Odluka Ustavnog suda o naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu bivšeg civilnog lica u vojsci, koja se odnosila na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor. Sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda nije povređeno pravo na rad niti pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1325/2008
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Trifković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nade Trifković izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1441/06 od 25. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Trifković iz Beograda je 14. novembra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Gordane Katanić iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1441/06 od 25. juna 2008. godine.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je pravnosnažno odbijen njen zahtev za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i da joj je donošenjem presude tri godine po podnošenju zahteva, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i rešenje drugostepenog organa VP 1094 Beograd UP- 2 broj 60-3/463-2 od 6. septembra 2005. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuje zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuje zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno navela i obrazložila u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označila u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku bio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isplatu naknade na ime neiskorišćenog dela godišnjeg odmora u Vojsci Srbije i Crne Gore, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njenom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U- SCG 1441/06 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. juna 2005. godine podnela Vojnoj pošti 3395 Batajnica zahtev za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora za 2005. godinu u trajanju od 31-og radnog dana.

Vojna pošta 3395 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem UP-1 broj 03/26-2 od 22. juna 2005. godine je priznala pravo na naknadu ovde podnositeljki ustavne žalbe na ime neiskorišćenog dela godišnjeg odmora za 2005. godinu, u trajanju od 31-og radnog dana. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da podnositeljka ustavne žalbe nije iskoristila 31 radnih dana godišnjeg odmora zbog toga što joj je rešenjem Vojne pošte 3395 Batajnica broj 03/179-2 od 23. marta 2005. godine prestala služba, a shodno odluci ministra odbrane broj 2912-3 od 11. marta 2005. godine; da je odredbom člana 99. stav 1. tačka 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99 i 3/02 i "Službeni list SCG", broj 7/05) propisano da profesionalnom vojniku koji nije iskoristio godišnji odmor zbog razloga iz člana 103. stav 4. istog Zakona pripada naknada plate i posebne naknade za broj dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

S obzirom da niko od zakonom ovlašćenih lica nije izjavio žalbu, rešenje Vojne pošte 3395 Batajnica je postalo konačno.

U vršenju službenog nadzora, drugostepeni organ - Vojna pošta 1094 Beograd je rešenjem UP- 2 broj 60-3/463-2 od 6. septembra 2005. godine, ukinula navedeno konačno rešenje prvostepenog organa. U obrazloženju rešenja drugostepenog upravnog organa je navedeno: da je konačnim rešenjem očigledno povređen materijalni propis, što predstavlja osnov za ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora, u smislu odredbe člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01); da nije bilo osnova za primenu člana 76. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05), kojim je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu štete ukoliko krivicom poslodavca ne koristi godišnji odmor; da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore na osnovu člana 143. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije i da je sačinila neopozivu izjavu da svojom voljom prihvata da joj služba prestane 31. marta 2005. godine, uz isplatu otpremnine uvećane za stimulativni deo od 20%, umesto da u zakonom predviđenom otkaznom roku iskoristi godišnji odmor; da na osnovu izloženog ne postoji krivica poslodavca zbog nekorišćenja godišnjeg odmora podnositeljke ustavne žalbe za 2005. godinu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. oktobra 2005. godine podnela Sudu Srbije i Crne Gore tužbu protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd UP- 2 broj 60-3/463-2 od 6. septembra 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem Us. 1172/2005, a Sud Srbije i Crne Gore nije preduzimao radnje u ovom upravnom sporu do prestanka svog rada.

Vrhovni sud Srbije je dopisom U - SCG br. 1441/06 od 20. aprila 2007. godine obavestio punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore i pozvao ga da se u roku od 10 dana izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Podnositeljka ustavne žalbe je dopisom od 4. maja 2007. godine obavestila Vrhovni sud Srbije da ostaje pri podnetoj tužbi, te je Vrhovni sud Srbije 22. februara 2008. godine dostavio tužbu drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio mu da u roku od 15 dana dostavi kompletne spise predmeta. Drugostepeni organ – Vojna pošta 1094 Beograd je 16. juna 2008. godine dostavio odgovor na tužbu i spise predmeta.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 25. juna 2008. godine doneo osporenu presudu U- SCG 1441/06, kojom je tužba podnositeljke odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je taj sud, postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je utvrdio da je prvostepeni upravni organ pogrešno primenio odredbu člana 103. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije kada je podnositeljki ustavne žalbe priznao pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor za 2005. godinu, s obzirom na činjenicu da je podnositeljka pristala da joj služba prestane određenog dana uz isplatu otpremnine i stimulativnog dela. Istaknuto je da podnositeljka ustavne žalbe nije propustila da iskoristi godišnji odmor iz razloga propisanih odredbom člana 103. stav 3. istog Zakona, a kojom je propisano da načelnik Generalštaba može, po odluci Predsednika Republike, zbog vanrednih potreba službe, obustaviti davanje ili prekinuti korišćenje godišnjeg odmora i odsustva vojnih lica. Vrhovni sud Srbije se pozvao i na odredbu člana 149. tačka 13. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojom je propisano da se na civilna lica u Vojsci primenjuju odredbe ovog Zakona koje se odnose na vojna lica o odmorima i odsustvima. Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud Srbije je našao da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, bez povrede pravila postupka i primenom odredbe člana 254. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, doneo odluku za koju je dao razloge koje je u svemu prihvatio i taj sud. Presuda je uručena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 15. oktobra 2008. godine.

4. Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) je, između ostalog, propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da organ koji je doneo drugostepeno rešenje šalje, po pravilu, svoje rešenje, sa spisima predmeta, prvostepenom organu, koji je dužan da ga dostavi strankama u roku od osam dana od dana prijema spisa (član 238.); da se konačno rešenje može ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njime očigledno povređen materijalni zakon (član 253. stav 2.); da rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ i da ako nema drugostepenog organa, rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje, da se rešenje o ukidanju na osnovu člana 253. stav 2. ovog zakona može doneti u roku od jedne godine od dana kad je rešenje postalo konačno, da protiv rešenja donesenog na osnovu člana 253. ovog zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može neposredno pokrenuti upravni spor (član 254. st. 1, 3. i 5.).

Odredbom člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog akta, bilo je propisano da se presudom tužba uvažava ili odbija kao neosnovana.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za isplatu naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora odlučivali zakonom ustanovljeni organi, u upravnom postupku i upravnom sporu, u kome su bile obezbeđene garantije pravičnog suđenja zajemčene odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje ustavnom žalbom osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga, osporenom presudom, po oceni Suda, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na plaćeni godišnji odmor zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava. Stoga su navodi podnositeljke ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud Srbije u ovoj pravnoj stvari nije utvrdio odlučujuću činjenicu da li je podnositeljki prestala služba na njen zahtev ili po nalogu nadležnih starešina u vojsci, izraz njene subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe otpočeo 20. juna 2005. godine.

Iako je pravo na suđenje u razumnom roku garantovano Ustavom Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, kojim je ustanovljena i ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu prava i sloboda zajemčenih Ustavom, Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir za odlučivanje o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe teče od pokretanja postupka pred prvostepenim vojnim organom 20. juna 2005. godine, do njegovog pravosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 25. juna 2008. godine.

Ustavni sud smatra da pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke bio razuman, treba uzeti u obzir sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnositeljke je u konkretnom predmetu odlučivano.

Ustavni sud je zaključio da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe u roku od dva dana od dana podnošenja zahteva, a da je drugostepeni organ po osnovu službenog nadzora ukinuo prvostepeno rešenje u roku od dva meseca od dana kada je rešenje postalo konačno, saglasno članu 254. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, prvostepeni i drugostepeni organ su izradili i dostavili pismene prepise rešenja u okviru rokova za izdavanje rešenja, propisanih odredbama čl. 208. i 238. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud smatra da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore u upravnom sporu po tužbi podnositeljke ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu 10. oktobra 2005. godine, ali je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), kojom je konstatovano da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora (član 2. stav 1. tačka 5)) i propisano da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije (član 4. stav 1.). Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo predmete upravnih sporova Suda Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnositeljke ustavne žalbe 21. decembra 2006. godine, a osporenu presudu je doneo 25. juna 2008. godine, odnosno nakon godinu i po dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.

Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje nije od izuzetne važnosti za podnositeljku ustavne žalbe jer se radi o isplati naknade za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora, da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe pravosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od tri godine od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti