Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio rešenje Višeg suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je sud, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, donosio dijametralno suprotne odluke o urednosti tužbe, čime je povredio načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi D. D. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D. i utvrđuj e da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1517/11 od 22. novembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 1517/11 od 22. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4301/11 od 31. oktobra 2011. godine .

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D. iz Novog Pazara je , 18. februara 201 3. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1517/11 od 22. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je podneo tužbu nadležnom parničnom sudu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova radi isplate naknade za prekovremeni rad, ali da mu je tužba pravnosnažno odbačena kao neuredna , iako je sud u identičnim činjeničnim i p ravnim situacijama postupao po tužbama njegovih kolega sa posla, te su tako sudovi selektivno primenili pravo. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe povredu prava na pravnu sigurnost i, s tim u vezi, prava na pristup sudu, kao elemenata prava na pravično suđenje. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeno rešenje i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava u opredeljenom iznosu, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno pravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, preko punomoćnika koji je advokat, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava granične policije. U tužbi je navedeno da je tužilac u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu policijskog službenika , što nije sporno među strankama. Dalje je navedeno da je tužilac od 26. septembra 2008. godine radio prekovremeno, noću i u vreme držanih i verskih praznika, ali da mu tužena nije isplatila naknadu za to. Tužbom je traženo da sud usvoji tužbeni zahtev tužioca, te da obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava granične policije da tužiocu, na ime neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada, rada u toku noći i u dane državnih praznika, za period od 26. septembra 2008. do 26. septembra 2011. godine , isplati iznos od 200.000,00 dinara ili iznos koji će se utvrditi veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog dana dospelosti svake mesečne obaveze, pa do isplate, a sve u roku od osam dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4301/11 od 31. oktobra 2011. godine odbačena je tužba tužioca kao neuredna. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da uz tužbu nisu dostavljeni ugovor o radu, ni mesečni obračuni zarade tuž ioca, odnosno da nije dostavljen nijedan dokaz kojim bi se potkrepili činjenični navodi tužbe, niti su u tužbi opredeljeni iznosi koji se potra žuju za svaki mesec pojedinačno po navedenim osnovima, t e tužba ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati. Imajući u vidu da je tužbu u ime tužioca podneo advokat , prvostepeni sud je na osnovu odredbe člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa čl. 100. i 187. istog zakona, odbacio tužbu tužioca kao neurednu.

Protiv označenog prvostepenog rešenja tužilac je izjavio žalbu ističući, između ostalog, da nije mogao precizno da opredeli mesečne iznose , jer se odgovarajuće isprave nalaze kod tužene koja mu je uskratila uvid u te isprave, te je , stoga , i predložio da se u predmetnom postupku izvede dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke.

Osporenim rešenjem Gž1. 1517/11 od 22. novembra 2012. godine Viši sud u Beogradu je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4301/11 od 31. oktobra 2011. godine, ocenjujući da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti one na koje je tužilac ukazao, kao i da je prvostepeni sud za svoju odluku dao dovoljne, jasne i u svemu prihvatljive razloge. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenom rešenju, nisu od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari navodi žalbe kojima se ukazuje na nemogućnost da se precizno opredele mesečni iznosi koji se potražuju, usled čega je predloženo da se izvede dokaz veštačenjem, a ovo stoga što uz tužbu nisu dostavljeni ni ugovor o radu ni obračun zarada tužioca za svaki mesec, te tako nisu dostavljeni dokazi koji bi potkrepili činjenične navode tužbe, kako je to pravilno našao prvostepeni sud.

Rešenjima Višeg suda u Beogradu Gž1. 1390/11 od 25. januara 2012. godine i Gž1. 1 515/11 od 8. februara 2012. godine, koje je podnosilac dostavio kao dokaz o različitom postupanju parničnog suda, ukinuta su prvostepena rešenja kojima su odbačene tužbe tužilaca sa potpuno identičnim činjeničnim navodima i tužbenim zahtevom koje je sadržala tužba podnosioca ustavne žalbe, pa su predmeti vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak. Ova rešenja donelo je isto veće Višeg suda u Beogradu koje je donelo i osporeno rešenje. Prema stanovištu drugostepenog suda izraženom u navedenim rešenjima , tuži oci su jasno naznačili v rednost predmeta spora, postavili zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, tako što su traž ili isplatu novčanog iznosa od 200.000,00 dinara na ime neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada na dan državnih praznika , za period od 26. septembra 2008. do 26. septembra 2011. godine , ili iznos koji će se utvrditi veštačenjem putem veštaka ekonomske struke, sve sa zakonskom zateznom kamatom , počev od prvog dana dospelosti svake mesečne obaveze , pa do isplate. U obrazloženju označenih rešenja navedeno je i da se činjenice na kojima se zasniva ju tužbeni zahtev i dokazi kojim se utvrđuju te činjenice nalaze kod tuženog, a tuži oci su uskraćen i u mogućnosti da izvrše uvid u njih, usled čega su i predložili izvođenje dokaza veštačenjem. Imajući u vidu navedeno, Viši sud u Beogradu je našao , kako je navedeno u obrazloženjima odnosnih rešenja, da predmetne tužbe sadrže sve elemente propisane odredbom člana 187. Zakona o parničnom postupku koji su potrebni da bi se po njima moglo postupati. Istim rešenjima Viši sud u Beogradu je naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku nastavi postupanje po podnetim tužbama i da odluči o tužbenim zahtevima tužilaca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 100. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti i da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (stav 2.); da je stranka dužna da, ako izjava sadrži kakav zahtev, u podnesku navede činjenice na kojima zasniva zahtev, kao i dokaze kada je to potrebno (stav 3). Odredbama člana 103. istog zakona bilo je propisano da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 1.), da kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovno podnošenje podneska (stav 2.), da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se (stav 4.), da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat i da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (stav 6.). Ovim zakonom, odredbom člana 187. stav 1, bilo je propisano da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.), dok je članom 299. bilo propisano da će se sud postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku, samo kada je to određeno zakonom.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da se navodima žalbe, koje se suštinski odnose na to da su isti sudovi, postupajući po identičnim tužbama, koje su proizišle iz istovetnog činjeničnog i pravnog stanja, donosili različite procesne odluke po pitanju urednosti tih tužbi, pokreće pitanje garancija pravne sigurnosti i s tim u vezi podnosiočevog prava na pristup sudu.

U vezi sa navedenim , Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava.

Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine), kao i prava na pristup sudu, kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1517/11 od 22. novembra 2012. godine potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju tužbe podnosioca ustavne žalbe kao neuredne, a da je rešenjima dostavljenim uz ustavnu žalbu isti sud, i to u istom sastavu veća , postupajući u predmetima po tužbama kolega sa posla ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetim u potpuno istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama i sa identično formulisanim tužbenim zahtevom , istaknutim prema istom tuženom, ukidao prvostepena rešenja o odbacivanju tužbi, na lazeći da takve tužbe nisu mogle da budu odbačene zbog navodnih nedostataka zbog kojih se po istima ne može postupati, već da, naprotiv, sadrže sve zakonom propisane elemente neophodne za postupanje i meritorno odlučivanje suda po njima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupao i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit i nepovoljniji položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima je taj isti sud ukinuo prvostepena rešenja o odbacivanju tužbi kao neurednih, čime je podnosilac nesumnjivo doveden u pravno nesiguran položaj u pogledu mogućnosti zaštite svojih istaknutih prava iz radnog odnosa . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, opisano različito postupanje sudova imalo za posledicu da je podnosiocu ustavne žalbe, za razliku od drugih lica, onemogućeno da o njegovim subjektivnim pravima, povodom zahteva koji je proistekao iz istog ili bitno sličnog materijalnopravn og odnosa, odlučuje nadležni sud. Prema oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, te citirane odredbe merodavnog procesnog zakona, promena stava istog veća parničnog suda, koja je, pri tome, učinjena bez ikakvog obrazloženja za to, nije pravno ni logički utemeljena, a time ni ustavnopravno prihvatljiva. Stoga je Ustavni sud ocenio da je opisanim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pristup sudu, kao jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje, Naime, Ustavni sud još jednom ukazuje da bez ostvarenja prava na pristup sudu, svi ostali eksplicitno normirani elementi prava na pravično suđenje gube svoj smisao i postaju apstraktni i iluzorni, odnosno bespredmetni.

Ustavni sud ukazuje da je povodom istog pravnog pitanja, u situaciji postojanja različitih odluka sudova o ocen i ispunjenosti uslova za postupanje po podnetoj tužbi, ranije već izrazio isti stav (videti, pored drugih, Odluku u predmetu Už-5026/2012 od 25. marta 2015. godine, objavljenu na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Gž. 4301/11 od 31. oktobra 2011. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i način njenog otklanjanja.

8. Odlučujući o zahtevu istaknutom u ustavnoj žalbi za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioc a. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti takođe na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.