Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko šesnaest godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući brojna neodržana ročišta i procesne propuste, predstavlja osnovni razlog za dužinu postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mihaila Jakovljevskog iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mihaila Jakovljevskog i utvrđuje da je u postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodi pod brojem P. I 210/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se Drugom opštinskom sudu u Beogradu da preduzume sve neophodne mere, kako bi se radni spor po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihail Jakovljevski iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu 14. novembra 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. I 210/07.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da pred Drugim opštinskom sudom u Beogradu vodi radni spor radi poništaja rešenja o otkazu koji traje više od šesnaest godina, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe postupak nije okončan. Predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi da Drugi opštinski sud u Beogradu nije u razumnom roku rešio radni spor koji se vodi u predmetu P. I 210/07, da mu se utvrdi pravo na naknadu štete i da se Drugi opštinski sud u Beogradu obaveže da u roku od petnaest dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda donese presudu.
2. Ustavni sud je 9. decembra 2008. godine, saglasno odredbama člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07) i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Drugog opštinskog suda u Beogradu dostavljanje odgovora na ustavnu žalbu, koji je Sudu dostavljen 22. januara 2009. godine.
3. Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Članom 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Tužilac Mihail Jakovljevski, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. jula 1992. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv izdavačkog preduzeća „Knjiga“ radi poništaja rešenja tuženog broj 68 od 23. aprila 1992. godine. Navedenim rešenjem raskinut je radni odnos sa podnosiocem ustavne žalbe sa danom 23. mart 1992. godine iz razloga što podnosilac, po navodima iz rešenja, više meseci nije ispunjavao propisanu normu o visini prometa. Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo prigovor koji je odlukom zbora radnih ljudi tuženog broj 80/II od 9. juna 1992. godine odbijen. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su navedene odluke tuženog neosnovane i nezakonite iz sledećih razloga: pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, protiv podnosioca ustavne žalbe nije vođen disciplinski postupak; rešenje o prestanku radnog odnosa doneo je nenadležni organ jer je rešenje potpisao v.d. direktor D.M. kome je 14. aprila 1992. godine istekao period od 60 dana na koji je bio izabran kao vršilac dužnosti direktora. Predložio je da se rešenje navedenog preduzeća kao tuženog broj 68 od 23. aprila 1992. godine poništi kao nezakonito i da se tuženi obaveže da podnosioca ustavne žalbe kao tužioca vrati na njegovo radno mesto terenskog komercijaliste.
Odlučujući povodom prigovora mesne nenadležnosti tuženog od 9. aprila 1993. godine, Četvrti opštinski sud se rešenjem P. I 1246/92 od 20. aprila 1993. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje i predmet uputio Drugom opštinskom sudu u Beogradu.
Prvo ročište pred Drugim opštinskom sudom u Beogradu zakazano je za 11. oktobar 1993. godine i pošto na isto nisu pristupili uredno obavešteni tužilac i tuženi, doneto je rešenje P. I 255/93 od 11. oktobra 1993. godine kojim je utvrđeno da postupak miruje počev od dana donošenja rešenja. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu 20. oktobra 1993. godine koja je tretirana kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem P. I 255/93 od 16. novembra 1993. godine.
Protiv navedenog rešenja P. I 255/93 od 16. novembra 1993. godine tužilac je izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu, koja je odbijena rešenjem Gž. I 491/94 od 19. oktobra 1994. godine. Protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu, podnosilac ustavne žalbe je uložio reviziju 1. decembra 1994. godine, koju je Vrhovni sud 8. marta 1995. godine odbacio kao nedozvoljenu.
Postupajući sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu je 24. novembra 1994. godine donela rešenje P. I 255/93 da se tužba smatra povučenom jer niko od stranaka nije tražio nastavak postupka (iako je podnosilac podneskom koji je primnjen u Drugi opštinski sud 24. januara 1994. godine tražio nastavak postupka) i potom je dala naredbu da se na ovo rešenje stavi klauzula pravnosnažnosti i da se predmet arhivira, propustivši da utvrdi da je na navedeno rešenje podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu 14. decembra 1994. godine.
Podnosilac ustavne žalbe se podneskom od 5. decembra 1997. godine obratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu u kome je naveo da po njegovoj žalbi od 14. decembra 1994. godine nikada nije odlučivano i da su spisi predmeta nezakonito arhivirani i da je pre donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom tražio nastavak postupka.
Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 175/98 od 25. februara 1998. godine uvažio žalbu podnosioca ustavne žalbe i ukinuo rešenje P. I 255/93 od 24. novembra 1994. godine, kojim je bilo utvrđeno da se tužba smatra odbačenom.
Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je potom u periodu od decembra 1998. godine do januara 2006. godine zakazano ukupno 21 ročište od kojih je 7 održano a 14 nije. Ročište zakazano za 11. decembar 1998. godine je održano. U 1999. godini zakazano je 2 ročišta, i to 15. aprila i 9. novembra, koja nisu održana. U 2000. godini zakazano je 3 ročišta: 17. februara i 14. juna ročišta nisu održana, a 13. novembra ročište je održano. U 2001. godini zakazano je 4 ročišta: 23. februara ročište nije održano, a 3. jula, 3. oktobra i 25. decembra ročišta su održana. U 2002. godini zakazano je 2 ročišta, i to 15. januara i 15. maja, koja nisu održana. U 2003. godini zakazano je 2 ročišta, i to 31. marta i 21. oktobra, koja nisu održana. U 2004. godini zakazano je 4 ročišta, i to 23. februara, 31. maja, 5. oktobra i 27. decembra, koja nisu održana. U 2005. godini zakazano je 2 ročišta: 5. jula 2005. godine ročište je održano, a 19. septembra nije održano. U 2006. godini zakazano je 1 ročište za 26. januar i održano je.
Rešenjem P. I 259/98 od 26. januara 2006. godine postupak je prekinut jer tuženi nije bio dostupan sudu.
Tokom 2007. i 2008. godine zakazano je ukupno 6 ročišta.
U 2007. godine zakazana su 2 ročišta povodom odluke o nastavku postupka 4. oktobra i 28. novembra, koja nisu održana.
Podneskom od 25. decembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe predložio je sudu da se tuženi ubuduće poziva preko oglasne table suda.
U 2008. godine zakazana su 4 ročišta: 4. marta je održano a 3. maja, 14. oktobra i 20. novembra nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i evakuacije zaposlenih u zgradi suda.

5. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/2004) propisano je da: stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljenja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice za jednu ili obe stranke, sud će tuženom postaviti privremenog zastupnika sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora, a pod ovim uslovom sud će postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito, pored ostalog, u slučaju ako je prebivalište, odnosno boravište nepoznato, a tuženi nema punomoćnika (član 79. stav 1. i stav 2. tač. 4)); da se parnični postupak pokreće tužbom (član 186.); da parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom (član 197. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
6. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome zajemčeno pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku.
Međutim, imajući u vidu da je predmetni parnični postupak i dalje u fazi prvostepenog postupanja i odlučivanja, Ustavni sud je ocenio da se, radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od četrnaest godina, tako da je za ocenu postojanja prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 6. jula 1992. godine, pa do danas.
Nema sumnje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih orana vlasti-sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz priložene dokumentacije, zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak. U konkretnom slučaju, sud je trebalo da utvrdi da li je rešenje kojim je raskinut radni odnos podnosiocu ustavne žalbe doneto u skladu sa zakonom i od strane nadležnog organa, koje činjenice su mogle biti utvrđene na osnovu priloženih pismenih dokaza.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dosadašnjoj dužini trajanja sudskog postupka, kao i da za podnosioca predmetni zahtev ima veliki značaj. Ovo iz razloga što je u postupku uzeo aktivno učešće i blagovremeno predložio izvođenje dokaza za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. Pitanje zakonitosti rešenja kojim je raskinut radni odnos koje je trebalo raspraviti u ovom postupku za tužioca od velikog značaja jer je tužbom tražio odlučivanje o zakonitosti rešenja kojim mu je prestao radni odnos. Dakle podnosilac, koji smatra da mu je neopravdano prestao radni odnos, ima važan lični interes da hitno dobije sudsku odluku o zakonitosti te mere. Pravo na rad je jedno od osnovnih prava utvrđenih Ustavom kojim je svakom licu, pored ostalog, zajemčeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. Ustava). Iz prava na osnovu rada proizlaze i druga Ustavom zajemčena prava koja su sa njim u međusobnoj vezi kao što su pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na penzijsko osiguranje kao i druga prava.
7. Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. U toku postupka, koji se u trenutku podnošenja ustavne žalbe vodio više od šesnaest godina, zakazano je ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 19 nije održano. Svega 8 ročišta je održano. Ročišta su, prema navodima iz odgovora Drugog opštinskog suda u Beogradu, najčešće odlagana jer poziv za glavnu raspravu nije mogao biti uručen tuženom, kao i zbog činjenice da je na mesto postupajućeg sudije koja je razrešena dužnosti novi postupajući sudija izabran tek 2005. godine. Činjenica da poziv za glavnu raspravu nije mogao biti uručen tuženom na adresi koja je bila poznata u toku postupka i koja je bila adresa tuženog u registru preduzeća pri Trgovinskom sudu u Beogradu, te da zgrada u kojoj se nalazilo sedište tuženog više ne postoji, a da prema podacima iz registra tuženi adresu nije menjao, nije činjenica koja bi opravdavala dužinu postupka od skoro šesnaest godina. Nadležni sud nije, u skladu sa citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da ovaj postupak efikasno okonča i da o pravu podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.
Uprkos tome što je podnosilac ustavne žalbe tužbu podneo nenadležnom sudu, Ustavni sud smatra da je neuporedivo veću grešku napravio Drugi opštinski sud u Beogradu jer mu je trebalo 5 godina od održavanja prvog do održavanja drugog ročišta. Činjenica na koju taj sud ukazuje u odgovoru na ustavnu žalbu, da su se uslovi za meritorno odlučivanje o tužbenom zahtevu stekli tek 20. marta 1998. godine, po mišljenju Ustavnog suda ne može se ni u kom slučaju uzeti kao opravdana jer je upravo usled greške nadležnog suda koji je propustio da uoči da je podnosilac ustavne žalbe tražio nastavak postupka, a potom i izjavio žalbu na rešenje kojim se tužba smatrala povučenom i predmet arhivirao, došlo do odlaganja. Sudovi su u obavezi da propisno postupaju u predmetima koji su im povereni i na njima je posebna odgovornost da se osigura bilo kakvo nepotrebno kašnjenje. Sledom iznetog, kašnjenje u postupanju Drugog opštinskog suda ne može se opravdati ni činjenicom da je na mesto razrešenog sudije novi izabran 2005. godine i da jednu sudnicu i jedan kabinet deli troje sudija, jer je obaveza predsednika suda da preduzme sve odgovarajuće mere za rešavanje tih problema u okviru svojih nadležnosti, da se stara da sud posluje uredno i na vreme, da planira rad i utvrđuje godišnji raspored rada suda i preduzima mere da se otklone odugovlačenja i drugi nedostaci u poslu.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, da se o njegovom pravu na rad u postupku koji se pred Drugim opštinskom sudu u Beogradu vodi pod brojem P. I 210/07, odluči u razumnom roku, jer se ovaj radni spor, pokrenut još u julu 1992. godine i dalje nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i da nikada nije doneta prvostepena odluka.
8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se naloži nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti