu privatnog tužioca, izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijena njegova privatna krivična protivtužba. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje pripada prvenstveno okrivljenom, a ne tužiocu, koji nema ustavno garantovano pravo na osudu trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. aprila 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Milojevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu K. 1895/09 od 19. oktobra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2 60/10 od 27. januara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Milojević iz Aleksinca podneo je Ustavnom sudu 18. februara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu K. 1895/09 od 19. oktobra 2009. godine i rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2 60/10 od 27. januara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da su u postupku u kome su doneti osporeni akti povređene i odredbe Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika, da mu je povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje i podnošenje pravnog leka, da sud "krši" član 33. i član 52. stav 2. ZKP, tako što ne vodi jedinstven postupak po tužbi i protivtužbi. Zahtevao je da Ustavni sud poništi osporene akte, zaštiti njegova ustavna prava, naredi da se sprovede jedinstven postupak i po tužbi i po protivtužbi i donese jedna odluka. Podnosilac ustavne žalbe je tražio i naknadu nematerijalne štete i objavljivanje odluke Ustavnog suda.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenim rešenjem Opštinskog suda u Nišu K. 1895/09 od 19. oktobra 2009. godine, u krivičnom predmetu protiv okrivljenih B.S. i M.S, obojice iz Aleksinca, po privatnoj krivičnoj protivtužbi privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbijena privatna krivična protivtužba-tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv okrivljenih, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ) i krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. KZ, jer delo koje je predmet optužbe nije krivično delo; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2 60/10 od 27. januara 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Nišu.

4. Podnosilac ustavne žalbe se Ustavnom sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja Opštinskog suda u Nišu i Apelacionog suda u Nišu.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što nije vođen jedinstven krivični postupak "po tužbi i protivtužbi", Ustavni sud ukazuje na to da su odluke o spajanju i razdvajanju postupka akti procesnog karaktera kojima nadležni sud ne odlučuje o pravima i obavezama lica u postupku, već samo o upravljanju postupkom.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje takođe povređeno time što su krivični sudovi osporenim presudama odbili njegovu privatnu krivičnu tužbu, ističući da su okrivljeni morali da budu osuđeni, o čemu u ustavnoj žalbi iznosi brojne razloge koje detaljno obrazlaže. Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasnivaju isključivo na navodnoj povredi prava na pravično suđenje.

Kako se ustavnom žalbom ukazuje i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), Ustavni sud konstatuje da odredbe člana 32. Ustava Republike Srbije garantuju pravo na pravično suđenje koje je po svojoj sadržini istovetno pravu iz člana 6. Konvencije, te se ocenom da li su povređena prava iz člana 32. stav 1. Ustava istovremeno vrši i ocena povrede prava garantovanog Konvencijom.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv nekog lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijena privatna krivična protivtužba, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u Rešenju Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine. Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Konvencija ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Ustavni sud je, postupajući po podnetoj ustavnoj žalbi, imao u vidu i istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da član 21. Ustava utvrđuje opšte pravno načelo koje se konkretizuje odredbama Ustava kojima se jemče ljudska prava i slobode i kao takvo, ovo pravno načelo je opšteg i akcesornog karaktera, koje u konkretnom slučaju ne može biti samostalno povređeno.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava osporenim rešenjima, već ističe samo svoj interes da lica protiv kojih je podneo privatnu krivičnu tužbu budu i osuđena u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti