Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13223/2018
13.10.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 178/17 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P1.118/09) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 20. novembra 2018. godine, preko punomoćnika M . K, V . K . i D . K, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 16. avgusta 2021. godine, protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3014/17 od 31. maja 2018. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1967/17 od 21. avgusta 2017. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 178/17 od 23. maja 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da nije mogao da mu bude otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zato što je eventualno postupao suprotno nalozima Narodne banke Srbije, već je to mogao da bude razlog za njegovo razrešenje kao predsednika Izvršnog odbora, da mu kao zaposlenom nije omogućeno da se brani i da se argumentovano izjasni na navode iz upozorenja, jer uz upozorenje nisu dostavljene pismene isprave na koje se pozvao donosilac spornog rešenja, kao i da je revizijski sud našao njegovu krivicu za povredu radne obaveze iako ona nije normirana, odnosno da mu je sud stavio na teret neobezbeđivanje zakonitosti rada tužene, što nije navedeno u upozorenju. Takođe, navedeno je da se iz otkaznog rešenja ne može zaključiti kada je tužilac izvršio povrede radnih obaveza i da li su protekli subjektivni i objektivni rok zastarelosti u predmetnoj stvari. Navedeno je i da je kredit odobrio kolektivni organ – Izvršni odbor, a da je podnosilac samo potpisao odluku, jer je na to bio obavezan po Zakonu o bankama, pa potpis na odlukama ne može da bude povreda radne obaveze, odnosno ne može da postoji njegova krivica, a time ni povreda radne obaveze. Podnosilac je dostavio i jednu revizijsku presudu od 18. maja 2021. godine, za koju smatra da je sud zauzeo drugačiji stav u odnosu na osporene presude u pogledu prava na odbranu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad i načela zabrane diskriminacije, da poništi osporene presude i obaveže njegovog bivšeg poslodavca da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti. Iz zahteva Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 178/17.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 178/17, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 10. februara 2009. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene banke, njegovog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se poništi rešenje tužene kojim mu je otkazan ugovor o radu, kao i da se obaveže tužena da ga vrati na rad i da mu naknadi štetu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 118/09.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održana su tri ročišta (18. maja, 9. septembra i 25. novembra 2009. godine).

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, a predmet je dobio broj P1. 348/10. Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 18. maj 2010. godine, ali nije održano zbog dojave da je u zgradu suda postavljena bomba. Do prekida postupka zakazano je još devet ročišta (za 26. oktobar 2010. godine, 23. februar i 23. septembar 2011. godine, 2. februar, 21. maj , 16. jul i 25. ok tobar 2012. godine, 21. februar i 20. mart 2013. godine), od kojih je šest održano. Ročišta zakazana za 2. mart 2011. godine, 21. maj i 16. jul 2012. godine nisu održana na zahtev tužioca. Na održanim ročištima izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tužene i izveden je dokaz saslušanjem četiri svedoka, a na zahtev tužioca ponovo je saslušan jedan od svedoka koji je prethodno već dao iskaz.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 348/10 od 15. aprila 2013. godine prekinut je predmetni postupak, zbog otvaranja stečaja nad tuženom (8. aprila 2013. godine). Na predlog tužioca od 17. juna 2014. godine, Osnovni sud u Novom sadu je, rešenjem P1. 1416/14 od 28. jula 2014. godine, nastavio prekinuti postupak, pozvao stečajnog upravnika da preuzme parnicu i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. U rešenju je navedeno da će se postupak nastaviti pred Privrednim sudom u Novom Sadu, kojem su spisi predmeta dostavljeni 15. septembra 2014. godine.

U Privrednom sudu u Novom Sadu predmet je dobio broj P. 1380/14, a prvo ročište je zakazano za 15. decembar 2014. godine, ali nije održano zbog obustave rada advokata.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R1. 207/15 od 12. marta 2015. godine određeno je da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari stvarno nadležan Osnovni sud u Novom Sadu.

Pred Osnovnim sudom u Novom Sadu predmetni postupak je nastavljen pod brojem P1. 839/15, a taj sud je u nastavku zakazao 9 ročišta (za 5. maj, 1. oktobar i 24. novembar 2015. godine, 19. februar, 18. mart, 20. april, 23. maj, 7. jul i 26. septembar 2016. godine), od kojih jedno nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovoj fazi postupka izve deni su dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke i saslušanjem jednog svedoka (ranije već saslušanog), kao i veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je i saslušan na ročištu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 839/15 od 26. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 149/17 od 30. januara 2017. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1.178/17, održana su dva ročišta (7. marta i 23. maj a 2017. godine).

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 178/17 od 23. maja 2017. godine, koja je objavljena 31. maja 2017. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos kod tužene 10. januara 1994. godine, na neodređeno vreme, a da je aktom tužene imenovan na dužnost predsednika Izvršnog odbora na period od četiri godine, počev od 1. oktobra 2006. godine. Dalje je utvrđeno da je Narodna banka Srbije donela rešenje o privremenoj meri, kojim je naloženo tuženoj da, između ostalog, obustavi plasiranje sredstava, a da već odobrenim potraživanjima ne produžava datum dospeća po bilo kom osnovu, kao i da je ovo rešenje uručeno i tužiocu kao predsedniku Izvršnog odbora 13. oktobra 2008. godine, te da stupa na snagu odmah, a najkasnije 14. oktobra 2008. godine. Takođe je utvrđeno da je rešenjem Narodne banke Srbije od 23. oktobra 2008. godine određeno da se uvodi privremena uprava nad tuženom, na period od godinu dana, kao i da danom donošenja ovog rešenja funkcije upravnog i izvršenog odbora tužene preuzimaju prinudni upravnici, a da se ove činjenice upisuju u registar privrednih subjekata. Prinudna uprava je, kako je utvrđeno, sa tužiocem 23. oktobra 2008. godine zaključila ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, kojim je, između ostalog, određeno da će tužilac od 24. oktobra 2008. godine obavljati poslove radnog mesta „savetnik banke“. Dalje je utvrđeno da je spornim rešenjem tužene od 23. januara 2009. godine tužiocu otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, zbog toga što je kao zaposleni svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza i to, između ostalog, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja i ugrožavanje ugleda Banke svojim radom i ponašanjem, utvrđene članom 72. stav 1. tač. 5. i 8. a u vezi sa stavom 2. istog člana Pojedinačnog kolektivnog ugovora Banke i neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje poverene dužnosti, utvrđene članom 15. stav 1. tačka 2. Ugovora o pravima i obavezama predsednika Izvršnog odbora, jer je tužilac postupao suprotno rešenju Narodne banke Srbije o privremenoj meri, s obzirom na to da je Izvršni odbor 14. oktobra 2008. godine (nakon prijema ovog rešenja) doneo odluku kojom je odobrio jedan kredit i 23. oktobra 2008. godine odluku kojom je produžio period važenja određene garancije, koje je tužilac potpisao, a time i suprotno članu 46. stav 1. tačka 6. u vezi sa članom 40. Statuta tužene, kao i članu 11. Ugovora o pravima i obavezama predsednika Izvršnog odbora tužene, prema kojima je bio dužan da obezbedi zakonitost rada tužene.

U postupku je utvrđeno, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, i da je tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz (koji su isti kao i oni navedeni u spornom rešenju o otkazu), kao i koji su obrazloženi u smislu vremena, mesta i načina izvršenja povreda radne obaveze koje se odnosi na radnje preduzete 14. i 23. oktobra 2009. godine. Takođe je utvrđeno da je Prinudna uprava, povodom odgovora tužioca na upozorenje tužene, zauzela stav da je tužilac kao predsednik Izvršnog odbora učestvovao u donošenju svih akta tužene i znao ili morao znati da li su doneta određena unutrašnja akta jer je po položaju morao da učestvuje u njihovoj pripremi, predlaganju, odnosno donošenju, kao i da su mu svi dokazi, kao zaposlenom dostupni, a da ne postoji bilo kakva zabrana da mu se dostave potrebni podaci i informacije.

U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju, nije nastupila zastarelost u odnosu na radnje tužioca od 14. i 23. oktobra, s obzirom na to da je sporno rešenje o otkazu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti doneto 23. januara 2009. godine, kao i da je prinudna uprava za ove radnje mogla da sazna tek nakon što je preuzela upravljanje tuženom – 23. oktobra 2008. godine, te nisu protekli ni subjektivni rok od tri meseca od dana saznanja za učinjenu povredu ni objektivni rok od šest meseci od učinjene povrede.

Prema stanovištu prvostepenog suda iznetom u obrazloženju označene presude, tačni su navodi tužioca da je on sporne odluke doneo ravnopravno sa ostalim članovima Izvršnog odbora, ali ta činjenica ne umanjuje odgovornost nijednog člana Odbora, odnosno nikog od zaposlenih koji su znali za nalog Narodne banke Srbije, a naročito ne odgovornost tužioca koji je kao predsednik Izvršnog odbora, shodno ugovoru i opštim aktima, odgovoran za zakonitost rada tužene.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, u postupku po žalbi tužioca od 30. juna 2017. godine, osporenom presudom Gž1. 1967/17 od 21. avgusta 2017. godine, odbio ovu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 178/17 od 23. maja 2017. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3014/17 od 31. maja 2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca od 13. oktobra 2017. godine, nakon što je taj sud ocenio da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2 tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te da se revizijom ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom odredbe člana 407. stav 1. Zakona, i ukazao da se zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona ne može izjaviti revizija u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2) Zakona.

U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da su, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi pravilnom primenom odredbe člana 179. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24(05 i 61/05) odbili tužbeni zahtev tužioca, dajući za svoju odluku pravilne i potpune razloge. S tim u vezi je navedeno da je tužilac kao predsednik Izvršnog odbora, protivno izdatoj privremenoj meri Narodne banke Srbije, potpisao odluke o odobravanju plasmana komitentima tužene 14. i 23. oktobra, pa shodno navedenom pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac odobravanjem plasmana novčanih sredstava i pored naloga u izdatoj privremenoj meri (za koji je nesumnjivo znao), počinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret, te da je preduzimanjem ovih konkretnih radnji postupio suprotno članu 46. stav 1. tačka 6), a u vezi sa članom 40. Statuta i člana 11. Ugovora o pravima i obavezama predsednika Izvršnog odbora tužene, na osnovu kojih odredbi je bio dužan da obezbedi zakonitost u radu banke, a što u konkretnom slučaju podrazumeva i poštovanje odluke Narodne banke Srbije, čime je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 2) Zakona o radu. Navodi revizije da tužilac nije potpisao ugovor o gotovinskom kreditu od 14. oktobra 2008. godine i aneks ugovora o produženju garancije od 23. oktobra 2008. godine, te da on nije odgovoran za navedene povrede radne obaveze su, prema oceni revizijskog suda, irelevantne, jer su ti ugovori potpisani nakon donetih odluka Izvršnog odbora tužene koje je on potpisao čime je omogućio postupanje protivno naloženim merama Narodne banke Srbije, a potpisivanjem akata nakon donetog rešenja o privremenoj meri tužilac je morao biti svestan da omogućava nezakonit rad tužene i čini težu povredu radne obaveze zbog koje nastaje osnov za otkaz ugovora o radu.

Prema oceni revizijskog suda iznetoj u obrazloženju osporene presude, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da za povredu radne obaveze – odobravanje plasmana od 14. i 23. oktobra 2008. godine nisu protekli objektivni rok od šest meseci od učinjene povrede, kao ni subjektivni rok od tri meseca od saznanja Prinudne uprave za učinjenu povredu (propisani odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu), za koju je ona saznala tek nakon što je preuzela upravljanje tužnom 23. oktobra 2008. godine, budući da je sporno rešenje doneto 23. januara 2009. godine.

Revizijski sud je ocenio i da je prilikom donošenja spornog rešenja o otkazu poštovana odredba člana 180. stav 1. Zakona o radu, s obzirom na to da je donošenju tog rešenja prethodilo pismeno upozorenje tužiocu o postojanju razloga za prestanak radnog odnosa, na koje se on izjasnio, a koje je dostavljeno i sindikatu radi davanja mišljenja, kao i da upozorenje i otkazno rešenje sadrže jasno opisane radnje povreda radnih obaveza koje su tužiocu stavljene na teret, vreme, mesto i način izvršenja tih povreda, što je u skladu sa odredbom člana 185. stav 1. Zakona o radu, te su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada, kao i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 10. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 31. maja 2018. godine, trajao devet godina i tri i po meseca.

Navedeno trajanje postupka koji je bio hitne prirode (radni spor) , prema oceni Ustavnog suda ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Ustavni sud je, imajući u vidu predmet konkretnog spora, ocenio da je podnosilac imao značajan interes da se ovaj postupak efikasno sprovede, ali i da je on svojim ponašanjem doprineo navedenoj dužini trajanja postupak. Naime, Ustavni sud ukazuje da tri ročišta ni su održan a na zahtev tužioca, da je, takođe, na njegov zahtev, ponovo saslušan jedan od svedoka, kao i da je podnosilac tek nakon 14 meseci tražio da se prekinuti postupak nastavi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se rešenjem o otvaranju stečajnog postupka nad privrednim subjektom određuje i stečajni upravnik. Navedenim postupanjem podnosilac je doprineo da predmetni postupak traje duže dve godine i dva meseca.

Ustavni sud je imao u vidu i da jedno ročište nije održano zbog obustave rada advokata, a jedno zbog dojave da je u zgradu suda postavljena bomba, što je zajedno doprinelo da postupak traje duže osam i po meseci. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, između drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio, da opisani doprinos podnosioca, kao i navedene objektivne okolnosti ne mogu da budu opravdanje za devetogodišnje trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na prvostepenom parničnom sudu. Naime, Ustavni sud ističe da su drugostepeni i revizijski sud izuzetno efikasno odlučivali o izjavljenim pravnim lekovima. Međutim , prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su pojedina ročišta, iako je postupak bio hitan, zakazivana četiri, pet, pa i sedam meseci u odnosu na prethodno. Takođe, ovaj sud se, suprotno odredbi člana 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova, oglasio stvarno nenadležnim, zbog čega je morao da se vodi dodatni postupak – povodom sukoba nadležnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne ža lbe pretrpeo.

6. U pogledu osporenih presuda, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud još jednom ukazuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, uvidom u osporene presude, Ustavni sud je ocenio da one sadrže dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o neosnovanosti tužbenog zahteva kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, kako u pogledu otkaznog razloga (njegovog postojanja), tako i u pogledu upozorenja o postojanju otkaznog razloga (njegove argumentacije i dostupnosti svih dokaza na kojima se zasniva postojanje povrede radne obaveze).

U pogledu navoda podnosioca kojima se ukazuje na drugačiju praksu sudova, Ustavni sud, najpre, još jednom ističe da izvodi iz sudskih odluka ne mogu da budu dokaz za tvrdnju o postojanju povrede ustavnog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. S druge strane, u vezi sa dostavljenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1039/21 od 18. maja 2021. godine, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da presude koje su donete nakon osporene presude, takođe ne mogu da budu dokaz za tvrdnju o povredi navedenog prava. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da između osporene i „uporedne“ odluke ne postoji činjenična ni pravna identičnost, niti bitna sličnost, budući da tužiocu u drugom sudskom sporu nisu bila poznate izjave drugih lica na koje se donosilac poziva u obrazloženju upozorenja, te on na njih nije mogao da se izjasni. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zbog tog a što je učestvovao u donošenju akata, odnosno preduzimanju radnji, koji su bili suprotni nalogu Narodne banke Srbije koji mu je bio poznat.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo njegov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničnih sudova i primeni merodavnog prava, ali ne i dokaze za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Budući da podnosilac povredu prava na rad posebno ne obrazlaže, već zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi o povredi prava zajemčenog članom 60. Ustava.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnog načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povrede ovog načela Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti