Odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije. Vrhovni sud je pravilno odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen jer ga nije podneo advokat i jer se suštinski pobijala primena materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Filipovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

   

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tomislava Filipovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 275/09 od 13. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Tomislav Filipović iz Novog Pazara je 15. jula 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Svetlane Vasić iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 275/09 od 13. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
   
Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Vrhovni sud Srbije, u konkretnom slučaju, proizvoljno zaključio da je njegov zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen i da je morao meritorno da odluči o navedenom vanrednom pravnom leku, pa smatra da su osporenim rešenjem povređena njegova ustavna prava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije.
       
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
   
Opštinski sud u Novom Pazaru je 30. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 514/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Tomislava Filipovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio poništaj ugovora o kupoprodaji nepokretnosti (katastarska parcela broj 753 KO Izbice) zaključenog između prvotužene Slavuje Minić, kao prodavca, i drugotuženog Nazifa Crnišanina, kao kupca, koji je overen kod istog suda pod brojem Ov. 201/06 od 4. aprila 2006. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu prvotužena proda navedenu nepokretnost pod istim uslovima kao i drugotuženom; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi ugovor o vansudskom poravnanju zaključen između prvotužene i drugotuženog, a overen pred istim sudom pod brojem Ov. 235/06 od 17. aprila 2006. godine (kojim su ugovarači raskinuli ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti).
   
Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Pazaru je doneo presudu Gž. 639/08 od 12. novembra 2008. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.
   
Postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenom protiv prvostepene i drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 13. maja 2009. godine doneo osporeno rešenje Sgzz. 275/09, kojim je odbacio zahtev kao nedozvoljen. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud našao da je nedozvoljen zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti jer ga je izjavilo lice koje nije advokat, u smislu odredaba člana 401. stav 2. tačka 2) i člana 421. Zakona o parničnom postupku; da je tužilac lično potpisao navedeni vanredni pravni lek i da postojanje štambilja advokata Svetlane Vasić u zaglavlju zahteva, a bez njenog ličnog potpisa, ne predstavlja dokaz da je taj advokat i podneo zahtev; da je, pored toga, Vrhovni sud ocenio da se tužilac u zahtevu samo formalno poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, te da on ne ukazuje na nedozvoljena raspolaganja stranaka, u smislu odredbe člana 3. stav 3. istog zakona, koja bi predstavljala tu povredu; da iz sadržine zahteva proizlazi da se osporava primena materijalnog prava u ovom parničnom postupku, što ne predstavlja razlog za podnošenje navedenog vanrednog pravnog leka.
 
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
  
Odredbama Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koje se odnose na postupak povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, je propisano: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva i da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).
   
Ostalim odredbama ZPP koje su od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari je propisano: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i da se one mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. te da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. st. 2. i 3.); da kad odlučuje o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih odluka suda nižeg stepena, Vrhovni sud Srbije sudi u veću sastavljenom od pet sudija (član 38. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da je revizija nedozvoljena, pored ostalog, ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).
  
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
   
Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno doneo Ustavom i zakonom ustanovljen i propisno sastavljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen jer ga je izjavilo lice koje nije advokat, te da se ne može smatrati da je navedeni vanredni pravni lek izjavio advokat podnosioca ustavne žalbe samo na osnovu činjenice da je na podnesku stavljen njegov štambilj. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud Srbije ustavnopravno valjano objasnio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na jedini zakonom propisan razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, da u zahtevu nije istakao da su pobijane sudske presude donete kao posledica nedozvoljenog raspolaganja parničnih stranaka, u smislu odredbe člana 3. stav 3. ZPP, te da se njegovi razlozi sadržinski mogu podvesti pod pogrešnu primenu materijalnog prava, a što ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje navedenog vanrednog pravnog leka. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
   
Razmatrajući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku imao i iskoristio pravo na žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 514/07 od 30. oktobra 2007. godine, o kojoj je odlučivao tada nadležni Okružni sud u Novom Pazaru, čime je podnosiocu suštinski omogućeno ostvarivanje prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. Iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisan neki vanredni pravni lek, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.
  
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređeno ni pravo podnosioca na pravno sredstvo, jer sud najviše pravne instance u Republici Srbiji nije imao procesnih uslova da meritorno odluči o podnetom vanrednom pravnom leku.
   
Po mišljenju Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije pružio argumente i podneo odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je Vrhovni sud Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke o zahtevima za zaštitu zakonitosti, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
   
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u celini, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07).
 
6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević