Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku preuzimanja zemljišta koji traje od 1998. godine. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete jednoj podnositeljki, dok zahtev druge odbija i obustavlja postupak za preminulu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. i B. M, obe iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i T. J. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi u predmetu Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja broj 465-172/2018-08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba ovih podnosilaca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku

4. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi D. J.

5. Odbija se zahtev T. J. za naknadu nematerijalne štete.

6. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. J. i B. M, obe iz Vranja, preko punomoćnika J. R, advokata iz Beograda, podnele su Ustavnom sudu, 3. novembra 2022. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja „Gradske uprave u Vranju“ broj 465-172/2018-08 od 22. maja 2019. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u 62/22 od 1. septembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi „pred organom Gradske uprave u Vranju“ u predmetu broj 465-172/2018-08 i upravnom sporu koji se vodi u predmetu Upravnog suda broj U. 1896/20.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, izložen tok osporenog postupka pred organima uprave i Upravnim sudom i ukazano na to da nije okončan ni posle 24 godine. Po mišljenju podnositeljki, nepravilan je stav Vrhovnog kasacionog suda da one mogu uživati zaštitu prava na suđenje u razumnom roku samo od oktobra 2018. godine, kada su podnele predlog za nastavak postupka, jer upravni postupak i upravni spor treba posmatrati kao celinu i „jer su svi članovi domaćinstva trpeli posledice dugog trajanja osporenog postupka“.

Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnositeljki na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete, svakoj u iznosu od po 100.000 dinara, te pravo na naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

T. J. iz Vranja, preko punomoćnika J. R, advokata iz Beograda, dostavio je Ustavnom sudu, 26. marta 2025. godine, podnesak „o pristupu postupku ustavne žalbe od strane zakonskog naslednika“, u kome je naveo: da je rešenjem javnog beležnika Olivere Stamenković iz Vranja UPP. 203-2024, veza O. 203-2024 od 12. aprila 2024. godine oglašen za zakonskog naslednika podnositeljke ustavne žalbe D. J; da je prvostepeni organ u ponovnom postupku doneo zaključak 2. jula 2024. godine, kojim je obustavio osporeni upravni postupak; da su podnosioci protiv tog zaključka 17. jula 2024. godine izjavili žalbu, o kojoj nije odlučeno već sedam meseci; da predlaže da Ustavni sud „razmotri navode ustavne žalbe i ove dopune“ i utvrdi da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u 62/22 od 1. septembra 2022. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da poništi osporeno rešenje i naloži Ministarstvu finansija i Gradskoj upravi grada Vranja da u roku od šest meseci okončaju osporeni postupak. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a podneskom od 9. aprila 2025. godine tražio je da mu Sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta broj 465-172/2018-08 Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Javno pravobranilaštvo opštine Vranje podnelo je Odeljenju za imovinsko-pravne, stambene i poslove boračko-invalidske zaštite Skupštine opštine Vranje, 7. avgusta 1998. godine, zahtev za pokretanje postupka preuzimanja zemljišta, pored ostalog, za deo katastarske parcele broj … KO Vranje grad, vlasništvo P. J. Zahtev je zaveden pod brojem 465-25/98.

U dopisu Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja, upućenom Gradskom pravobranilaštvu u Vranju 1. novembra 2018. godine, navedeno je: da je JP „D.“ Vranje aktom od 31. jula 1998. godine inicirala postupak preuzimanja zemljišta u bloku 19. u Vranju, radi prosecanja ulice Đure Jakšića; da je opštinsko javno pravobranilaštvo pokrenulo taj postupak svojim zahtevom; da je postupajući organ preduzeo nekoliko radnji u tom postupku (saslušanje vlasnika parcela, traženje podataka od Službe za katastar nepokretnosti…); da je dopisima od 6. septembra 2004. godine i 7. marta 2005. godine traženo od navedenog javnog preduzeća da se izjasni o tome da li ostaje pri navedenom zahtevu, ali da na te dopise nije odgovoreno; da je uvidom u spise predmeta broj 465-25/98-05 utvrđeno da nije doneto rešenje o preuzimanju zemljišta sa katastarskih parcela označenih u zahtevu.

D. J. i B. M, obe iz Vranja (podnositeljke ustavne žalbe), kao pravne sledbenice pok. P. J, podnele su prvostepenom organu 9. oktobra 2018. godine predlog za nastavak postupka u predmetu broj 465-23/98-05, u kome su navele: da taj postupak nije okončan donošenjem rešenja u skladu sa podnetim zahtevom nadležnog javnog pravobranilaštva; da je uvidom u evidenciju upravnih predmeta utvrđeno da je predmet, iako nedovršen, arhiviran; da su pok. P. i njegova porodica „lišeni prava svojine“ na predmetnom zemljištu otkada je ono proglašeno za gradsko građevinsko zemljište, nakon čega im je ostalo pravo korišćenja (…) i to do momenta preuzimanja od strane nadležnog organa; da predmetno zemljište koriste svi susedi za prilaz do svojih kuća i garaža, a u jednom delu je asfaltirano od strane grada Vranja; da iz toga sledi da je grad izvršio faktičku eksproprijaciju tog zemljišta, iako nije okončan „pokrenuti postupak eksproprijacije“; da zbog neprivođenja zemljišta nameni predviđenoj planskim aktom podnositeljke trpe veliku materijalnu štetu, zbog čega zahtevaju da se „neodložno nastavi sa postupkom“ u ovoj upravnoj stvari.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 465-02-924/2018-07 od 24. aprila 2019. godine naloženo je načelniku Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja da, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, donese odgovarajuću odluku u predmetu broj 465-23/98-05. U obrazloženju rešenja je navedeno da su podnositeljke ustavne žalbe 13. novembra 2018. godine podnele Ministarstvu finansija žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa u predmetu broj 465-23/98-05 za preuzimanje gradskog građevinskog zemljišta iz poseda ranijeg korisnika. Ministarstvo je, pozivajući se na odredbe člana 173. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku, odlučilo kao u dispozitivu, „s obzirom na to da navedeni upravni postupak traje duže od 30 godina“.

U izjašnjenju Gradskog pravobranilaštva u Vranju, upućenom prvostepenom organu 22. maja 2019. godine, navedeno je da je predlog u predmetu broj 465-25/98-05 podnet u smislu tada važećih propisa, pa kako nije doneto rešenje o preuzimanju zemljišta, po istom ne može da se postupa, zbog čega to pravobranilaštvo odustaje od predloga. Dalje je navedeno da je potrebno utvrditi da li je važećim planskim aktom predviđeno prosecanje dela ulice Đure Jakšića, pripremiti potrebnu dokumentaciju i podneti predlog Vladi radi utvrđivanja javnog interesa, a potom pokrenuti postupak eksproprijacije.

Osporenim rešenjem Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja broj 465-172/2018-08 od 22. maja 2019. godine obustavljen je postupak pokrenut 6. avgusta 2018. godine po zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za nastavak postupka u predmetu tog organa broj 465-25/98-06, zbog odustanka „krajnjeg korisnika“ – Gradskog pravobranilaštva u Vranju.

Podnositeljke ustavne žalbe su 13. juna 2019. godine podnele Ministarstvu finansija žalbu protiv osporenog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je rešenjem od 12. novembra 2019. godine odbio žalbu podnositeljki, jer je ocenio da je prvostepeni organ pravilno odlučio da obustavi postupak, primenom odredbe člana 101. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnositeljke ustavne žalbe su 28. januara 2020. godine podnele Upravnom sudu tužbu radi poništaja navedenog konačnog upravnog akta, a 17. februara 2022. godine podnele su prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 1896/20.

Rešenjem Upravnog suda R4 u 50/22 od 12. aprila 2022. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnositeljki ustavne žalbe radi ubrzanja postupka, a podnositeljke su 6. maja iste godine izjavile žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv navedenog rešenja.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u 62/22 od 1. septembra 2022. godine odbijena je žalba podnositeljki ustavne žalbe i potvrđeno rešenje Upravnog suda R4 u 50/22 od 12. aprila 2022. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 1896/20 od 6. aprila 2023. godine uvažena je tužba podnositeljki, poništeno rešenje drugostepenog organa od 12. novembra 2019. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da je u rešavanju pred prvostepenim i drugostepenim organom trebalo primeniti odredbe ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu da je postupak pokrenut zahtevom podnetim 1998. godine. Upravni sud je, takođe, naveo da je tuženi organ propustio da oceni navode žalbe da je predmetni postupak trebalo nastaviti jer je pokrenut u javnom interesu, kao i da su svi propisi o planiranju i izgradnji predviđali da će se postupci započeti po ranije važećim propisima okončati po tim propisima.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene sudske presude doneo rešenje broj 465-02-924/2018-07 od 28. avgusta 2023. godine, kojim je poništio rešenje prvostepenog organa od 22. maja 2019. godine i predmet vratio tom organu na ponovni postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe B. M. dostavila je prvostepenom organu izvod iz matične knjige umrlih za svoju majku (podnositeljku D. J, koja je preminula 29. februara 2024. godine) i istakla da će nakon ostavinske rasprave dostaviti rešenje o nasleđivanju.

Zaključkom Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja broj 465-172/2018-08 od 2. jula 2024. godine, donetim u ponovnom postupku, obustavljen je postupak „pokrenut 6. avgusta 2018. godine po zahtevu B. M. i „T. J.“ za nastavak postupka u predmetu tog organa broj 465-25/98-06 – zbog odustanka „krajnjeg korisnika“ Gradskog pravobranilaštva u Vranju. U obrazloženju zaključka je navedeno: da je u podnesku B. M. i T. J. od 10. juna 2024. godine predloženo da se nastavi postupak preuzimanja zemljišta; da je prihvaćeno mišljenje gradskog pravobranilaštva da po podnetom predlogu ne može da postupa, jer novi pozitivni propisi ne poznaju institut preuzimanja zemljišta; da je u međuvremenu došlo do izmene planske dokumentacije, pa je to još jedan od razloga da organ obustavi postupak; da je, na osnovu odredbe člana 121. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku, odlučeno kao u dispozitivu.

Podnosioci ustavne žalbe B. M. i T. J. su 17. jula 2024. godine izjavili žalbu protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa, o kojoj, prema tvrdnji podnosioca T. J, nije odlučeno do 26. marta 2025. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), kojima je bilo propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da stranka može odustati od svog zahteva u toku celog postupka (član 121. stav 1.); da kad je postupak pokrenut povodom zahteva stranke, a stranka odustane od svog zahteva, organ koji vodi postupak doneće zaključak kojim se postupak obustavlja i o tome obavestiti protivnu stranku, ako je ima (član 121. stav 2.), a ako je dalje vođenje postupka potrebno u javnom interesu, ili ako to zahteva protivna stranka, organ će produžiti vođenje postupka (član 121. stav 3.).

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) u članu 9. stav 2. sadrži suštinski istu odredbu o potrebi efikasnog odlučivanja, a članom 171. stav 3. predviđeno je da kad drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, taj organ je dužan da najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, uvidom u izvod iz matične knjige umrlih koja se vodi za matično područje Vranje, utvrdio da je podnositeljka D. J. preminula 29. februara 2024. godine.

Odredbom člana 88. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) propisano je da će Ustavni sud obustaviti postupak ako prestanu druge procesne pretpostavke za vođenje postupka.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe D. J. preminula, Ustavni sud je utvrdio da su smrću podnositeljke prestale da postoje pretpostavke za vođenje postupka, te je, saglasno odredbi člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu, obustavio postupak po njenoj ustavnoj žalbi, rešavajući kao u tački 4. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe B. M. sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. Sud je, s tim u vezi, utvrdio da je osporeni upravni postupak pokrenut 7. avgusta 1998. godine zahtevom Javnog pravobranilaštva opštine Vranje za preuzimanje zemljišta na kome je pravni prethodnik podnositeljke imao pravo korišćenja, da je podnositeljka stupila u postupak 9. oktobra 2018. godine i da on još nije okončan.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da osporeni postupak traje 26 godina, sama za sebe, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku ne postavljaju složena činjenična i pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da ona ima pravni i materijalni interes da se utvrdi da li je predmetno zemljište faktički privedno nameni predviđenoj planskim aktom, odnosno da li je izvršena takozvana faktička eksproprijacija, koja uvek postoji kada se na zemljištu, koje nije formalno eksproprisano, grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti od javnog i opšteg interesa, iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta. Takav stav zasnovan je na dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni Protokola 1. uz član 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, (videti, pored ostalih, presudu Papamikalopulos i dr. protiv Grčke broj 14556/89 od 24. juna 1993. godine, stav 45.). Naime, ukoliko je u konkretnom slučaju promenjena namena predmetnih parcela koje više nisu privatno već javno dobro – saobraćajne površine koje su, po sili zakona, postale javna svojina jer ih koristi neograničeni broj ljudi, njihov povraćaj u državinu podnositeljke nije moguć iako je formalno ona, u katastru nepokretnosti upisana kao vlasnik predmetnih parcela.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i Upravnog suda koji vode predmetni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ prevashodno odgovoran za dugo trajanje postupka, jer odluku o predmetnom zahtevu nije doneo do 2018. godine, a predmet je arhivirao. Nakon izjašnjenja nadležnog pravobranilaštva da odustaje od zahteva, prvostepeni organ je doneo rešenje o obustavljanju postupka, ne pružajući vlasnicima zemljišta priliku da se izjasne o tome da li žele da nastave postupak. Ustavni sud je dalje utvrdio da drugostepeni organ nije u većoj meri kasnio sa odlučivanjem o podnetim žalbama, a da je upravni spor pred Upravnim sudom trajao tri godine i tri meseca, pri čemu je presuda doneta godinu dana nakon donošenja rešenja o odbijanju prigovora podnositeke radi ubrzavanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona stupila u osporeni postupak 2018. godine i da je koristila sredstva za ubrzavanje postupka, osim u periodu od šest meseci nakon donošenja rešenja drugostepenog organa od 28. avgusta 2023. godine, kojim je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe B. M. zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

8. Imajući u vidu da je T. J. iz Vranja stupio u postupak pred Ustavnim sudom na mesto podnositeljke ustavne žalbe D. J, nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je oglašen za njenog zakonskog naslednika, Sud je navedenom licu priznao aktivnu legitimaciju u ovom ustavnosudskom postupku.

Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca T. J. sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu razloge iznete u tački 6. obrazloženja, ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac stupio u predmetni upravni postupak 10. juna 2024. godine, a da iz podneska od 26. marta 2025. godine ne proizlazi da je podneta tužba Upravnom sudu zbog nedonošenja odluke drugostepenog organa o žalbi izjavljenoj protiv zaključka prvostepenog organa od 2. jula 2024. godine.

Polazeći od navedenog, a Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke odbio zahtev podnosioca T. J. za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog prava, imajući u vidu da je u osporeni postupak stupio pre deset meseci, a da osam meseci do stupanja u postupak pred Ustavnim sudom nije koristio pravno sredstvo radi ubrzavanja postupka – tužbu zbog ćutanja administracije.

9. Ispitujući procesne pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi B. M. i T. J. u delu u kome je osporeno rešenje Odeljenja za urbanizam, imovinsko-pravne poslove, komunalno-stambene delatnosti i zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Vranja broj 465-172/2018-08 od 22. maja 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da je navedeno osporeno rešenje poništeno rešenjem Ministarstva finansija broj 465-02-924/2018-07 od 28. avgusta 2023. godine, te više ne egzistira u pravnom poretku i samim tim, kao pravno nepostojeće, ne može biti predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, proizlazi da je Sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu sadržinu osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u 62/22 od 1. septembra 2022. godine, Ustavni sud nalazi da je taj sud na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio ocenu da je rešenjem Upravnog suda R4 u 50/22 od 12. aprila 2022. godine pravilno odlučeno o prigovoru radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda U. 1896/20.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na imovinu obrazlaže, pored ostalog, time da predmetno zemljište koriste svi susedi za prilaz do svojih kuća i garaža, te za parkiranje, „zbog blizine zelene pijace“, a delom i kao pešačku stazu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je u većem broju svojih odluka donetih u slučajevima tzv. faktičke eksproprijacije (videti, pored ostalih, Odluku Už-3661/2011 od 5. marta 2014. godine, Odluku Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine i Odluku Už-206/2015 od 22. juna 2017. godine na: www.ustavni.sud.rs) zauzeo pravni stav da faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastruktura ili drugi objekti pro bono publico, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta koje je planskim aktom određeno za dobro u opštoj upotrebi. Ustavni sud podseća da se mešanje u pravo na imovinu ne odnose samo na lišavanje imovine, već na ograničenje prava na mirno korišćenje imovine do kog je došlo zbog smanjene mogućnosti raspolaganja zemljištem usled dugogodišnjeg neprivođenja nameni (videti Odluku Už-4376/2016 od 5. aprila 2018. godine na: www.ustavni.sud.rs). Navedeno je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava koja je zauzeta u presudama Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, predstavka broj 7151/75 (1982), od 23. septembra 1982. godine, Matos e Silva Lda i drugi protiv Portugalije, predstavka broj 15777/89, od 16. septembra 1996. godine i Elia S.r.l. protiv Italije, predstavka broj 37710/97, od 2. avgusta 2001. godine (sadržina ovih presuda je detaljnije opisana u navedenoj odluci Ustavnog suda Už-4376/2016.).

Ustavni sud je, međutim, konstatovao da u predmetnom upravnom postupku nije utvrđeno da li je predmetno zemljište faktički privedno nameni predviđenoj planskim aktom, odnosno da li je izvršena faktička eksproprijacija, te je odbacio kao preuranjenu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tač. 1) i 2), člana 45. tačka 9), člana 46. tač. 7) i 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.