Ustavni sud odbio žalbu u sporu o naknadi za emitovanje fonograma

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu „JAT-KETERING“ d.o.o. izjavljenu protiv presuda trgovinskih sudova. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava nisu povređeni u sporu male vrednosti o naplati naknade za korišćenje fonograma.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1319/2009
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi "JAT-KETERING" d.o.o. za proizvodnju avio obroka iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "JAT-KETERING" d.o.o. za proizvodnju avio obroka izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3339/09 od 21. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. "JAT-KETERING" d.o.o. za proizvodnju avio obroka iz Beograda je 11. jula 2009. godine, preko punomoćnika-advokata advokatske kancelarije "Lazarević & Pršić" iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3339/09 od 21. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je prvostepenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca Organizacije proizvođača fonograma Srbije "O.F.P.S." iz Beograda i obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplati iznos od 37.760,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao i iznos od 14.865,60 dinara na ime troškova postupka; da je prvostepeni sud navedenu presudu zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom samo i isključivo na osnovu zapisnika o izvršenoj kontroli potpisanog od obe parnične strane, uprkos tome što je tuženi isticao postojanje mana volje prilikom potpisivanja zapisnika; da je Viši trgovinski sud odlučujući o žalbi presudom Pž. 3339/09 od 21. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine; da je drugostepeni sud bio dužan da na pravilnu primenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi prvostepenu presudu i da prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloni učinjene povrede Ustava ili da poništi drugostepenu presudu i naloži drugostepenom sudu da ponovo odlučio o žalbi podnosioca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, održano je na snazi rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu IV Iv. 8938/08 od 6. maja 2008. godine u delu kojim je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 37.760,00 dinara, sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 29. novembra 2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke ove presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 14.865,60 dinara, a odluka o troškovima izvršnog postupka sadržana je u rešenju o izvršenju.

Odlučujući o žalbi, Viši trgovinski sud je osporenom presudom Pž. 3339/09 od 21. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2009. godine. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud ocenom raspoloživih dokaza, i to pismene dokumentacije utvrdio da je tužilac preko svojih ovlašćenih inspektora izvršio kontrolu korisnika, odnosno tuženog i da je nakon izvršene kontrole sačinio zapisnik broj 014118 od 2. oktobra 2008. godine. U navedenom zapisniku je evidentirano da se radi o objektu čija površina iznosi 150m2 i da tuženi direktno i indirektno saopštava fonograme, a isti je potpisan i overen pečatom tuženog. Pri ovakvom stanju stvari tužilac tužbom potražuje autorsku naknadu po računu broj C-1012/07 od 21. novembra 2007. godine, koji je sačinjen na osnovu obračuna autorske naknade prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima i prema Tarifi naknade. Dugovanje po utuženom računu iznosi 37.760,00 dinara. Račun je ispostavljen tuženom sa rokom dospelosti od sedam dana počev od dana prijema, po kome tuženi nije izmirio obavezu. Žalba tuženog se odnosi na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje. Prema odredbi člana 478. Zakona o parničnom postupku, presuda kojom se okončava parnica u sporu male vrednosti može se pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Činjenično stanje koje je utvrđeno u toku prvostepenog postupka ne može biti razlog za pobijanje presude, tako da činjenično stanje nije bilo ni predmet preispitivanja u postupku po žalbi. Kod utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno primenio odredbe čl. 125, 149. i 150, člana 167. stav 1. i člana 172. stav 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima i na osnovu Tarife naknade-tarifne klase 2 tarifnog broja 1 kojim je predviđena vrsta objekta, kao i čl. 220. i 223. i člana 458. stav 4. Zakona o parničnom postupku, kao i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca sa pripadajućom kamatom.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), Zakona o autorskom i srodnim pravima ("Službeni list SCG", broj 61/04) i Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89), ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99).

Zakonom o parničnom postupku je propisano da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, da se povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona, da protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od osam dana, da se rok za žalbu računa od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja, a ako je presuda, odnosno rešenje dostavljeno stranci, rok se računa od dana dostavljanja, da u postupku o sporovima male vrednosti, rok iz člana 333. stav 2. i člana 343. stav 1. ovog zakona iznosi osam dana i da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 478.).

Zakonom o autorskom i srodnim pravima je propisano da proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za: emitovanje fonograma, javno saopštavanje fonograma, i javno saopštavanje fonograma koji se emituje, da se naknada iz stava 1. ovog člana i interpretatorska naknada iz člana 115. ovog zakona naplaćuju od korisnika u vidu jedinstvene naknade koju ubira proizvođač izdatog fonograma, da je ako ugovorom između proizvođača izdatog fonograma i interpretatora nije drukčije određeno, proizvođač fonograma obavezan da bez odlaganja preda polovinu ubrane naknade interpretatoru čija se interpretacija nalazi na njegovom fonogramu (član 125.); da se autorsko i srodna prava kolektivno ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje tih prava (u daljem tekstu: organizacija), da se organizacija ne osniva radi sticanja dobiti, kao i da je organizacija specijalizovana za ostvarivanje određenih vrsta prava povodom određenih predmeta zaštite, u skladu sa statutom (član 149.); da nosioci autorskog, odnosno srodnih prava, preko organizacije kolektivno ostvaruju isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i pravo na potraživanje naknade za sva svoja dela, odnosno predmete srodnopravne zaštite, da u slučaju ostvarivanja isključivih imovinskih prava, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava ugovorom, na isključiv način, ustupaju svoja prava organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime a za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava (u daljem tekstu: korisnici) o neisključivom ustupanju tih prava, da u slučaju ostvarivanja prava na naknadu, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava daju nalog organizaciji da u svoje ime a za njihov račun naplati naknadu od korisnika, da organizacija ima pravo da pred sudom i drugim organima štiti prava koja su joj nosioci autorskog, odnosno srodnih prava poverili na kolektivno ostvarivanje, kao i da su na zahtev organizacije, nadležni organi koji vode evidenciju o podacima koji su od značaja za utvrđivanje iznosa naknada, dužni da te podatke daju na uvid organizaciji (član 150.); da u poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću (član 167. stav 1.); da su korisnici dužni da pribave dozvolu za korišćenje predmeta zaštite, kao i da su korisnici dužni da obaveštavaju organizaciju o nazivu predmeta zaštite, učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća (član 172. st. 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, kao i da ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje (član 277.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud je našao da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a na osnovu raspoloživih dokaza i pismene dokumentacije, zapisnika o izvršenoj kontroli broj 014118 od 2. oktobra 2008. godine i računa broj C-1012/07 od 21. novembra 2007. godine. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi svoje odluke zasnovali na odredbama čl. 125, 149. i 150, člana 167. stav 1. i člana 172. st. 1. i 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Dakle, osporene presude su zasnovane na primeni relevantnog materijalnog prava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Trgovinskog suda u Beogradu P. 5878/08 od 29. januara 2008. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 3339/09 od 21. maja 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U postupku odlučivanja o predmetnoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije obavezuje da sud obrazloži svoju presudu, ali se ovo ne može tumačiti kao potreba davanja detaljnog odgovora u vezi svakog argumenta (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine). Obim dužnosti da se da obrazloženje presude razlikovaće se zavisno od prirode same odluke (presuda Evropskog suda u predmetu Hiro Balani protiv Španije od 9. decembra 1994. godine).

6. Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, jer se iz osporenih akata, i iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje iste činjenične i pravne situacije u kojoj su isti sudovi različito odlučivali. Ustavni sud, takođe, ocenjuje da nije bilo povrede prava na pravno sredstvo iz stava 2. istog člana Ustava, s obzirom da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu o kojoj je odlučio nadležni sud u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud odbio žalbu u sporu o naknadi za emitovanje fonograma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti