Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da osporena presuda ne sadrži dovoljne i jasne razloge o odlučnim činjenicama, čime je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. R, M. R. i Ž. R, svih iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. R. i M. R. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 273/11 od 16. februara 2011. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 273/11 od 16. februara 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1815/10 od 7. septembra 2010. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema pravnim sledbenicima Ž. R. koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Odbacuje se ustavna žalba Ž. R.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. R, M. R. i Ž. R, svi iz B, preko punomoćnika M. A, advokata iz P, podneli su Ustavnom sudu 24. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 273/11 od 16. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav. 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 1815/10 od 7. septembra 2010. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da tužiocima prizna pravo svojine na delu predmetne katastarske parcele, te da se tužena obaveže da trpi da se tužioci upišu na delu te parcele u katastru nepokretnosti. Podnosioci ustavne žalbe su navodeći da je osporena presuda doneta uz bitne povrede postupka, istakli da presuda ne sadrži razloge zbog kojih je tužbeni zahtev odbijen, odnosno da su dati razlozi nejasni, neubedljivi i protivrečni izvedenim dokazima. Podnosioci su izneli da nije tačno da je u tužbi navedeno da je pravni osnov tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine po osnovu održaja, budući da su oni tek na raspravi istakli i taj pravni osnov, kao i sticanje svojine po osnovu odluke državnog organa. S tim u vezi, podnosioci su istakli da je to svakako bez uticaja na odlučivanje, jer sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahtev, saglasno odredbi člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Prema navodima podnosilaca, u osporenoj presudi nisu sadržani razlozi zbog kojih drugostepeni sud smatra da je bilo neophodno da se izvede dokaz veštačenjem radi identifikovanja nepokretnosti, kada je to utvrđeno na osnovu izjava svedoka, niti su u presudi navedeni razlozi zbog čega sud smatra da tužioci nisu dokazali svoje pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, jer su te činjenice utvrđene u postupku uvidom u rešenje o arondaciji i saslušanjem stranaka i svedoka. Podnosioci smatraju da su bez osnova i navodi drugostepenog suda da tužioci nisu dokazali bitne činjenice od značaja za zakonitost svoje državine, a na osnovu čega je ocenjeno da nisu mogli steći pravo svojine na osnovu održaja, pošto je pravni osnov sticanja, u konkretnom slučaju, odluka državnog organa. Takođe, podnosioci su istakli da su netačni navodi drugostpenog suda da su tužioci tražili utvrđenje prava svojine na realnom delu, kao i da su bez osnova navodi da je tužbu trebalo odbaciti zbog neurednosti, jer u njoj nisu označeni svi tuženi. Pored toga, podnosioci su naveli da drugostepeni sud nije obrazložio svoju ocenu o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, kojim je traženo da punomoćnik dostavi posebno ovlašćenje za zastupanje podnosilaca pred Ustavnim sudom, advokat M. A. je dopisom od 16. novembra 2011. godine, uz koji je priložio specijalno punomoćje za zastupanje podnosilaca Lj. R. i M. R, obavestio Sud da je podnosilac Ž. R. preminuo 31. januara 2011. godine, pre donošenja osporene presude, kao i da on kao njegov punomoćnik ostaje pri ustavnoj žalbi koju je izjavio u njegovo ime, a na osnovu člana 94. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P. 1815/10 od 7. septembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da prizna pravo svojine tužiocima, po osnovu arondacije i održaja, i to: tužiocu Lj. R. da je vlasnik na 79,83 ari od označene katastarske parcele, čija je ukupna površinu 7.30,14 ha, tužilji M. R . da je vlasnica na 53,83 ari od označene katastarske parcele, čija je ukupna površina 7.30,14 ha, i tužiocu Ž. R. da je vlasnik na 90 ari od označene katastarske parcele, čija je ukupna površina 7.30,14 ha, i da je vlasnik druge označene katastarske parcele, i obavezana je tužena da trpi da se predmetna nepokretnost ispiše sa njenog imena i upišu na ime tužioca kod Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Paraćinu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu izvedenih dokaza, sud zaključio da su tužioci stekli pravo svojine po originarnom i po derivativnom pravnom osnovu; da je pravo svojine stečeno na osnovu sudskog poravnanja zaključenog 14. decembra 1995. godine, budući da tužioci svoje pravo svojine izvode od pravnog prethodnika ZZ „1. m .“, a po osnovu razmene nepokretnosti; da je arondacija jedan od oblika orignarnog sticanja, a da je održaj drugi oblik; da je po osnovu arondacije stečeno pravo svojine, jer je tužiocima navedena zadruga oduzela zemljište, a kao naknadu za oduzeto zemljište date su im parcele koje su predmet tužbenog zahteva; da je, po osnovu održaja, stečeno pravo svojine, jer su tužioci u mirnoj, savesnoj i neprekidnoj državini još od 1981. godine, kada im je u posed predato konkretno zemljište; da su tužioci stekli pravo svojine putem redovnog održaja, s obzirom na to da su tužiocima predmetne parcele date na osnovu rešenja o arondaciji i na osnovu zaključenog poravnanja, koji predstavljaju punovažan pravni osnov, a da državina traje najmanje deset godina uzastopno; da čak i da se rok računa od 4. jula 1996. godine, kada je zakonom dozvoljeno sticanje svojine na društvenom zemljištu putem održaja, taj rok od deset godina je istekao 4. jula 2006. godine; da je sud utvrdi o da predmetne parcele nisu prešle u društvenu svojinu putem agrarne reforme ili nacionalizacije, iz čega sledi da nisu mogle postati državna svojina; da je sud svoju odluku zasnovao na primeni člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, polazeći od toga da su tužioci dokazali da je svojina stečena putem održaja, a iz svih iznetih razloga.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 273/11 od 16. februara 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 1815/10 od 7. septembra 2010. godine, tako što je odbijen predmetni tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se žalbom tužene ne pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, već se samo osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, iz kog razloga j e pobijana presuda preinačena; da je predmet zahteva iz tužbe svojina po osnovu održaja na osnovu zakonite državine tužilaca na realnim delovim predmetne nepokretnosti, mada mere i granice realnih delova nepokretnosti nisu bliže opredeljene; da je prema utvrđenju prvostepenog suda poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Paraćinu između tužioca i DP „N. P.“ iz P, kao pravnog sledbenika ZZ „1. m.“ sa kojom su tužioci zaključili usmeni ugovor o trampi 1981. godine, kako bi izvršili arondaciju, i kojoj su predali u državinu svoje nepokretnosti, a ona njima predala u državinu sporne nepokretnosti, pri čemu nije izveden dokaz veštačenjem preko veštaka geometra radi identifikovanja da li su nepokretnosti koje su predmet ovog poravnanja bile i predmet trampe i da li se radi o nepokretnostima koje „tuženi“ sada drže na terenu; da tužioci, na kojima je teret dokazivanja, u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, nisu dokazali činjenice od značaja za zakonitost svoje državine, tako da su oni, kao savesni držaoci, pravo svojine na realnim delovima nepokretnosti koje drže mogli steći protekom roka od 20 godina, a s obzirom na to da je zbog oblika svojine održajem bilo moguće steći svojinu tek posle 4. jula 1996. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji rok do podnošenja tužbe, a ni do presuđenja, nije protekao; da je prvostepeni sud, polazeći od navedenih razloga, svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se žalbom osnovano ukazuje; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je predmetna katastarska parcela, čija je ukupna površina 7.30,14 ha, delimično u privatnom vlasništvu M. B. iz B. sa udelom od 64/730 delova, a da je Republika Srbija suvlasnik sa udelom od 666/730; da je tužbom tražena svojina na realnim delovima navedene katstarske parcele, koji ne samo da nisu opredeljeni u merama i granicama, već ni predmetna parcela nije u isključivom vlasništvu Republike Srbije, jer je sa udelom 64/730 suvlasnik fizičko lice; da tužbom nije obuhvaćen suvlasnik parcele od koje se traži svojina realnog dela, iako su suvlasnici parcele jedinstveni suparničari i procesno predstavljaju jednu parničnu stranku, tako da navedeni propusti čine tužbu neurednom; da drugostepeni sud, međutim, ne može odbaciti tužbu zbog neurednosti, to je iz ovog razloga, pored prethodno navedenih razloga koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava, tužbeni zahtev morao biti odbijen; da je iz iznetih razloga, na osnovu člana 380. stav 4. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.); da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13. stav 1.); da suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika (član 14. stav 2.); da susvojina postoji i na nepodeljenoj stvari čiji su delovi u različitim oblicima svojine (član 17.); da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (član 72. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca Lj. R. i M. R, Ustavni sud je utvrdio da oni svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasnivaju na propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu presudu.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, stav 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Hadjianastassiou protiv Grčke“, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

Uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 273/11 od 16. februara 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju presude navedeno da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te da je iz tog razloga pobijana prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen predmetni tužbeni zahtev za sticanje svojine po osnovu održaja. Obrazlažući pogrešnu primenu materijalnog prava, drugostepeni sud je istakao da tužioci nisu dokazali bitne činjenice od značaja za zakonitost svoje državine, te da su kao savesni držaoci na realnim delovima nepokretnosti svojinu mogli steći protekom roka od 20 godina, a koji rok nije protekao ni do podnošenja tužbe, niti do presuđenja. Međutim, i pored toga što je prvostepeni sud zaključio da postoji punovažan pravni osnov za sticanje predmetne državine (arondacija i sudsko poravnanje) i da je državina zakonita, drugostepeni sud nije naveo razloge zbog kojih je doveo u pitanje zakonitost državine, već je jednostavno samo konstatovao da tužioci nisu dokazali činjenice od značaja za zakonitost svoje državine. Takođe, drugostepeni sud nije uopšte razmatrao zaključke prvostepenog suda iznete u prvostepenoj presudi o tome da su tužioci stekli pravo svojine i po originernom i po derivativnom načinu sticanja, utvrđujući da su tužioci stekli pravo svojine i po osnovu razmene nepokretnosti i po osnovu arondacije, a ne samo po osnovu održaja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u izrekama i prvostepene i drugostepene presude sadržano da je tužbenim zahtevom traženo da sud obaveže tuženu da tužiocima prizna pravo svojine po osnovu arondacije i održaja na predmetnim nepokretnostima, kao i da je odredbom člana 197. stav 4. Zakona o parničnom postupku propisano da sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije u dovoljnoj meri obrazložio odlučne razloge za odbijanje predmetnog tužbenog zahteva, niti je naveo razloge zašto nije prihvatio argumente iznete u odlukama prvostepenog suda.

Pored toga, drugostepeni sud je u obrazloženju istakao da je tužbom traženo utvrđenje svojine na realnim delovima predmetne katastarske parcele, koja ima ukupnu površinu od 7.30,14 ha, a koja nije u isključivom vlasništvu Republike Srbije, već i jednog fizičkog lica, te da je to lice kao suvlasnik, i jedinstveni suparničar, moralo biti obuhvaćeno tužbom. Stoga je drugostepeni sud konstatovao da taka v propust tužbu čini neurednom, te da je pored prethodno utvrđene pogrešne primene materijalnog prava, i iz ovog razloga tužbeni zahtev morao biti odbijen. Iako to nije bio osnov za odbijanje tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da takvo zaključivanje drugostepenog suda nije ustavnopravno prihvatljivo, iz razloga što se ne može samo na osnovu činjenice da više lica ima pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti izvesti zaključak da su ta lica jedinstveni suparničari. Naime, u predmetnom sporu, tužioci su tražili utvrđenje prava svojine na određenom delu predmetne nepokretnosti prema tuženoj, kao suvlasniku, i to po osnovu arondacije i razmene nepokretnosti (usmeni ugovor o trampi) sa pravnim prethodnikom tužene, kao i po osnovu održaja (prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku), zahtevajući da se tužena obaveže da trpi da se označeni deo predmetne nepokretnosti ispiše sa imena tužene i upiše na ime tužilaca u katastru nepokretnosti. Imajući u vidu činjenice konkretnog slučaja, kao i pravnu prirodu susvojine i pravni položaj suvlasnika, koji je zakonom uređen, proizlazi da se u predmetnom sporu ne radi o jedinstvenom suparničarstvu iz člana 204. Zakona o parničnom postupku.

Takođe, drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude dva puta konstatovao da je tužbom traženo utvrđenje prava svojine na realnim delovima predmetne katastarske parcele, a da mere i granice realnih delova nisu opredeljene, ne navodeći pri tom od kakvog je ovo značaja za odlučivanje u predmetnom sporu, s obzirom na to da tužena nije osporavala da se tužioci nalaze u posedu nepokretnosti koje su bile predmet poravnanja i razmene u površinama navedenim u tužbenom zahtevu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada tužioci traže utvrđenje prava susvojine na delovima jedne katastarske parcele, svako od njih, po pravilu, može tražiti utvrđenje prava svojine samo na delu koji je određen srazmerno pre ma celini nepokretnosti (idealnom delu).

U obrazloženju drugostepene presude konstatovano je i da pred prvostepenim sudom nije izveden dokaz veštačenjem radi identifikovanja da li su nepokretnosti koje su bile predmet sudskog poravnanja bile i predmet trampe i da li se radi o nepokretnostima koje tužioci (greškom je napisano tuženi) sada drže na terenu. Međutim, drugostepeni sud nije obrazložio od kakvog je to uticaja na odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud utvrdio da se radi o istoj nepokretnosti, a da je u drugostepenoj presudi izričito navedeno da se žalbom tuženog ne pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, već se samo osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1815/10 od 7. septembra 2010. godine, te je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe nalazio i tužilac Ž. R, koji je preminuo neposredno pre donošenja osporene presude, a čiji tužbeni zahtev je takođe odbijen osporenom presudom, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema pravnim sledbenicima Ž . R, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosilaca Lj . R. i M. R. o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi tužene ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe Ž. R. preminuo 31. januara 2011. godine ( pre podnošenja ustavne žalbe), a da smrću fizičkog lica prestaje njegov pravni subjektivitet, pa time i poslovna i procesna (ovde ustavnosudska) sposobnost, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu u njegovo ime odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao tački 4. izreke.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti