Odbijanje zahteva za povraćaj doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu advokata koji je tražio povraćaj uplaćenih doprinosa za penzijsko osiguranje. Sud je potvrdio da je obveznik plaćanja doprinosa sve dok obavlja samostalnu delatnost, bez obzira na ispunjenje uslova za starosnu penziju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1317/2008
19.03.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Momira Bogosavljevića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. marta 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Momira Bogosavljevića izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana broj 433-2-687/06-IV od 12. maja 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd broj 433-44/2006-20 od 7. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 1831/07 od 25. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momir Bogosavljević iz Velike Plane podneo je Ustavnom sudu 13. novembra 2008. godine blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim pojedinačnim aktima kojima je odlučeno da nema pravo na povraćaj uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje diskriminisan u odnosu na osiguranike iz dobrovoljnog osiguranja koji imaju pravo na povraćaj uplaćenih doprinosa u slučaju neostvarivanja prava na starosnu penziju, na koji način mu je povređeno ustavno jemstvo zabrane dikriminacije iz člana 21. Ustava, te samim tim što je odlučeno da nema pravo na povraćaj navedenih doprinosa, povređeno mu je i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je naveo i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajamčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta organa koji su odlučivali o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i to – prvostepenog upravnog organa Ministarstva finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana broj 433-2-687/06-IV, drugostepenog upravnog organa Ministarstva finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd broj 433-44/2006-20 i spise Vrhovnog suda Srbije U. 1831/07, kao i ustavnom žalbom osporene pojedinačne akte, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 3. maja 2006. godine podneo Ministarstvu finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana zahtev za povraćaj uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ministarstvo finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Velika Plana, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem broj 433-2-687/06-IV od 12. maja 2006. godine, odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe i dalje obavlja samostalnu advokatsku delatnost, da istu nije odjavio i da mu nije prestalo svojstvo osiguranika, iz čega proizlazi da je obveznik doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje po osnovu obavljanja samostalne advokatske delatnosti.
Podnosilac ustavne žalbe je 22. maja 2006. godine izjavio žalbu na navedeno prvostepeno rešenje. Drugostepeni organ, Ministarstvo finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd je rešenjem broj 433-44/2006-20 od 7. februara 2007. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta, odbio žalbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da je podnosilac ustavne žalbe lice koje obavlja samostalnu advokatsku delatnost i da je osiguranik kod nadležnog Fonda po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, kao i da je prvostepeni upravni organ u potpunosti postupio u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da navodima žalbe nije dovedena u pitanje pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja.
Protiv rešenja broj 433-44/2006-20 od 7. februara 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je 14. marta 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Rešavajući u upravnom sporu, Vrhovni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima, primljenu tužbu dostavio 21. maja 2007. godine drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave kompletni spisi predmeta. Ministarstvo finansija, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd je 22. juna 2007. godine dostavilo odgovor na tužbu i spise predmeta, koji su u Vrhovnom sudu Srbije primljeni 27. juna 2007. godine.
Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 25. juna 2008. godine, doneo presudu U. 1831/07 kojom je tužba odbijena, kao neosnovana, u skladu sa odredbom člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude je navedeno da je Vrhovni sud, postupajući po tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe obavlja samostalnu delatnost - advokatsku delatnost, koju nije odjavio, po kom osnovu je obveznik doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa odredbama člana 12. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, doprinosa za zdravstveno osiguranje, u skladu sa odredbama člana 8. stav 1. tač. 8. i 9. Zakona o zdravstvenom osiguranju i doprinosa za nezaposlene, u skladu sa odredbom člana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kao i odredbama čl. 7. do 9. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Dalje je navedeno da činjenica da je podnosilac ustavne žalbe ispunio uslove za starosnu penziju nije od uticaja, jer je obveznik plaćanja doprinosa sve dok ne odjavi advokatsku delatnost u skladu sa odredbama čl. 107. i 132. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Članom 12. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 84/04, 85/05 i 101/05) propisano je da su osiguranici samostalnih delatnosti lica koja, u skladu sa zakonom, samostalno obavljaju privrednu ili drugu delatnost, ako nisu obavezno osigurana po osnovu zaposlenja, kao i lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednih društava u skladu sa zakonom, koji u njima rade, bez obzira da li su u radnom odnosu u privrednom društvu čiji su osnivači, odnosno član.
Članom 132. tačka 2) Zakona propisano je da nadležni organ (opštinska uprava odnosno organ nadležan za vođenje registra privrednih subjekata) podnosi fondu prijavu na osiguranje i odjavu osiguranja za osiguranike koji, u skladu sa zakonom, samostalno obavljaju privrednu delatnost i osiguranike poljoprivrednike, kao i prijavu promene tih podataka.
Odredbama člana 6. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 i 7/09) definisano je da je obveznik osiguranja, pored ostalog, osiguranik, te da je osiguranik fizičko lice obavezno osigurano prema zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, da je samostalna delatnost privredna, profesionalna ili druga delatnost koju obavlja, između ostalih i preduzetnik, kao i da je preduzetnik osiguranik – fizičko lice koje obavlja samostalnu privrednu, profesionalnu ili drugu delatnost u skladu sa zakonom, po osnovu koje plaća porez na dohodak građana na prihode od samostalne delatnosti (tač. 1), 3), 13) i 14)). Odredbom člana 7. stav 1. tačka 6) Zakona propisano je da su obveznici doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranici, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, pored ostalih i preduzetnici.

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 21. Ustava i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za povraćaj uplaćenog doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, da su postupci vođeni u skladu sa odredbama relevantnih zakona, da je u sprovedenom postupku utvrđeno činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i da je o pravu podnosioca ustavne žalbe odlučivano primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje akata prvostepenog i drugostepenog upravnog organa i presude Vrhovnog suda Srbije, a koji pojedinačni akti se osporavaju ustavnom žalbom.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 3. maja 2006. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, kako postupak odlučivanja o pravu na povraćaj uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje predstavlja jedinstvenu celinu, a koji postupak je, u konkretnom slučaju, započeo podnošenjem zahteva nadležnom prvostepenom upravnom organu, a okončao se donošenjem presude po tužbi u upravnom sporu, to je Ustavni sud stanovišta da vreme razumnog trajanja postupka treba ceniti od dana pokretanja postupka pred prvostepenim upravnim organom 3. maja 2006. godine do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije 25. juna 2008. godine.
Ustavni sud je utvrdio da su prvostepeni, drugostepeni upravni postupak i postupak po tužbi u upravnom sporu trajali ukupno 2 godine, 1 mesec i 22 dana. Prvostepeni upravni organ je 12. maja 2006. godine doneo rešenje 433-2-687/06-IV kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe koji je podnet 3. maja 2006. godine, dakle u roku od 9 dana od dana podnošenja zahteva. Drugostepeni upravni organ je, rešavajući po žalbi podnetoj 22. maja 2006. godine, doneo 7. februara 2007. godine rešenje broj 433-44/2006-20, dakle u roku od 8 meseci i 15 dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje. Vrhovni sud je, rešavajući u upravnom sporu po tužbi podnetoj 14. marta 2007. godine, doneo presudu 25. juna 2008. godine, odnosno u roku od 1 godine, 3 meseca i 11 dana od dana podnošenja tužbe protiv konačnog upravnog akta.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ukupno vreme u kome su okončani prvostepeni i drugostepeni upravni postupak i upravni spor povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe, ne može smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka. Sud je našao da, u konkretnom slučaju, ni ostali elementi koji moraju biti uzeti u obzir u prilikom ocene razumnog trajanja postupka, a to su pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, postupanje upravnih organa i sudova, ponašanje i interes podnosioca ustavne žalbe, na daju povoda za drugačiju ocenu Suda.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, iz razloga što u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe nije odlučivano o pravu svojine ili drugim imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe koji predstavljaju sadržinu autonomnog pojma imovine iz člana 58. Ustava, već o zahtevu za povraćaj uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa samim tim nije ni moglo biti povređeno ovo Ustavom zajemčeno pravo.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da ustavnu žalbu treba odbiti.
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje zahteva za povraćaj doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti