Usvajanje žalbe zbog devetogodišnjeg spora oko zlostavljanja na radu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je O. S. B. i M. B. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem postupku zbog zlostavljanja na radu. Svakom podnosiocu je dosuđeno po 1100 evra na ime nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13164/2020
23.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. S. B. i M. B, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. S. B. i M. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P1. 179/18 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. S. B. i M. B, oboje iz Beograda su, 31. decembra 2020. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P1. 179/18, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2677/20 od 23. oktobra 2020. godine i Višeg suda u Beogradu P1. 179/18 od 16. jula 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navode: da je spor koji su vodili protiv poslodavca trajao devet godina; da je imperativnom normom određeno da sudska zaštita od zlostavljanja na radu spada u sporove hitne prirode; da je, prema tome, devetogodišnjim trajanjem predmetne parnice nesumnjivo učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosioci ističu da su sudovi osporenim presudama povredili njihova pravo na pravično suđenje, te na pravnu sigurnost, obrazloženu sudsku odluku, jednakost oružja stranaka u postupku, pravo na nezavistan i nepristrasan sud, pravo na pristup sudu, kao i da su im osporenim presudama povredili pravo na jednaku zaštitu prava, a ističu i da su diskriminisani po osnovu drugačijeg mišljenja i pripadanja političkoj partiji.

Podnosioci, takođe, u ustavnoj žalbi ističu da ni prvostepeni ni drugostepeni sud ne obrazlažu svoje odluke povezujući ih sa dokazima koje su oni, kao tužioci, priložili, niti se u obrazloženjima obaziru na potpunu suprotnost druge u odnosu na prvu prvostepenu presudu kojom je utvrđeno postojanje zlostavljanja na radu i postojanje diskriminacije, bez obzira na lično svojstvo.

Predložili su da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu, poništi osporene akte i prizna im pravo na naknadu nematerijalne štete. Takođe, podnosioci su tražili i da se odloži izvršenje osporene prvostepene presude u delu u kojem su obavezani da tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Višeg suda u Beogradu P1. 179/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 13. januara 2012. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Narodna skupština Republike Srbije, radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete nastale kao posledica zlostavljanja na radu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 175/12.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 26. aprila 2012. godine.

Pripremno ročište održano je 27. jula 2012. godine (nakon što dva zakazana za 9. i 12. juli 2012. godine, nisu održana, jedno usled sprečenosti sudije, a drugo usled nedostataka procesnih pretpostavki). Navedeni prvostepeni sud je zakazao ročište za glavnu raspravu za 5. decembar 2012. godine, na kojem je doneo rešenje P1. 175/12 kojim se odbija prigovor tužene da je tužba tužilaca neuredna. U daljem toku postupka je doneo rešenje P1. 175/12 od 10. decembra 2012. godine kojim tužiocima nalaže uređenje predloga za određivanje privremene mere kojim su tražili da se zabrani približavanje izvršilaca zlostavljanja u prostor oko mesta njihovog rada, te zabrani protivzakonita primena rešenja koja se odnose na tužioce, a koja nisu konačna.

Kako tužioci nisu uredili predlog tako da bude podoban za izvršenje, parnični sud je doneo rešenje P1. 175/12 od 25. januara 2013. godine kojim odbacuje predlog za određenje privremene mere.

Postupajući po žalbama tužilaca i tužene protiv navedenih prvostepenih rešenja, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 240/13 od 6. novembra 2013. godine, kojim: u stavu prvom izreke odbacuje kao nedozvoljenu žalbu tužene protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 175/12 od 5. decembra 2012. godine; u stavu drugom izreke odbija kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrđuje rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 175/12 od 25. januara 2013. godine.

U postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je postupalo dvoje sudija.

Usled izmene zakona kojim je uređena nadležnost sudova (sa početkom primene od 1. januara 2014. godine), predmet je 5. aprila 2014. godine ustupljen Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, gde je zaveden pod brojem P1. 56/14.

Viši sud u Beogradu je do prvog presuđenja zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano usled sprečenosti sudije. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od tri do pet meseci. U okviru dokaznog postupka saslušani su tužioci u svojstvu stranaka. Glavna rasprava je zaključena 7. oktobra 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je 7. oktobra 2015. godine doneo presudu P1. 56/14 kojom je: u stavu prvom izreke konstatovano da je tužba tužilaca povučena u delu u kome su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 18.750,00 dinara mesečno, počev od 4. septembra 2010. godine; u stavu drugom izreke dozvolio objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužilaca od 9. jula 2015. godine; u stavu trećem izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, pa utvrdio da su pretrpeli zlostavljanje na radu kod tužene od strane zaposlenog Z.M. na taj način što ih je isti onemogućavao da obavljaju posao, oduzimao im sredstva za rad, premeštao ih u prostorije sa lošijim uslovima za rad, ponižavao ih i izolovao, pa se zabranjuje dalje vršenje zlostavljanja prema tužilji O. S. B; u stavu četvrtom izreke delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u delu u kojem su tražili da sud utvrdi da su pretrpeli zlostavljanje na radu kod poslodavca od strane zaposlenog Z.M. na taj način što ih je isti vređao, iznosio i pronosio neistinite navode o radnoj sposobnosti tužilaca i o njihovom ponašanju, sprečavao postupanje po izjavljenim pravnim sredstvima koje su tužioci podnosili; u stavu petom izreke delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u kome su tražili da sud utvrdi da su pretrpeli zlostavljanje od strane odgovornih lica u pravnom licu V.O. i J.Lj i grupe zaposlenih na taj način što su ih oni onemogućavali da obavljaju posao, oduzimali im sredstva za rad, izolovali ih, vređali, ponižavali, iznosili i pronosili neistinite navode o njihovoj radnoj sposobnosti; u stavu šestom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj obezbedi radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom, radnim iskustvom i znanjem, odnosno rasporediti je na radno mesto u zvanju viši savetnik; u stavu sedmom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena obezbedi stručna usavršavanja, obuke, službena putovanja u vezi sa njenom strukom i poslovima; u stavu osmom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova, pa obavezao tuženu da joj po tom osnovu naknadi iznos od 20.000,00 dinara; u stavu devetom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova, pa obavezao tuženu da mu po tom osnovu naknadi iznos od 20.000,00 dinara; u stavu desetom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog do traženog iznosa; u stavu jedanaestom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog do traženog iznosa; u stavu dvanaestom izreke naloženo objavljivanje ove presude u javnom glasilu „Večernje novosti“; u stravu trinaestom izreke doneto rešenje da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju navedene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je, imajući u vidu tvrdnje tužilaca koje su potkrepljene pisanim dokazima, sud stao na stanovište da su tužioci, u smislu člana 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu učinili verovatnim da je nad njima učinjeno zlostavljanje na radu od strane Z.M, načelnika Odeljenja (…), a da sa druge strane tužena kao poslodavac nije dokazala da te radnje u svojoj sveobuhvatnosti i vremenskom intervalu ne predstavljaju zlostavljanje na radu prema tužiocima; da tužena tokom postupka nije predlagala izvođenje dokaza saslušanjem u svojstvu svedoka, bilo Z.M, koji je izričito označen kao zlostavljač i koji je bio nadređeno lice tužiocima, bilo drugih zaposlenih, odnosno odgovornih lica kod tužene, koji bi, kao neposredni učesnici događaja, činjenično osporili navode tužilaca; da je sud našao da tužiocima, usled radnji zlostavljanja, pripada naknada nematerijalne štete na ime povrede ugleda i časti, polazeći od odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 30. Zakona o zabrani zlostavljanja na radu.

Tužena je 14. decembra izjavila, a tužioci 17. decembra 2015. godine izjavili žalbu na navedenu parničnu presudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1426/16 od 19. oktobra 2018. godine, u stavu prvom izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno je rešenje koje je sadržano u stavu drugom prvostepene presude, a kojim je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe kao u podnesku tužilaca od 9. jula 2015. godine; u stavu drugom izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda u stavu trećem, četvrtom, petom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom i trinaestom izreke u kom delu se predmet vraća na ponovni postupak; u stavu trećem izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu šestom i sedmom izreke, u kom delu je tužba tužilje odbačena.

Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je prvostepeni sud u usvajajućem delu prvostepene presude, na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo stoga što je prvostepeni sud za ceo utuženi period (koji se proteže od 2007. godine pa nadalje), primenio odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10), ne vodeći računa o tome kada je navedeni zakon donet, niti kada je stupio na snagu (4. septembra 2010. godine) i da ovde nema retroaktivne primene zakona, te da je, eventualno, bilo mesta primeni odredaba čl. 18. do 20. Zakona o radu (u odnosu na akte šikane za koje tužioci terete odgovorna lica kod tužene počev od decembra 2007. godine, pa zaključno sa martom 2009. godine), a od 7. aprila 2009. godine, kada je stupio na snagu Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09) i odredbama tog zakona, te od 4. septembra 2010. godine i primeni Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Drugostepeni sud je našao da će prvostepeni sud u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje u skladu sa datim smernicama, nakon čega će, a imajući u vidu navode žalbi, o postavljenom tužbenom zahtevu tužilaca u tom delu odlučiti novom odlukom, koju će zasnovati na pravilnoj primeni materijalnog prava, a za koju će dati jasne, pravilne i na zakonu zasnovane razloge.

Predmet je 21. novembra 2018. godine vraćen na ponovni postupak, kada je dobio broj P1. 179/18.

Do narednog presuđenja zakazano je sedam ročišta (od kojih su održana četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije), u vremenskim intervalima od dva do pet meseci. U dokaznom postupku su saslušani tužioci u svojstvu stranaka. Glavna rasprava je zaključena 16. jula 2020. godine.

Pred Višim sudom u Beogradu je u posmatranom postupku postupalo troje sudija.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P1. 179/18 od 16. jula 2018. godine u celini su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kao neosnovani.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je parnični sud, iz utvrđenog činjeničnog stanja i dokaza koji su priloženi i predloženi u toku postupka, našao da nije bilo diskriminacije u odnosu na tužioce, tačnije da oni nisu bili različito tretirani u istim ili sličnim situacijama bez razumnog opravdanja, jer nisu dokazali, na nivou verovatnog (u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 45. Zakona o zabrani diskriminacije, koji se primenjivao u delu spornog perioda, od 7. aprila 2009. do 4. septembra 2010. godine) da je različit tretman tužilaca u pogledu raspoređivanja, davanja radnih zaduženja, napredovanja, stručnog usavršavanja, pravičnih i zadovoljavajućih uslova rada bio uzrokovan nekim od njihovih ličnih svojstava, koja su jasno definisana pravnim normama Zakona o radu, Ustava Republike Srbije, Zakona o zabrani diskriminacije i Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, a koje bi ukazivalo na odsustvo razumno opravdanog razloga za takvo razlikovanje; da tužioci nisu dokazali postojanje bitnog elementa pojma diskriminacije, tako da je postupanje tužene bilo uzrokovano nekim od njihovih ličnih svojstava, a ne razumno opravdanim razlogom; da je shodno Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu sud našao da tužioci nisu dokazali da je u ponašanju i ophođenju poslodavaca, odnosno označenih zlostavljača - mobera, neposredno pretpostavljenih tužiocima i grupe zaposlenih u periodu od kraja 2007. godine, pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari bilo zlostavljanja, tj. da nisu dokazali da su odgovorna lica kod tuženog imala nameru, odnosno kao cilj da u određenom trenutku povrede dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet, zdravlje i položaj tužilaca kao zaposlenih, niti da je stvoreno neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje; da tužioci nisu dokazali da su dobijali naloge za obavljanje poslova mimo poslova svog radnog mesta prema sistematizaciji u cilju zlostavljanja na radu, niti su dokazali da nisu dobijali zaduženja, da su izolovani, da su im oduzimana sredstva za rad, da se nije postupalo po njihovim zahtevima, da su sprečavani u postupanju po izjavljenim pravnim sredstvima, da su na njihovu štetu izvršavana rešenja koja nisu izvršna, da im je onemogućavano napredovanje, stručno usavršavanje i dr; da subjektivni doživljaj radnih uslova, utvrđenih radnih obaveza, radnog okruženja, premeštanja u drugu kancelariju i na drugo odgovarajuće radno mesto, nema presuđujući značaj u postupku odlučivanja o povredi, ugrožavanja ličnih prava tužioca, već da odlučujuću činjenicu predstavlja objektivna manifestacija tih povreda, koja u konkretnom slučaju nije dokazana.

Tužioci su 21. avgusta 2020. godine izjavili žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2677/20 od 23. oktobra 2020. godine, kojom je u celini potvrđena osporena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) propisano je da postupak u parnicama za ostvarivanje zaštite od zlostavljanja jeste hitan.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2677/20 od 23. oktobra 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak radi zaštite zlostavljanja na radu trajao devet godina. Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ovo posebno ako se ima u vidu da je odredbom člana 32. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) propisano da je postupak u parnicama za ostvarivanje zaštite od zlostavljanja hitan. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe nesumnjivo imali interes da se o njihovim tužbenim zahtevima odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora zaštita od zlostavljanja na radu. Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tri meseca nakon prijema odgovora na tužbu, kao i da je i prilikom zakazivanja ostalih ročišta primetno nepoštovanje hitnosti u rešavanju ove vrste spora, koja je propisana i posebnim zakonom. U periodu od dve godine, koliko je trajao postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, održano je svega dva ročišta, oba u toku 2012. godine, dok je pred Višim sudom u Beogradu, do ukidanja prve prvostepene presude održano pet ročišta, dva tokom 2014. godine, a tri tokom 2015. godine, kada je sud sproveo kao dokaz saslušanje tužilaca u svojstvu stranaka. U ponovnom postupku pred Višim sudom u Beogradu, održano je svega četiri ročišta, dva tokom 2019. godine i dva tokom 2020. godine, kada je, takođe, izveden dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu stranaka. Neefikasnom odvijanju postupka, po oceni Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u postupku koji je vođen pred prvostepenim sudovima postupalo petoro sudija, dvoje pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a troje pred Višim sudom u Beogradu. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Lechner i Hess protiv Austrije, broj predstavke 9316/81, od 23. aprila 1987. godine, stav 58.).

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba kojom se osporavaju gore navedene presude, u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge koji su takve prirode da očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka. Naime, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku kojom je potvrdio prvostepenu odbijajuću presudu, u kojoj je prvostepeni sud našao da tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, nisu učinili verovatnim da su sve radnje koje oni kvalifikuju kao zlostavljanje na radu izvršene u cilju povrede ili ugrožavanja pravno-zaštitnih dobara iz člana 6. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10), tj. nisu dokazali na nivou verovatnog da je različit tretman bio uzrokovan nekim od njihovih ličnih svojstava koja su naznačena članom 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), te članom 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), odnosno nisu dokazali postojanje bitnog elementa diskriminacije, koje bi predstavljalo takvo ponašanje tužene koje bi bilo uzrokovano nekim od njihovih ličnih svojstava, a ne razumno opravdanim razlogom. Takođe, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud, u svemu, postupio po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1426/16 od 19. oktobra 2018. godine kojim je prva prvostepena presuda u stavu trećem, četvrtom, petom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom i trinaestom izreke ukinuta i u tom delu vraćena na ponovni postupak. Shodno tome, Ustavni sud je našao da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrarnoj primeni merodavnog prava, koja nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedena u pitanje, te su i tvrdnje podnosilaca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti da su podnosioci, s tim u vezi, dostavili dokaze o nejednakom postupanju, a što je uslov za postojanje osnovanosti navoda o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je osporenim presudama došlo do povrede načela iz člana 21. Ustava, Sud ukazuje na to da se označenom normom ne jemči određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što ovde nije slučaj.

Shodno svemu navedenom Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kako je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem su osporeni pojedinačni akti, to je predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporenih presuda u delu u kojem su obavezani da naknade tuženoj troškove parničnog postupka, u smislu člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, bespredmetan, jer nije bilo procesnih pretpostavki za odlučivanje o glavnoj stvari.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje žalbe zbog devetogodišnjeg spora oko zlostavljanja na radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti