Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene prakse viših sudova. Osporenom presudom odbijen je zahtev za zateznu kamatu zbog docnje u isplati naknade za nezaposlene, suprotno praksi drugih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1317/2014
09.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. M. izjavljena protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 776/13 od 3. decembra 2013. godine i utvrđuje se da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz Vladičinog Hana je, 13. februara 2014. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz Vladičinog Hana, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 776/13 od 3. decembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku podnela tužbu protiv tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han, radi isplate kamate zbog kašnjenja tužene u isplati novčane naknade za vreme nezaposlenosti, te da je postupajući drugostepeni sud odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev, pogrešno nalazeći da podnositeljka nema pravo na isplatu kamate zbog toga što nema krivice tužene zbog zadocnjenja u isplati navedene novčane naknade. Ističe da Zakon o obligacionim odnosima nigde ne uslovljava plaćanje kamate krivicom dužnika za zadocnjenje u ispunjenju glavne obaveze. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i “naloži Višem sudu u Pirotu da otkloni konstatovane povrede ustavnih prava“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja V. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu tužbu protiv tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han, radi isplate zakonske zatezne kamate na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti koju je tužilja ostvarivala u periodu od 5. juna 2009. do 4. marta 2010. godine, ističući da je tužena kasnila sa isplatom navedene naknade po nekoliko meseci.

Prvostepeni sud je 4. marta 2013. godine doneo presudu P. 3919/11, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da isplati tužilji odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. novembra 2011. godine pa do konačne isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tužilja na osnovu rešenja tužene stekla pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti u trajanju od devet meseci počev od 5. juna 2009. godine i da je tužena po tom rešenju vršila isplate navedene naknade odmah po dobijanju sredstava iz direkcije tužene u Beogradu, odnosno u roku od 24 sata; da je među strankama nesporna činjenica da je tužena kasnila sa isplatom naknade za vreme nezaposlenosti u odnosu na period za koji je ta naknada priznata, te da se potrebna sredstva za isplatu obezbeđuju iz budžeta; da prvostepeni sud nalazi da su bez uticaja na odlučivanje način obezbeđivanja sredstva za isplatu i navodi tužene da na njenoj strani nema krivice za kašnjenje u isplati novčane naknade, a ovo zbog toga što je odredbom člana 71. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisano da se novčana naknada isplaćuje za mesec koji prethodi mesecu u kojem se vrši isplata, pa sud smatra da je ovom odredbom predviđen rok isplate navedene naknade; da se radi o poslednjem danu u mesecu u kome bi trebala da se izvrši isplata za prethodni mesec i da nepoštovanje ovog roka dovodi do padanja u docnju, u smislu člana 324. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u konkretnom slučaju pala u docnju, pa ima obavezu da, kao dužnik koji je zadocnio sa ispunjenjem novčane obaveze, plati tužilji zakonsku zateznu kamatu, u smislu odredaba člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, zajedno sa procesnom kamatom koja tužilji na osnovu člana 279. istog zakona pripada od dana podnošenja tužbe.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Pirotu (koji je postupao kao drugostepeni sud na osnovu rešenja o delegaciji Apelacionog suda u Nišu R. 656/13 od 16. oktobra 2013. godine) je 3. decembra 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 776/13, kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su osnovani žalbeni navodi tužene da na njenoj strani ne postoji krivica u pogledu nastale docnje i da u njenom radu nema nepravilnosti u pogledu isplate novčane naknade tužilji, s obzirom na to da je isplata ove naknade u konkretnom slučaju zavisila od uplate novčanih sredstava iz budžeta Republike Srbije; da tužena nikako nije mogla da izvrši isplatu novčane naknade tužilji sve do momenta dok tuženoj nisu bila preneta novčana sredstva iz budžeta za takvu vrstu namene, pa da drugostepeni sud nalazi da u postupanju tužene nema nepravilnosti i da na njenoj strani nema krivice zbog nastale docnje u isplati novčane naknade, zbog čega je sud našao da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na glavno potraživanje.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Višeg suda u Prokuplju Gž. 977/13 od 5. decembra 2013. godine, Gž. 947/13 od 5. decembra 2013. godine, Gž. 917/13 od 5. decembra 2013. godine i Gž. 975/13 od 12. decembra 2013. godine odbijene kao neosnovane žalbe tamo tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han i potvrđene prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u tim predmetima kojim su tražili isplatu zakonske zatezne kamate zbog zadocnjenja u isplati novčanih naknada za vreme nezaposlenosti. Navedeni drugostepeni sud u tim predmetima je ocenio da svako zadocnjenje u isplati novčane naknade povlači obavezu plaćanja zakonske zatezne kamate u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, te da pravo tužilaca na isplatu te kamate nije zasnovano na činjenici da postoji nezakoniti rad na strani tužene, već da je isto posledica docnje prilikom ispunjenja novčane obaveze, pa da neosnovano tužena dovodi u vezu pravo tužilaca i pravilnost i zakonitost rada tužene.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 36/09, 88/10 i 38/15), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se obaveznim osiguranjem obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti, između ostalih, i novčana naknada (član 64. stav 2. tačka 1.); da obavezno osigurano lice ima pravo na novčanu naknadu ako je bilo osigurano najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci (član 66. stav 1.); da se novčana naknada isplaćuje za mesec koji prethodi mesecu u kojem se vrši isplata (član 71.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a da je dužnik dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, te da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo (član 262. st. 1. i st. 2.); da se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koji nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći (član 263.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, te da poverilac, ako je šteta koju je pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.); da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu (član 279. stav 3.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različite presude i time doveli podnositeljku u neravnopravan položaj u odnosu na druge korisnike novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, čiji su tužbeni zahtevi za isplatu zakonske zatezne kamate usvojeni.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Pirotu u osporenoj presudi Gž. 776/13 od 3. decembra 2013. godine ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe radi isplate zakonske zatezne kamate zbog zadocnjenja u isplati navedene novčane naknade, nalazeći da nema krivice tužene za kašnjenje u ispunjenju glavne novčane obaveze, jer je ona isplatila novčanu naknadu podnositeljki čim su joj preneta sredstva iz budžeta za tu namenu. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Viši sud u Prokuplju je u više predmeta zauzeo sasvim suprotan pravni stav prema kome isplata zakonske zatezne kamate predstavlja objektivnu posledicu padanja dužnika novčane obaveze u docnju i da pitanje postojanja krivice tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han zbog kašnjenja u isplati novčane naknade uopšte nije od uticaja za odlučivanje o navedenim tužbenim zahtevima. Dakle, Ustavni sud je zaključio da je Viši sud u Pirotu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku o osnovanosti žalbe tužene u odnosu na druge predmete sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način doveo podnositeljku ustavne žalbe u bitno različit položaj u odnosu na druge korisnike novčane naknade za slučaj nezaposlenosti čiji je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate pravnosnažno usvojen. Iz tih razloga, Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance u postupku, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Pirotu proizvoljno primenio materijalno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da podnositeljka nema pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na glavno potraživanje koje predstavlja novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je zaključio da na strani tužene nema krivice zbog zadocnjenja u ispunjenju pomenute obaveze, pa da podnositeljka ustavne žalbe ne može da traži od tužene isplatu zakonske zatezne kamate.

Ispitujući da li je Viši sud u Pirotu proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je podnositeljka u ovom obligacionopravnom sporu tražila isplatu zakonske zatezne kamate od tužene Nacionalne službe za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han zbog kašnjenja u isplati novčane naknade za vreme nezaposlenosti. U tom smislu, Ustavni sud napominje da ova naknada predstavlja davanje socijalnog karaktera koje je predviđeno zakonom i koje pripada određenoj kategoriji lica u slučaju nastupanja tzv. osiguranog slučaja. Tako je odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti obezbeđena pravna zaštita zaposlenima kao osiguranim licima u slučaju kada nastupe određeni rizici koji utiču na ekonomsko – socijalni položaj tih lica. Ovaj zakon koji čini tzv. “treći stub socijalnog osiguranja“ predviđa da osiguranici, kojima prestane radni odnos kod poslodavca iz razloga koji se ne mogu pripisati njima u krivicu, imaju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti koja ima za cilj da se njenim imaocima koliko toliko osigura materijalna egzistencija dok se nalaze u takvom položaju. Korisnik novčane naknade na taj način dobija priliku da finansijski premosti vremenski period u kome se nalazi van radnog odnosa, kao i podstrek da nađe odgovarajuće zaposlenje radi poboljšanja svog materijalnog položaja. Ovo opet ne znači da je novčana naknada za vreme nezaposlenosti neograničenog trajanja, jer je visina i trajanje novčane naknade uslovljena prosečnom zaradom koju je ostvarivao osiguranik pre prestanka radnog odnosa i njegovim stažom osiguranja, u smislu odgovarajućih odredaba Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Ovom prilikom Ustavni sud nalazi da novčana naknada za slučaj nezaposlenosti predstavlja specifično primanje koje de facto potiče iz radnog odnosa, budući da se sredstva iz budžeta Republike Srbije potrebna za isplatu te naknade formiraju iz doprinosa za socijalno osiguranje, a koja uplaćuju poslodavci za račun zaposlenih lica za vreme trajanja radnog odnosa. Dakle, Ustavni sud je primetio da se u konkretnom slučaju radi o jednoj specifičnoj zakonskoj obligaciji u kojoj Republika Srbija predstavlja dužnika novčane naknade za slučaj nezaposlenosti koji finansijska sredstva potrebna za izmirenje svoje obaveze prebacuje na račun Nacionalne službe za zapošljavanje koja vrši isplatu te naknade poveriocima. To znači da ova organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje, kao pravno lice pred kojim se ostvaruju prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti, ima karakter isplatioca navedene novčane naknade, koja može biti tužena od strane korisnika naknade ukoliko uskrati njihovu isplatu. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 71. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti predviđeno da se novčana naknada isplaćuje za mesec koji prethodi mesecu u kojem se vrši isplata. Na taj način je uređeno pitanje roka za isplatu novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, pa dužnik ove obaveze mora isplatiti naknadu najkasnije do kraja meseca koji prethodi mesecu za koji osiguranik ima pravo na isplatu naknade. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da Zakon o obligacionim odnosima predviđa pravne posledice docnje dužnika, odnosno kakva prava ima poverilac u slučaju kada dužnik ne ispuni svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Kada su u pitanju novčane obligacije, kao što je reč i o naknadi za slučaj nezaposlenosti, treba istaći da je odredbom člana 277. stav 1. Zakon a o obligacionim odnosima propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zakonsku zateznu kamatu. Pravo na isplatu zakonske zatezne kamate ne pripada samo poveriocu ugovorne obligacije, već i onom poveriocu koji svoje glavno potraživanje temelji na odredbama zakona kao posebnog izvora obligacije, a u koje svakako spadaju korisnici navedenih socijalnih davanja prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Pored toga, poverilac novčane obligacije prema odredbi člana 262. stav 2. tog zakona ima pravo na naknadu štete ukoliko je pretrpi zbog zadocnjenja dužnika u ispunjenju obaveze. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da, kada se radi o pravu poverioca na naknadu štete, postoji pretpostavljena krivica dužnika zbog neblagovremenog ispunjenja ugovorne obaveze, pa da se dužnik može osloboditi odgovornosti za štetu ukoliko dokaže da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Budući da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražila isplatu zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja tužene u isplati novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud je ocenio da Zakon o obligacionim odnosima, za razliku od prava na naknadu štetu, ne traži krivicu dužnika kao pretpostavku za ostvarivanje prava poverioca na isplatu kamate. Zakonska zatezna kamata predstavlja jedan vid obeštećenja poverioca zbog toga što nije mogao da koristi novac usled kašnjenja dužnika u ispunjenju obaveze, te dužnik ima obavezu isplate te kamate bez obzira da li postoji njegova krivica za zadocnjenje. Na ovakvo pravno stanovište upućuju i odredbe člana 278. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje i da poverilac, u slučaju da postoji šteta zbog dužnikovog zadocnjenja koja je veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete. Polazeći od toga da isplata zakonske zatezne kamate predstavlja pravnu posledicu docnje dužnika koja je objektivnog karaktera, a uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i da je tužena kasnila sa ispunjenjem svoje novčane obaveze, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Pirotu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je pitanje krivice tužene za docnju u ispunjenju obaveze od uticaja na pravo podnositeljke da traži isplatu zakonske zatezne kamate.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da ovakva pogrešna ocena drugostepenog suda nije dovela u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir da je Nacionalna služba za zapošljavanje RS – Filijala Vranje – Ispostava Vladičin Han isplatila podnositeljki ustavne žalbe novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti kao glavno potraživanje i da je podnositeljka u konkretnom slučaju tražila isplatu zakonske zatezne kamate kao sporednog potraživanja, sa kamatom od dana podnošenja tužbe. Naime, Ustavni sud napominje da navedena novčana naknada predstavlja pravo ograničenog vremenskog trajanja, koje prema odredbi člana 71. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dospeva jednom mesečno. Dakle, novčana naknada za slučaj nezaposlenosti ima karakter povremenog novčanog davanja na koje se može tražiti isplata zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe, u smislu odredbe člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. To znači da se ova zatezna kamata može tražiti samo ukoliko nije isplaćeno glavno potraživanje, a što nije reč u konkretnom slučaju. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje, to nema osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Budući da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini mogući vid zadovoljenja za podnositeljku zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti