Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka dužeg od 22 godine. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete, uzimajući u obzir izuzetnu neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz K. kod Ivanjice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 1094/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz K. kod Ivanjice podneo je, 18. februara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 1094/12.

Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što predmetni parnični postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe, ni posle 22 godine nije pravnosnažno okončan . Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Ivanjici P. 1094/12 (ranije predmet Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 1094/12), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja L. S. podnela je 15. oktobra 1990. godine tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici protiv tuženog S. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine.

U toku 1991. godine ovoj parnici spojene su parnice koje su se vodile po tužbi za glavno mešanje tužioca M. S. (oca tuženog) i po protivtužbi tuženog S. S, radi utvrđenja.

Do donošenja presude Okružnog suda u Užicu Gž. 357/06 od 20. marta 2006. godine, kojom je potvrđena delimična prvostepena presuda P. 878/90 od 10. novembra 2005. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca M. S, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanog 31 ročišta, pet nije održano. Dva ročišta nisu održana na molbu tuženog S. S, dva na predlog punomoćnika svih stranaka, a jedno zbog sprečenosti sudije. Nakon ročišta zakazanog za 10. novembar 1992. godine, a koje nije održano zbog sprečenosti sudije, prvo sledeće je zakazano za 25. februar 2000. godine, i to na zahtev tužioca M. S. od 4. maja 1998. godine. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem 16 svedoka i parničnih stranaka, a u toku 2001. godine sprovedeno je građevinsko veštačenje. U avgustu iste godine određeno je sprovođenje finansijskog veštačenja, a veštak finansijske struke dostavio je nalaz u maju 2003. godine. Pored toga, oba veštaka su dostavila više pisanih izjašnjenja na primedbe stranaka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2246/06 odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca M. S. izjavljena protiv drugostepene presude Gž. 357/06 od 20. marta 2006. godine.

U daljem toku postupka, u periodu od aprila 2008. do februara 2009. godine dva ročišta su odložena, a četiri nisu održana na predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora. U aprilu 2009. godine ovoj parnici je spojena parnica koja se vodila po tužbi tužilje L. S. iz marta 2009. godine protiv tuženog S. S, sina parničnih stranaka, radi utvrđena ništavosti ugovora o poklonu. Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1167/11 od 16. maja 2011. godine ukinuta je prvostepena delimična presuda od 15. oktobra 2010. godine kojom je odlučeno o osnovanosti tužiljinog zahteva za utvrđenje ništavosti pomenutog ugovora.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1068/12 od 8. marta 2012. godine potvrđena je druga po redu doneta prvostepena delimična presuda P. 2192/10 od 27. oktobra 2011. godine kojom je odbijen tužiljinin zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3316/12 od 24. septembra 2012. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 2192/10 od 24. maja 2012. godine kojom je odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva i dopunska presuda tog suda od 20. jula 2012. godine kojom je odlučeno o protivtužbenom zahtevu.

U ponovnom postupku, nakon tri održana i tri neodržana ročišta pred Osnovnim sudom (ročišta nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili u Ustavnom sudu, odnosno zbog neblagovremenog dostavljanja izjašnjenja veštaka), druga prvostepena presuda je doneta 24. aprila 2013. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2241/13 od 26. septembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao više od 22 godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od preko dve decenije ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo (raspravljanje o tužbi, protivtužbi i tužbi za glavno mešanje, obiman i složen dokazni postupak u kome je saslušan veći broj svedoka i obavljeno dva veštačenja na različite okolnosti), ne može se prihvatiti da je razumno da parnica traje više od 22 godine, posebno uzimajući u obzir da ukupno šest ročišta nije održano na molbu svih stranaka, a dva na molbu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je prva delimična presuda kojom je odlučeno o zahtevu iz tužbe za glavno mešanje doneta tek posle 15 godina, u kom periodu sud osam godina nije preduzeo nijednu radnju u postupku, a da je prva presuda o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva doneta tek posle nepunih 20 godina. Iz iznetog sledi da je prvostepenom sudu trebalo preko dve decenije da utvrdi činjenice vezane za sticanje sporne imovine i doprinos stranaka u njenom sticanju.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, pored pomenutih ročišta koja nisu održana na njegov predlog, odnosno na predlog svih stranaka, imao u vidu i to da podnosilac u periodu od osam godina nijednom nije pokazao zainteresovanost za predmetni postupak, iako se on vodio i po njegovoj protivtužbi. Po nalaženju Ustavnog suda, ovakav odnos podnosioca prema postupku koji je vođen i po njegovoj protivtužbi ne može opravdati neaktivnost suda u navedenom trajanju, ali upućuje na zaključak da predmetni postupak za podnosioca nije bio od izuzetne važnosti.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno nedelotvornim i neefikasnim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao utački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i značaj predmeta spora i doprinos na strani podnosioca ukupnoj dužini trajanja postupka, te njnjegovu nezainteresovanost za predmetni postupak u određenom periodu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavn e žalbe pretrpeo zbog izuzetno neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.