Povreda prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu podnosiocima, bivšim zaposlenima u preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom. Propust suda da obezbedi namirenje njihovih priznatih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku predstavlja odgovornost države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama L. A. iz Metovnice kod Bora i P. R. iz Krivelja kod Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe L. A. i P. R. i utvrđuje da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11.

2. Utvrđuje se pravo P. R. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Utvrđuje se pravo L. A. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11, umanjenih za iznose koji su podnosiocu eventualno već isplaćeni po osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Boru Prr1. 13/21 od 29. marta 2022. godine, kao i za sve iznose koji su po osnovu potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuj se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. L. A. iz Metovnice kod Bora i P. R. iz Krivelja kod Bora su, 17. juna 2021. godine i 21. avgusta 2023. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz Zaječara, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Boru podneli tužbe protiv Republike Srbije - Ministarstvo pravde - Privredni sud u Zaječaru, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Boru je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Podnosioci u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona smatraju ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli su da su u spornom stečajnom postupku podneli prijave potraživanja iz radnog odnosa, koja su im u tom postupku priznata, ali koja nisu naplatili, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga su podneli prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima nadležnih privrednih sudova.

Podnosioci su u tužbama zahtevali da im budu dosuđene naknade materijalne štete u iznosima priznatih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku. Takođe, podnosioci su zahtevali i naknadu troškova postupka.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta Osnovnog suda u Boru Prr1. 8/23 (ranije Prr1. 13/21) i Prr1. 7/23, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

2.1. Rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 169/11 od 28. juna 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „S.“ Bor.

Stečajni dužnik DP „S.“ Bor, u stečaju, je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a stečajni postupak je i dalje u toku nad stečajnom masom.

2.2. U odnosu na podnosioca L. A. je utvrđeno:

Rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4St. 688/2020 od 14. septembra 2020. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom DP „S.“ Bor, u stečaju, pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11 i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Troškovi postupka nisu traženi.

Podnosiocu ustavne žalbe je, prema izjašnjenju stečajnog upravnika od 14. oktobra 2021. godine, u predmetnom stečajnom postupku, po osnovu neisplaćenih zarada i obračunate kamate, priznato prijavljeno potraživanje u iznosu 556.864,38 dinara (glavni dug u iznosu od 223.697,00 dinara i kamata na glavni dug u iznosu 333.167,38 dinara), a u dosadašnjem toku postupka nije bilo isplate poverioca.

Sud je utvrdio da je, po podnošenju tužbe od 17. juna 2021. godine, u ovom postupku Osnovni sud u Boru doneo presudu Prr1. 13/21 od 29. marta 2022. godine kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao Republiku Srbiju – Privredni sud u Zaječaru da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Privrednim sudom u Zaječaru St. 169/11 isplati iznos od 223.697,00 dinara, dok je deo tužbenog zahteva kojim je tražena zakonska zatezna kamata na glavni dug u iznosu od 333.167,38 dinara odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.060,00 dinara.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Nišu doneo je presudu Gž rr. 719/23 od 10. oktobra 2023. godine kojom je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu stava prvog izreke, dok je ista presuda ukinuta u odbijajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke i vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je pred prvostepenim sudom dobio novi broj Prr1. 8/23 i ustupljen je Ustavnom sudu.

2.3. U odnosu na podnosioca ustavne žalbe P. R. je utvrđeno:

Rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4St. 20/23 od 12. aprila 2023. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom DP „S.“ Bor, u stečaju, pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11. Odbijen je prigovor predlagača u pogledu naloga tome sudu da u roku od 4 meseca preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak okončao. Troškovi postupka nisu traženi.

Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe, prema izjašnjenju stečajnog sudije, u predmetnom stečajnom postupku, po osnovu neisplaćenih zarada i obračunate kamate, priznato prijavljeno potraživanje u iznosu 233.995,35 dinara (glavni dug u iznosu od 77.155,00 dinara i kamata na glavni dug u iznosu 156.840,35 dinara), a u dosadašnjem toku postupka poverilac je namiren u iznosu od 5.046,45 dinara (deo glavnog duga).

3. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca, podnete nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, odnosno državnim kapitalom, kao i o zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosilaca i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su podnosioci prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Zaječaru da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 169/11, prema stečajnom dužniku sa većinskim društvenim kapitalom, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14178/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja koja su im utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Polazeći od toga da je podnosiocu L. A. pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Boru Prr1. 13/21 od 29. marta 2022. godine delimično usvojen tužbeni zahtev na ime naknade materijalne štete, Ustavni sud je utvrdio pravo ovog podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 169/11, umanjenih za iznose koji su podnosiocu isplaćeni po osnovu navedene pravnosnažne presude, kao i za sve iznose koji su po osnovu potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni.

6. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim, odnosno društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavnih žalbi, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnosilaca, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.