Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu podnosilaca koji su kažnjeni zbog ometanja promocije knjige zviždanjem i transparentima. Sud je ocenio da je mešanje države bilo zakonito i neophodno radi zaštite spokojstva građana i sprečavanja nereda na javnom skupu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-13252/2018
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. M, J. R, M. V, S. T, I. Đ, J. P, M. M. i J. L, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. M, J. R, M. V, S. T, I. Đ, J. P, M. M. i J. L. izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 6-6979/17 od 26. jula 2018. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17594/18 od 25. septembra 2018. godine zbog povrede slobode izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17594/18 od 25. septembra 2018. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba A. M, J. R, M. V, S. T, I. Đ, J. P, M. M. i J. L, izjavljena protiv rešenja Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 6-6979/17 od 3. decembra 2018. godine i rešenja Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 28059/18 od 15. januara 2019. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. A. M, J. R, M. V, S. T, I. Đ, J. P, M. M. i J. L, svi iz Beograda podneli su, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu, 21. novembra 2018. godine, ustavnu žalbu protiv osuđujućeg dela presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode mišljenja i izražavanja i slobode okupljanja, zajemčenih odredbama čl. 25, 32, 33, 36, 46. i 54. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava osuđujući deo presuda kojima su podnosioci ustavne žalbe pravnosnažno oglašeni odgovornima zbog prekršaja iz člana 8. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru i osuđeni na novčane kazne zatvora u iznosu od po 50.000,00 dinara, a oslobođeni odgovornosti za prekršaj iz člana 9. stav 3. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru.

Podnosioci ustavne žalbe su, preko istog punomoćnika, podneli 25. marta 2019. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 46. i 54. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojim je pravnosnažno odbačen zahtev za ponavljanje prekršajnog postupka okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi, od 21. novembra 2018. godine, navedeno je da nije jasno kako je sud uspeo da zaključi da razvijanje papirnog transparenta sa zviždanjem na javnom događaju, gde su svi pozvani, predstavlja nepristojno i drsko ponašanje kojim se narušava javni red i mir. Podnosioci su naveli da su transparenti i pištaljke zakonit način izražavanja mišljenja na javnoj tribini u svim demokratskim zemljama, a namera da se ugrožava javni red i mir nikada nije postojala, dok je premlaćivanje okrivljenih i njihovo bacanje niz stepenice usled neslaganja sa nečijim mišljenjem zabranjeno u svakoj demokratskoj zemlji i ne može se podvesti pod civilizacijsku tekovinu.

Podnosioci su naveli da je sud propustio da utvrdi činjenično stanje u celini, jer se nije bavio pitanjem osnovnog razloga zbog kojeg su se podnosioci ustavne žalbe pojavili na tribini, a to je da izraze neslaganje sa idejom gostovanja V.Š. koji je bio jedan od govornika i da se suprotstave promociji pravnosnažno osuđenih ratnih zločinaca, niti se sud bavio činjenicama da su neki od podnosilaca ustavne žalbe pretučeni od strane učesnika tribine i da su završili sa povredama i bili privremeno hospitalizovani, na koji način su podnosioci ustavne žalbe kao žrtve ovog događaja dobili status okrivljenih i tako je sud opravdao nasilje nad njima ovakvom presudom.

Povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava se zasniva na povredi prava na obrazloženu sudsku odluku i tvrdnjama da sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. U ustavnoj žalbi je navedeno da sud nije obrazložio na osnovu čega zaključuje da razvijanje papirnog transparenta sa zviždanjem predstavlja nepristojno i drsko ponašanje, niti se sud bavio navodima odbrane u kojima je jasno izneto da namera okrivljenih nije bila da ugrožavaju javni red i mir, već da izraze miran protest, niti su dati razlozi zbog kojih se smatra da nema svrhe izvoditi dokaze veštačenjem povreda koje su okrivljeni pretrpeli. U ustavnoj žalbi je navedeno da činjenični opis prekršaja koji je podnosiocima ustavne žalbe stavljen na teret ne odgovara onome što se desilo. Podnosioci su naveli da se sud nijednom nije bavio odmeravanjem suprotstavljenih interesa – prava podnosilaca da iskažu protest, sa jedne strane i ugrožavanjem spokojstva građana i njihove uznemirenosti sa druge strane.

 

Povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava podnosioci obrazlažu navodima da je sud odbijanjem njihovih dokaznih predloga uskratio podnosiocima ustavne žalbe da iznose dokaze u svoju korist i na taj način je činjenično stanje ostalo nepotpuno razjašnjeno, pre svega u kontekstu namere zbog koje su okrivljeni došli na tribinu koja je od strane vladajuće partije organizovana. Povredu prava na jednakost oružja podnosioci obrazlažu i tvrdnjom da im je onemogućeno da se ceni njihova medicinska dokumentacija o povredama koje su zadobili, a potom i izvođenje dokaza veštačenjem tih povreda, što ukazuje na to da je tužilaštvo uživalo značajne prednosti u postupku što je posledično uticalo na ishod predmetnog postupka.

U odnosu na povredu prava na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, u ustavnoj žalbi je navedeno da se Prekršajni apelacioni sud nije izjasnio adekvatno ni na jedan žalbeni navod okrivljenih, te sud ne uzima u obzir da su okrivljeni pretučeni na tribini, da su vređani, psovani, gurnuti niz stepenice, da im je oštećen auto i da su završili kod lekara, jer su došli na tribinu da bi izrazili protest veličanju ratnog zločinca.

Podnosioci ustavne žalbe su istakli povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. Ustava, jer im je uskraćeno pravo da na miran i legitiman način izraze mišljenje, bez pribegavanja primeni sile ili verbalnog napada i naveli da se povreda procesnog aspekta navedenog prava ogleda u tome što prekršajni sudovi nisu posvetili nijedan segment u obrazloženjima svojih presuda tvrdnjama okrivljenih da su pretučeni i da su zbog toga završili kod lekara sa povredama za koje su sudu dostavili medicinsku dokumentaciju. Povredu materijalnopravnog aspekta prava iz člana 25. Ustava podnosioci obrazlažu navodima da je medicinskom dokumentacijom, koju su priložili sudu, dokazano da su okrivljeni bili izloženi strahu i pretnjama, psovkama, uvredama i fizičkom zlostavljanju od strane učesnika na tribini.

Obrazlažući povredu slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava podnosioci su naveli da se procesnopravni aspekt povrede prava podnosilaca ogleda u tome što se nijedan od sudova u oba stepena nije izjasnio na okolnost povrede slobode izražavanja, već su sudovi ignorisali navode punomoćnika okrivljenih koji su se odnosili na navedene povrede Ustavom garantovanih prava.

U odnosu na povredu materijalnopravnog aspekta povrede slobode izražavanja iz člana 46. Ustava podnosioci su naveli da je osporenim presudama došlo do nezakonitog mešanja države u pravo podnosilaca ustavne žalbe na slobodu izražavanja jer nijedan od Ustavom propisanih ograničenja ove slobode nije u konkretnom slučaju ispunjen, te kako u konkretnom slučaju nije došlo do ugrožavanja prava drugih, kako je protest okrivljenih bio miran i nenasilan sa jasnom namerom da oni sami napuste skup nakon izraženog neslaganja i kako je postojala obaveza učesnika tribine da pokažu visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju, to nema osnova da se zaključi da je mešanje u slobodu izražavanja bilo utemeljeno u zakonu. Podnosioci su dalje naveli da mešanje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju nije imalo legitiman cilj, jer su učesnici tribine bili daleko brojniji od protestanata, pri tome su učesnici tribine vređali i psovali podnosioce ustavne žalbe, koji su došli da izraze miran protest, te su im pocepali transparent da bi ih na kraju pretukli, a pojedine gurnuli niz stepenice nanevši im telesne povrede o čemu su podnosioci, kao okrivljeni sudu dostavili medicinsku dokumentaciju predloživši sprovođenje sudsko-medicinskog veštačenja, a na koje navode se sud nije ni osvrnuo. U ustavnoj žalbi je navedeno da je namera podnosilaca ustavne žalbe bila da dođu na tribinu i da u trenutku kada bude govorio V.Š, koji je pravnosnažno osuđen za ratni zločin, rašire transparent na kojem je pisalo „ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“ i zviždanjem u pištaljke izraze neslaganje sa postupcima javnih vlasti da se stavlja na raspolaganje javni prostor takvim osobama, čime se rehabilituju za sva nedela koja su učinili. Podnosioci su naveli da je osnovni motiv protesta bio skretanje pažnje javnosti na sve češće vraćanje u prvi plan lica koja su pravnosnažno osuđena za izvršene ratne zločine, te je tolerancija na transparent i zviždanje morala postojati i to nije smelo biti osnov za mešanje države i ograničavanje fundamentalne slobode građana na mirno i zakonito okupljanje i izražavanje neslaganja sa navedenim postupanjem, s obzirom na to da u konkretnom slučaju u postupcima podnosilaca ustavne žalbe nije došlo do prekoračenja granica do kojih se mirni protest štiti, niti predstavlja prekomerno i nerazumno zadiranje u prava i slobode drugih. Podnosioci ustavne žalbe su dodatno istakli da je i visinom novčane kazne na koju su podnosioci ustavne žalbe osuđeni narušena srazmernost mešanja, s obzirom na to da sud nije uzeo u obzir da su okrivljeni studenti koji nemaju gotovo nikakve prihode, dok jedan od okrivljenih ostvaruje prihode koji su na mesečnom nivou približni izrečenoj kazni, te da izrečene kazne predstavljaju vrstu cenzure koja bi u budućnosti odvraćala, ne samo okrivljene, nego i druga lica od upućivanja kritike ovakve vrste, kao i da takva drakonska kazna šteti civilizacijskim tekovinama demokratskog društva.

U odnosu na istaknutu slobodu okupljanja zajemčenu članom 54. Ustava u ustavnoj žalbi je navedeno da je procesnopravni aspekt povrede ovog prava ogleda u tome što se nijedan od sudova u oba stepena nije izjasnio na okolnost povreda Ustavom zagarantovanih prava među kojima je i sloboda okupljanja. Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su prekršajni sudovi prilikom donošenja osporenih presuda morali imati u vidu odluku Ustavnog suda Už-5436/2010 jer su odluke Ustavnog suda opšteobavezujuće. U ustavnoj žalbi je navedeno da je Evropski sud za ljudska prava ustanovio test/obavezu da se u svakom pojedinačnom slučaju mora ispitati: 1) da li su podnosioci ustavne žalbe uživali konkretno pravo, 2) da li je došlo do mešanja u pravo na mirno okupljanje podnosilaca ustavne žalbe, 3) da li je mešanje u pravo na mirno okupljanje bilo u skladu sa zakonom, 4) da li je mešanje težilo legitimnom cilju, 5) da li je mešanje u pravo na mirno okupljanje bilo srazmerno legitimnom cilju koji se žali postići i da li je bilo neophodno u demokratskom društvu. Podnosioci ustavne žalbe su, s tim u vezi, naveli da ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi oni bili lišeni prava iz člana 54. stav 1. Ustava, kojom je propisano da je mirno okupljanje građana slobodno, jer ih nijedan državni organ nikada nije lišio ovog prava. U ustavnoj žalbi je zatim navedeno da je nesporno da je pravnosnažnom presudom kojom su podnosioci ustavne žalbe oglašeni odgovornim za prekršaj iz člana 8. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru i kažnjeni sa po 50.000,00 dinara došlo do mešanja u njihovo pravo na mirno okupljanje, koje nije bilo u skladu sa zakonom. Podnosioci su naveli da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju ni prijavljivanju, te oni nisu bili dužni da prijave okupljanje nadležnim državnim organima, a kako nisu postojali Ustavom predviđeni razlozi za ograničavanje ove slobode, mešanje države u pravo okrivljenih nije bilo u skladu sa zakonom.

U ustavnoj žalbi je navedeno da bi mešanje države u pravo podnosilaca ustavne žalbe eventualno moglo težiti legitimnom cilju – zaštite prava drugih, ali uz prethodno ispunjen uslov da su prava drugih bila ugrožena, što u konkretnom slučaju nije ostvareno jer su podnosioci ustavne žalbe došli na tribinu da izraze miran protest nakon kojeg su jasno stavili do znanja da žele mirno i bez incidenata da napuste skup, te umesto da im se to omogući, učesnici tribine koji su bili daleko brojniji su ih vređali, psovali, pocepali im transparent, da bi ih na kraju pretukli, a pojedine gurnuli niz stepenice, što potvrđuje medicinska dokumentacija, koju su priložili prekršajnom sudu, a o čemu se sud nije izjasnio. Podnosioci su naveli da je pravo i interes podnosilaca ustavne žalbe bio primarniji i značajniji od interesa drugih na spokojstvo, sprečavanje negodovanja građana i uznemirenost koju je protest izazvao. Podnosioci su naveli da je osnovni motiv njihovog protesta bilo skretanje pažnje javnosti na sve veće vraćanje u prvi plan lica koja su pravnosnažno osuđena za izvršene ratne zločine, tolerancija na transparent i zviždanje je morala postojati i to nije smelo biti osnov za mešanje države i ograničavanje fundamentalne slobode građana na mirno zakonito okupljanje i izražavanje neslaganja sa navedenim postupanjem, imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe svojim postupcima nisu prekoračili granice do koje se mirni protest štiti, niti predstavlja prekomerno i nerazumno zadiranje u prava i slobode drugih. Kada se svemu tome doda činjenica prebijanja okrivljenih od strane pojedinih učesnika tribine, kao i da im je na sve to izrečena drakonska novčana kazna, nema dileme da je grubo na štetu podnosilaca ustavne žalbe narušena srazmernost mešanja u njihovo pravo na slobodno okupljanje i miran protest i da im je nametnut nesrazmeran i prekomeran teret.

Podnosioci su istakli zahtev da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude u osuđujućem delu i naloži sudovima da ponove postupak, te da odredi naknadu štete u iznosu od po 10.000,00 evra zbog utvrđene povrede prava uvećan za iznos od 405.000,00 dinara na ime advokatskih troškova.

Pored navedenog, podnosioci su podneli i predlog za odlaganje izvršenja osporene drugostepene presude.

U ustavnoj žalbi od 25. marta 2019. godine istaknut je zahtev da se ponište osporena rešenja i da se podnosiocima ustavne žalbe odredi naknada nematerijalne štete u iznosu od po 10.000,00 evra zbog utvrđene povrede prava uvećan za iznos od 405.000,00 dinara na ime advokatskih troškova.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Sl. Glasnik RS“, broj 13/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 6979/17 od 26. jula 2018. godine podnosioci ustavne žalbe su oglašeni odgovornim što su u Domu kulture u Beški u takozvanoj „Plavoj sali“ u kojoj se održavala tribina povodom promocije knjige V.Š. u grupi od osam lica zajedno, nepristojnim i drskim ponašanjem narušili javni red i mir na taj način što su se rasporedili po sali u kojoj je održavana tribina, pa su kada je V.Š. započeo izlaganje J. L. i S. T. stale ispred bine i razvile transparent sa natpisom: „Ratni zločinci da zaćute da bi žrtve progovorile“, dok su A. M, J. R, M. V, I. Đ, J. P. i M. M. zviždali duvajući u pištaljke, čime su izvršili prekršaj iz člana 8. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, za koji su osuđeni na novčane kazne u iznosu od po 50.000,00 dinara. Istom presudom podnosioci ustavne žalbe su oslobođeni odgovornosti da su u isto vreme u Domu kulture u Beški u takozvanoj „Plavoj sali“ u kojoj se održavala tribina povodom promocije knjige V.Š. gurali i udarali ljude oko sebe kada su ih okupljeni ljudi na tribini povodom promocije knjige pokušali da izguraju iz sale u kojoj se održavala tribina vičući pri tom. „Srbi zločinci, svi u Hag“, čime bi učinili prekršaj iz člana 9. stav 3. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, jer nije dokazano da su okrivljeni izvršili navedeni prekršaj.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je da su okrivljeni u svojoj odbrani naveli da su saznali da će se 17. januara 2017. godine u Domu kulture u Beški održati promocija knjige V.Š, koji je osuđen za ratne zločine u Sudu u Hagu i da su se dogovorili da odu u Bešku i iskažu svoj protest protiv toga što se organizuje promocija knjige ratnog zločinca u domu kulture; da je sala bila puna te da su seli tamo gde je bilo mesta, jer je promocija bila otvorenog tipa, te da kada je V.Š. počeo da govori oni su počeli da duvaju u pištaljke, a J. L. i S. T. su razvukle plakat na kome je pisalo: „ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“; da je plakat odmah pokidan i da je nastala velika gužva i prisutni građani su ih gurali iz sale da bi ih udaljili iako su okrivljeni govorili da će sami izaći i da su došli da iskažu miran protest. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je sud nakon saslušanja okrivljenih ispitao pet svedoka očevidaca, izvršio uvid u CD snimak i pročitao službeni izveštaj policije o kritičnom događaju. Prilikom odlučivanja o vrsti i visini prekršajne sankcije sud je primenom člana 43. Zakona o prekršajima okrivljenima ublažio kaznu tako što ih je osudio na novčanu kaznu u iznosu od po 50.000,00 dinara umesto kazne zatvora i kazne rada u javnom interesu koje su propisane za prekršaj iz člana 8. stav 2. Zakona o javnom redu i miru ocenjujući kao osobito olakšavajuću okolnost činjenicu da je nakon njihovog udaljenja iz sale promocija nastavljena.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17594/18 od 25. septembra 2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih i podnosioca zahteva i prvostepena presuda je potvrđena u celosti.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da je u smislu člana 3. stav 1. tačka 1) Zakona o javnom redu i miru, javni red i mir jeste usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu i delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana, zajemčenih Ustavom, a u smislu tačke 12) tog člana navedenog Zakona, nepristojno, drsko, bezobzirno ponašanje jeste ponašanje lica ili preduzimanje radnji na javnom mestu kojima se ugrožava sigurnost građana ili narušava javni red i mir, vređa moral građana, uništava ili oštećuje imovina. S obzirom na navedeno sud smatra da nepristojno ponašanje jesu verbalne ili realne radnje koje po opštem shvatanju sredine smatraju nedoličnim i koje za posledicu imaju negodovanje građana dok je drsko ponašanje izrazito nepristojno ponašanje, tj. takvo nedolično ponašanje koje po svom intezitetu, kroz okolnosti pod kojima je manifestovano, stvara veći stepen uznemirenosti građana. U konkretnom slučaju svi okrivljeni su u svojim odbranama pred prekršajnim sudom učinili nespornim da su dana 17. januara 2017. godine u Beški u sali u kojoj se održavala promocija knjige V.Š. i kada je V.Š. počeo da govori oni počeli da duvaju u pištaljke, a J. L. i S. T. su razvukle transparent na kome je pisalo: „ratni zločinci da zaćute da bi žrtve progovorile“; a takve radnje po oceni Prekršajnog apelacionog suda jesu nepristojno i drsko ponašanje jer, na promociji bilo koje knjige, razvijanje transparenta i zviždanje duvanjem u pištaljke, ne samo da nije uobičajeno već je po opštem shvatanju sredine nedolično tj. nepristojno i to sa takvim intezitetom koji karakteriše drskost i koja ponašanja okrivljenih su za posledicu imala negodovanje građana i to sa većim stepenom uznemirenosti ostalih prisutnih građana na promociji knjige, što se jasno vidi i na priloženim video zapisima (video zapisi koje su priložili i okrivljeni i podnosilac zahteva).

Što se tiče vinosti okrivljenih (kako to objašnjavaju nadležni prvostepeni i žalbeni prekršajni sudovi), što se prema važećoj krivičnopravnoj terminologiji svodi na oblik krivice, sud je naveo da je u smislu člana 20. stav 3. Zakona o prekršajima prekršaj učinjen sa umišljajem jer iz odbrana okrivljenih izvire da su po dogovoru, sa već pripremljenim transparentom i pištaljkama došli u Bešku, nameravajući da u toku promocije, kada počne da govori V.Š. u najmanju ruku, prekinu promociju, iz čega proizlazi da su bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje, što znači da su postupali sa direktnim umišljajem. Ispitujući prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, Prekršajni apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud okrivljenima za prekršaj iz člana 8. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru za koji su oglašeni odgovornima, saglasno odredbi člana 43. Zakona o prekršajima ublažio kazne i izrekao im novčane kazne.

Ocenjujući navode žalbe okrivljenih, ovde podnosilaca, da prekršajni sud nije utvrdio da su „oštećeni“ psovali majku okrivljenima, pretili ubistvom, te da su S. T. udarali pesnicama i laktovima po celom telu, a ostali okrivljeni na sličan način zadobili više udaraca, pretnji i psovki, a da su dokaz za takve tvrdnje iskazi okrivljenih koje sud nije prihvatio, a nije dao nikakvo objašnjenje, drugostepeni sud je naveo da je predmet ovog postupka ono što je okrivljenima zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka stavljeno na teret, a o čemu je prvostepeni sud u potpunosti odlučio, te stoga prvostepeni sud nije ni morao da utvrđuje sve radnje oštećenih, kao ni radnje koje su prema tvrdnjama oštećenih učinjene prema njima, jer se ne radi o odlučnim činjenicama za rešenje predmetne prekršajne stvari.

Pored toga, iz samih navoda podnosilaca žalbe protiv prvostepene presude prekršajnog suda, a koji su ovde podnosioci ustavne žalbe, uočava se da neke od radnji za koje oni tvrde da su učinjene prema njima, očigledno predstavljaju radnje izvršenja uvrede, odnosno lake telesne povrede, kao krivičnih dela za koje se goni po privatnoj tužbi, a u daljem tekstu ove odluke objašnjava se i da u pogledu onih kaznenih dela koja su eventualno učinjena prema njima, a za koja se inače, goni po službenoj dužnosti, podnosioci ustavne žalbe, nisu ispoljili bilo kakvu relevantnu procesnu inicijativu, poput na primer, podnošenja krivične prijave nadležnom javnom tužiocu. Stoga, nadležni prekršajni sudovi tim pitanjem ne samo da se nisu morali baviti (što je već objašnjeno u prethodnom tekstu), već se oni time nisu ni mogli, niti smeli baviti, imajući u vidu načelo optužbe i pravilo nemo iudex sine actore, iz čega proizlazi da u pravnoj državi koja se odlikuje vladavinom prava, ne može sud preuzimati ulogu tužioca.

Osporenim rešenjem Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 28059/18 od 15. januara 2019. godine potvrđeno je rešenje Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 16-6979/17 od 3. decembra 2018. godine, kojim je odbačen zahtev branioca podnosilaca ustavne žalbe za ponavljanje prekršajnog postupka u kome su donete pravnosnažne presude, koje su predmet ovog ustavnosudskog postupka.

4. Odredbama člana 25. Ustava utvrđeno je da je fizički i psihički integritet je nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 32. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3).

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Odredbama člana 54. Ustava utvrđeno je da je mirno okupljanje građana je slobodno (stav 1.); da okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju (stav 2.); da se zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju državnom organu, u skladu sa zakonom (stav 3.); da se sloboda okupljanja može zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije (stav 4.).

Odredbom člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Odredbom člana 8. Evropske konvencije utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.). Odredbom člana 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama člana 1. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ“ - Međunarodni ugovori, broj 9/91) (u daljem tekstu: Konvencija UN) je propisano: da u smislu ove konvencije, izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju (stav 1.); da je ovaj član bez štete po bilo koji međunarodni instrument ili bilo koji nacionalni zakon koji sadrži ili može sadržavati odredbe šireg značaja (stav 2.).

Odredbama Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, br. 6/16 i 24/18) propisano je da u smislu ovog zakona upotrebljeni izrazi imaju sledeće značenje: javni red i mir - jeste usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu i delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom (član 3. tačka 1); javno mesto - jeste prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova (član 3. tačka 2.); prekršaji protiv javnog reda i mira - jesu protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir, stvara uznemirenje ili ugrožava sigurnost građana, ometa kretanje građana na javnim mestima ili ostvarivanje njihovih prava i sloboda, vređa moral, ugrožava opšta sigurnost imovine, vređaju ili ometaju službena lica ili se na drugi način narušava javni red i mir (član 3. tačka 3); nepristojno, drsko, bezobzirno ponašanje - jeste ponašanje lica ili preduzimanje radnji na javnom mestu, kojima se ugrožava sigurnost građana ili narušava javni red i mir, vređa moral građana, uništava ili oštećuje imovina (član 3. tačka 12.); da će se kazniti novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara ili radom u javnom interesu od 80 do 360 časova onaj ko nepristojnim, drskim ili bezobzirnim ponašanjem narušava javni red i mir ili ugrožava imovinu ili vređa moral građana (član 8. stav 1.); da će se kazniti radom u javnom interesu od 240 do 360 časova ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana onaj ko prekršaj iz stava 1. ovog člana izvrši u grupi od tri i više lica (član 8. stav 2.); da će se novčanom kaznom od 20.000 do 100.000 dinara ili kaznom zatvora od 10 do 30 dana kazniti onaj ko vređanjem drugog ili vršenjem nasilja nad drugim ili pretnjom narušava javni red i mir (član 9. stav 1.); da će se kazniti novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana onaj ko izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj narušava javni red i mir (član 9. stav 2.); da će se kazniti kaznom zatvora od 30 do 60 dana onaj ko prekršaj iz st. 1. do 2. ovog člana izvrši u grupi od tri i više lica (član 9. stav 3.); da je kažnjiv pokušaj dela iz st. 1, 2. i 3. ovog člana, (član 9. stav 4.).

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16, 98/16 - Odluka US, 91/19 – dr. zakon i 91/19) propisano je da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se u buduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33. stav 1.); da je u okviru opšte svrhe prekršajnih sankcija (član 5. stav 2.) svrha kažnjavanja da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje (član 33. stav 2.); da ako se prilikom odmeravanja kazne utvrdi da prekršajem nisu prouzrokovane teže posledice, a postoje olakšavajuće okolnosti koje ukazuju da se i blažom kaznom može postići svrha kažnjavanja, propisana kazna se može ublažiti tako što se može: 1) izreći kazna ispod najmanje mere kazne koja je propisana za taj prekršaj ali ne ispod najmanje zakonske mere te vrste kazne; 2) umesto propisane kazne zatvora izreći novčana kazna ili rad u javnom interesu, ali ne ispod najmanje zakonske mere te vrste kazne; 3) umesto propisane kazne zatvora i novčane kazne izreći samo jedna od tih kazni (član 43.); da se prekršajni postupak pokreće i vodi na osnovu zahteva ovlašćenog organa ili oštećenog (član 88. tačka 1).

Odredbama Zakona o javnom okupljanju („Službeni glasnik RS“, broj 6/16) propisano je da se okupljanjem, u smislu ovog zakona, smatra okupljanje više od 20 lica radi izražavanja, ostvarivanja i promovisanja državnih, političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva, drugih sloboda i prava u demokratskom društvu, kao i da se okupljanjem, u smislu ovog zakona, smatraju se i drugi oblici okupljanja kojima je svrha ostvarivanje verskih, kulturnih, humanitarnih, sportskih, zabavnih i drugih interesa (član 3.); da okupljanje nije dozvoljeno: 1) kada postoji ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine, javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije; 2) kada su ciljevi okupljanja usmereni na pozivanje i podsticanje na oružani sukob ili upotrebu nasilja, na kršenje ljudskih i manjinskih sloboda i prava drugih, odnosno na izazivanje ili podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti; 3) kada nastupi opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu; 4) ako je održavanje okupljanja suprotno odredbama ovog zakona (član 8.).

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima, kojima je odlučeno o zahtevu podnosilaca za ponavljanje pravnosnažno okončanog prekršajnog postupka, nije odlučivano o optužbama protiv podnosilaca ustavne žalbe, već se radi o rešenjima procesnog karaktera kojima je sud odlučivao samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za izjavljivanje jednog vanrednog pravnog sredstva u prekršajnom postupku. O postojanju prekršaja i prekršajnoj odgovornosti podnosilaca ustavne žalbe odlučivao je nadležni sud u pravnosnažno okončanom prekršajnom postupku čije je ponavljanje traženo.

Polazeći od procesnog karaktera i sadržine osporenih rešenja i sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojim se jemči svakome da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odlučiti, između ostalog, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, Ustavni sud nalazi da se osporena rešenja, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje.

Sud, nadalje, konstatuje da podnosioci nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nisu potkrepili istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravni situacijama.

Ustavni sud je, zatim, utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, te kako je o osnovanosti njihove žalbe sud odlučio, dajući ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svih bitnih razloga zbog kojih je podnetu žalbu ocenio neosnovanom, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ni u ovom delu ne ispunjava pretpostavke za meritorno odlučivanje, s obzirom na to da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Što se tiče istaknute povrede prava i sloboda iz čl. 46. i 54. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, imajući u vidu predmet odlučivanja osporenim rešenjima, navodi ustavne žalbe se ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na slobodu mišljenja i izražavanja i slobodom okupljanja, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu i u ovom delu ocenio nedopuštenom.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 i 10/23), odbacio ustavnu žalbu u odnosu na rešenja Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 6979/17 od 3. decembra 2018. godine i Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 28059/18 od 15. januara 2019. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. Analizom navoda ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Prekršajnog suda u Rumi, Odeljenje u Inđiji Pr. 6979/17 od 26. jula 2018. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17594/18 od 25. septembra 2018. godine Ustavni sud je utvrdio da podnosioci povredu slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava i slobode okupljanja iz člana 54. Ustava obrazlažu identičnim navodima ukazujući na to da je osporenim presudama došlo do nezakonitog mešanja države u navedene slobode, jer nijedan od Ustavom propisanih ograničenja ovih sloboda nije bio ispunjen. Podnosioci su naveli da u konkretnom slučaju nije došlo do ugrožavanja prava drugih jer je njihov protest bio miran i nenasilan sa jasnom namerom da oni sami napuste skup nakon izraženog neslaganja, a kako je postojala obaveza učesnika tribine da pokažu visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju, to nema osnova da se zaključi da je mešanje u slobodu izražavanja i slobodu okupljanja bilo utemeljeno u zakonu.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe činili malobrojnu grupu (po Zakonu o javnom okupljanju potrebno je bar 20 ljudi), ne može se govoriti o povredi slobode okupljanja, stoga je Ustavni sud navode kojima se obrazlažu povreda sloboda iz čl. 46. i 54. Ustava cenio sa aspekta sadržine slobode mišljenja i izražavanja zajemčene članom 46. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu sloboda iz člana 46. Ustava, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da su osnovni principi koji se odnose na slobodu izražavanja uspostavljeni jurisprudencijom Evropskog suda za ljudska prava, koji je u svojim odlukama slobodu izražavanja okvalifikovao kao „jedan od osnovnih uslova za napredak demokratskih društava i razvoj svakog pojedinca“ (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Handyside protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49.). Pod uslovima predviđenim stavom 2. člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sloboda izražavanja obuhvata ne samo „informacije“ i „ideje“ koje se primaju blagonaklono ili se smatraju neuvredljivim ili je javnost prema njima ravnodušna, nego isto tako sloboda izražavanja podrazumeva i obavezu društva da toleriše individualna gledišta, čak i u slučajevima kada ona šokiraju većinu, odnosno kada vređaju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, broj 23118/93 od 25. novembra 1999. godine, stav 43.).

Uvažavajući standarde Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud ukazuje da u demokratskom društvu sloboda izražavanja predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izrazi misao, bilo da se radi o ideji, znanju, vrednosnom sudu, bez obzira na sadržinu i njeno dejstvo (nezavisno od toga da li misao predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je misao politička, obrazovna, informativana, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost) i bez obzira na oblik izražavanja (nezavisno od toga da li se to čini pomoću izgovorenih ili pisanih reči, slike ili pomoću ostalih savremenih sredstava reprodukcije i prenosa informacija). Sloboda izražavanja obuhvata i određen stepen preterivanja ili čak provociranja.

Sa druge strane, ostvarivanje slobode izražavanja povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, jer sloboda izražavanja nije apsolutna. Ustav Republike Srbije je u članu 46. stav 2. utvrdio ograničenja ove slobode i ona se odnose na zaštitu prava i ugleda drugih, čuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštitu javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti zemlje. Ta ograničenja moraju biti izričito propisana zakonom i moraju biti neophodna radi ostvarivanja utvrđenih legitimnih ciljeva. Pridev „neophodan“ u smislu člana 46. stav 2. Ustava podrazumeva postojanje „preke društvene potrebe“ što, pre svega, znači da ograničenje slobode izražavanja mora biti proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići. Proporcionalnost u koliziji slobode izražavanja i zaštite legitimnog cilja mora biti odmerena razumnim stepenom tolerancije. Mešanje koje nije srazmerno legitimnom cilju ne može se smatrati nužnim u demokratskom društvu i predstavljaće povredu prava iz člana 46. stav 1. Ustava.

Dakle, da bi ograničenje slobode izražavanja bilo ustavnopravno prihvatljivo ono mora biti: a) legalno (izričito propisano zakonom), b) legitimno (služi zaštiti temeljnih vrednosti demokratskog društva), v) neophodno u demokratskom društvu, odnosno srazmerno legitimnom cilju čijem se ostvarenju teži.

6.1. Primenjujući navedene opšte kriterijume na konkretan slučaj Ustavni sud nalazi da osuđujuća presuda prekršajnog suda protiv podnosilaca ustavne žalbe i njihovo novčano kažnjavanje zbog izražavanja protesta protiv promocije knjige od strane njenog autora, ne predstavlja nedozvoljeno mešanje države u njihovo pravo na slobodu izražavanja.

Pored toga, u daljem tekstu ove odluke će se objasniti i da se samo ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u konkretnom slučaju, ispoljavalo kao njihov pokušaj da ometanjem konkretne promocije, koja sama po sebi predstavlja ustavnopravnu kategoriju mirnog okupljanja (član 54. stav 1 Ustava), te prekidom promocije knjige onemoguće autora knjige i druge učesnike skupa da javno iznose svoje stavove, što predstavlja ograničenje slobode mišljenja i izražavanja (koja se jemči odredbama člana 46. Ustava).

Kada je reč o mogućoj povredi slobode mišljenja i izražavanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da svakako nije došlo do povrede slobode mišljenja podnosilaca ustavne žalbe, jer njima ni na koji način, odlukama nadležnih državnih organa nije osporeno pravo na mišljenje i stav koji iz mišljenja proizlazi, bilo da je taj stav bio izražen verbalno, bilo u pisanom obliku u vidu konkretnih transparenata.

Kada se radi o mogućoj povredi slobode izražavanja mišljenja i stavova podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitao sledeće: 1) pitanje zakonitosti mešanja države u slobodu izražavanja, 2) pitanje legitimnosti presuda prekršajnih sudova, kao i 3) pitanje srazmernosti mešanja države u slobodu izražavanja podnosilaca ustavne žalbe.

Odgovor na pitanje da li konkretno mešanje predstavlja povredu slobode izražavanja podnosilaca ustavne žalbe, kao i da li je ograničenje slobode izražavanja bilo ustavnopravno prihvatljivo, zavisi od ispunjenosti sledećih uslova : a) uslov koji se tiče zakonitosti ograničenja, iz čega proizlazi da svako ograničenje slobode izražavanja mora biti zasnovano na zakonu, b) uslov koji se svodi na postojanje legitimnog cilja u vidu zaštite temeljnih vrednosti demokratskog društva, kao i v) uslov neophodnosti određenih ograničenja u demokratskom društvu, što podrazumeva srazmernost između određenog ograničenja i legitimnog cilja takvog ograničenja.

6.1a. Ispitujući da li je konkretno mešanje države u ostvarivanje prava na slobodu izražavanja bilo zasnovano na zakonu, Ustavni sud konstatuje da je članom 8. Zakona o javnom redu i miru sankcionisano kao prekršaj svako nepristojno, drsko i bezobzirno ponašanje kojim se narušava javni red i mir ili ugrožava imovina ili vređa moral građana.

Imajući u vidu prethodno navedene zakonske odredbe i ponašanje samih podnosilaca ustavne žalbe u konkretnoj situaciji, Ustavni sud zaključuje da je konkretno mešanje države u ostvarivanje prava na slobodu izražavanja podnosilaca ustavne žalbe, bilo zasnovano na zakonu.

6.1b. Ispitujući kojim legitimnim ciljevima su težile osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da se kritični događaj odigrao na javnom skupu – tribini na kojoj je promovisana knjiga V.Š; Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe, nesmetano ušli na predmetni javni skup i da su se rasporedili po sali tako da nisu bili uočljivi kao grupa od koje se moglo očekivati da će izraziti bilo kakav protest konkretnom prilikom, te kada je trebalo da govori V.Š. iznenada i nenajavljeno sa različitih mesta u sali oglasile su se pištaljke što je izazvalo metež i uznemirenost kod ostalih prisutnih u sali. Istovremeno sa zviždanjem u pištaljke, prema bini, na kojoj su sedeli učesnici tribine, uputile su se podnositeljke ustavne žalbe J. L. i S. T. sa transparentom na kojem je pisalo: „ratni zločinci da zaćute da bi žrtve progovorile“, koji je, zbog svoje sadržine, pocepan od strane nekolicine prisutnih iz publike, nakon čega je u sali usledio opšti metež, a podnosioci ustavne žalbe su udaljeni iz sale i promocija knjige je nastavljena.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je ocenio da se osporenim presudama težilo zaštiti javnog reda i mira, što jeste legitiman cilj svakog demokratskog društva i pravnog sistema države koja se odlikuje vladavinom prava.

6.1v. Ocenjujući da li je mešanje države u slobodu izražavanja podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, bilo srazmerno legitimnom cilju čijoj se zaštiti težilo, odnosno da li je bilo neophodno, Ustavni sud je utvrdio da je povodom kritičnog događaja pokrenut prekršajni postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe zbog prekršaja protiv javnog reda i mira iz člana 8. stav 2. Zakona o javnom redu i miru (nepristojno, drsko i bezobzirno ponašanje) i člana 9. stav 3. Zakona o javnom redu i miru (vređanje, vršenje nasilja, pretnja ili tuča), kao i da su podnosioci ustavne žalbe prekršajno kažnjeni zbog remećenja javnog reda i mira stvaranjem meteža prouzrokovanog zbog zviždanja u pištaljke i razvijanja transparenta ispred bine na kojoj su sedeli učesnici javnog skupa, a koje radnje su prekršajni sudovi okarakterisali kao nepristojno i drsko ponašanje u smislu člana 8. stav 2. Zakona o javnom redu i miru. Osuda se nije odnosila na sadržaj teksta na transparentu, niti su podnosioci ustavne žalbe oglašeni odgovornim i kažnjeni zbog izražavanja stavova na koje ukazuju u ustavnoj žalbi (da ratne zločince ne treba promovisati, odnosno da se „davanjem javnog prostora ratni zločinci rehabilituju za sva nedela koja su učinili“), već zbog određenog ponašanja koje je na javnom mestu izazvalo uznemirenost većeg broja ljudi, zbog čega je, takvo ponašanje saglasno Zakonu o javnom redu i miru, predstavljalo prekršaj.

Ustavni sud je, stoga, mišljenja da podnosioci ustavne žalbe nisu suštinski učestvovali u debati, koja bi podrazumevala argumentovanu, nenasilnu i uopšte, jednu elementarno civilizovanu razmenu mišljenja i suprostavljenih stavova, niti su tu nameru uopšte i imali, već su imali nameru da spreče drugog/druge da govori, te da spreče izražavanje mišljenja i širenje stavova sa kojima se oni ne slažu, što se ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim načinom izražavanja mišljenja zaštićenim i zajemčenim odredbama člana 46. Ustava.

Naprotiv, konkretno ponašanje samih podnosilaca ustavne žalbe imalo je za cilj sprečavanje drugih da ostvare svoje pravo iz člana 46. Ustava, kojim se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Dakle, pravo propisano odredbama člana 46. Ustava, imaju ne samo podnosioci ustavne žalbe, već i autor knjige koja je bila predmet promocije, kao i svi drugi učesnici promocije, koji su na njoj govorom ili na drugi način, tražili, primali ili širili obaveštenja i ideje, a iz svih okolnosti konkretnog slučaja proizlazi da su sami podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem, pokušali da drugima uskrate pravo iz člana 46. Ustava.

Naime, Ustavni sud ponavlja da zahtevi pluralizma i tolerancije bez kojih nema demokratskog društva, dopuštaju pojedincu da pribegne određenom stepenu preterivanja ili čak provokacije. Međutim, svako ko koristi svoju slobodu izražavanja preuzima dužnosti i odgovornosti, čiji obim zavisi od konkretne situacije, a koje bi u svakom slučaju trebalo da podrazumevaju obavezu izbegavanja onih postupaka koji su neopravdano uznemirujući za druge, naročito kada se takvim postupcima, kao u konkretnom slučaju, ni na koji način ne doprinosi bilo kom obliku javne debate koja može da doprinese unapređenju boljih međuljudskih odnosa, koji, u konkretnom slučaju, imaju veoma osetljivu istorijsku pozadinu (uporediti sa presudom Evropskog suda za ljudska prava Sinkova protiv Ukrajine, Veliko veće, broj predstavke 39496/11, od 27. februara 2018. godine, stav 108. i odlukom Maguire protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 58060/13, od 3. marta 2015. godine, st. 48. i 49.).

Ustavni sud smatra da podnosioci ustavne žalbe opravdano ukazuju da je postojala, sa jedne strane, obaveza da učesnici tribine pokažu visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju, s obzirom na to da je tribina bila organizovana radi promocije knjige V.Š. koji je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu oglašen krivim i osuđen za ratne zločine učinjene na teritoriji bivše Jugoslavije. Međutim, sa druge strane, Ustavni sud smatra da su i podnosioci ustavne žalbe, kao neistomišljenici sa učesnicima tribine i autorom knjige, izražavajući svoj protest u cilju suprotstavljanja „promovisanju i rehabilitaciji ratnih zločinaca“, bili u obavezi da izaberu adekvatan način za iskazivanje svog mišljenja, kojim niko od prisutnih ne bi bio uznemiren. Umesto toga, podnosioci ustavne žalbe su odabrali da svojom aktivnošću spreče autora promovisane knjige da govori, prouzrokujući metež, kako bi promocija sporne knjige bila prekinuta, što je, i prema navodima ustavne žalbe, bio cilj pojavljivanja podnosilaca ustavne žalbe na konkretnom javnom skupu, a što, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo izražavanje bilo kakvog nezadovoljstva.

 

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su podnosioci ustavne žalbe mogli da izaberu mnogo prikladniji način za izražavanje svojih stavova, bez kršenja kaznenih propisa i bez izazivanja značajnog stepena uznemirenosti prisutne publike i učesnika tribine, kao i posebno - bez pokušaja da drugima uskrate pravo iz člana 46. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ne osporava mišljenje podnosilaca ustavne žalbe, da su „pištaljke i transparenti legitiman način izražavanja mišljenja u svakom demokratskom društvu“, međutim Sud ukazuje na to da u konkretnim okolnostima koje su bile dodatno opterećene osetljivim međunacionalnim nabojem koji nakon završetka oružanih sukoba u građanskom ratu na teritoriji nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nije potpuno iščezao, te se moglo očekivano predvideti da će na predmetnoj tribini izražavanje drugačijeg mišljenja izazvati negodovanje i uznemirenost prisutnih, što može dovesti do nereda, a čega su podnosioci ustavne žalbe morali biti svesni. Po oceni Ustavnog suda, iz samog načina na koji su podnosioci ustavne žalbe izrazili svoj protest, nasuprot njihovom tvrdnjama u ustavnoj žalbi, proizlazi da su baš takvu posledicu i hteli.

Naime, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije proizlazi da su podnosioci ustane žalbe nesmetano ušli na predmetni javni skup, te da su bili „inkorporirani“ u publiku koja podržava autora knjige, čija je promocija organizovana, rasporedivši se odvojeno na više različitih mesta u sali, zviždali duvanjem u pištaljke, kada je trebalo da govori V.Š, dok su podnositeljke ustavne žalbe sa razvijenim transparentom krenule iz publike ka bini na kojoj se nalazio V.Š, što je, po oceni Ustavnog suda, dovelo do toga da se nije moglo pouzdano proceniti koliki je bio njihov broj u sali, niti kakav će otpor na predmetnoj tribini da iskažu, na koji način, i u kom intenzitetu, te nije bilo predvidivo ni koje aktivnosti mogu da uslede, imajući u vidu da su se podnosioci ustavne žalbe rasporedili po sali tako da nisu bili uočljivi kao grupa od koje se moglo očekivati da će izraziti bilo kakav protest, niti je bilo očekivano da će navedeni protest biti miran.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je protest podnosilaca ustavne žalbe bio iznenadan, nepredvidiv i intenzivan, Ustavni sud smatra da se ne mogu prihvatiti kao osnovani argumenti podnosilaca ustavne žalbe da mešanje u slobodu izražavanja nije imalo legitiman cilj „jer su učesnici tribine bili daleko brojniji od protestanata“, te da je tolerancija na transparent i zviždanje morala postojati, jer u postupcima podnosilaca ustavne žalbe nije došlo do prekoračenja granica do kojih se štiti miran protest u demokratskom društvu.

Naprotiv, Ustavni sud ocenjuje da je postupcima podnosilaca ustavne žalbe, koji nisu bili miran protest, a čiji je cilj, pri tom, bio sprečavanje ili bar ozbiljno ometanje promocije konkretne knjige, ispoljena intencija samih podnosilaca ustavne žalbe da drugima sa čijim se mišljenjem i stavovima ne slažu, uskrate ustavno pravo iz člana 46. Ustava, prekoračena granica do koje se inače, štiti miran protest u demokratskom društvu.

Nadalje, priroda i ozbiljnost izrečenih kazni takođe predstavlja značajan činilac koji treba uzeti u obzir prilikom procene srazmernosti mešanja u slobodu izražavanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava; Veliko veće, Vejdeland i drugi protiv Švedske, predstavka broj 1813/07, od 9. februara 2012. godine, stav 58.).

Ocenjujući osnovanost tvrdnji podnosilaca ustavne žalbe da je visinom izrečenih novčanih kazni narušena srazmernost mešanja države u slobodu izražavanja, Ustavni sud je utvrdio da je sud, primenom odredbi zakona o ublažavanju kazne, podnosioce ustane žalbe osudio na plaćanje novčane kazne, kao blaže kazne po vrsti od kazne rada u javnom interesu, odnosno kazne zatvora koje su, alternativno, predviđene za prekršaj za koji je utvrđena njihova odgovornost.

Ustavni sud konstatuje da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji, kao i da je svrha kažnjavanja u izražavanju društvenog prekora učiniocu zbog izvršenog prekršaja i ostvarivanje specijalne i generalne prevencije, kako se to ispravno navodi u ustavnoj žalbi. Međutim, Ustavni sud, nasuprot mišljenju podnosilaca, smatra da je cilj izrečenih kazni u konkretnom slučaju bila zaštita javnog reda i mira u kojem bi bili obezbeđeni jednaki uslovi za ostvarivanje ljudskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom, te izrečene kazne ne predstavljaju „cenzuru“ niti imaju za cilj odvraćanje od izražavanja mišljenja protiv nekog lica ili neke pojave u društvu, već je njihova svrha u konkretnom slučaju bila odvraćanje od ponašanja koje je usmereno na izazivanje nereda kojim se ugrožava spokojstvo i mir građana koji prisustvuju konkretnom javnom skupu.

Ustavni sud je imao u vidu navode podnosilaca da su oni studenti koji nemaju gotovo nikakve prihode, dok jedan od njih ostvaruje prihode koji su na mesečnom nivou približni izrečenoj kazni, međutim, polazeći od napred navedenog, a imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe osuđeni na novčane kazne, koja je propisana za osnovni oblika prekršaja iz člana 8. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i to u iznosima koji su tri puta manji od tog zakonskog maksimuma, odnosno u iznosima od po 50.000,00 dinara, koji iznos je bliži zakonskom minimumu propisanom za blaži prekršaj (član 8. stav 1. Ustava – kad nije učinjen u grupi) od prekršaja za koji su oglašeni odgovornim (član 8. stav 2.- jer je učinjen u grupi više od tri lica), Ustavni sud smatra da izricanjem takvih kazni podnosiocima ustavne žalbe nije narušena srazmernost mešanja države u slobodu izražavanja, radi zaštite legitimnog cilja, koje je, po oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja, bilo nužno.

Uzevši u obzir da je, po oceni Ustavnog suda, u osporenom prekršajnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža između dve suprotstavljene vrednosti - prava na slobodu izražavanja pojedinca i zaštite javnog reda i mira, te da su postupajući sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za ocenu opravdanosti predmetnog ograničenja slobode izražavanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u delu u kome je istaknuta povreda slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi označenog prava, osporenim presudama, zasnivaju na povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao i na povredi prava na jednakost oružja, ukazujući na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i arbitrarnost suda u oceni izvedenih dokaza.

 

Ispitujući navode podnosilaca da im je povređeno pravo na obrazloženu presudu, jer „drugostepeno veće nije dalo gotovo nikakvo obrazloženje u pogledu najvećeg dela njegovih žalbenih navoda“, Ustavni sud najpre konstatuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu sudova da svoju odluku obrazlože tako da navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Međutim, ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da daju detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i argumente stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Kuznetsov i drugi protiv Rusije, broj predstavke 184/02, od 11. januara 2007. godine, stav 83. i Ruiz Torija protiv Španije, stav 29.). Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i Ustavni sud, razlozi navedeni u obrazloženju odluke smatraće se argumentovanim i jasnim ukoliko iz njih nedvosmisleno proizlazi da sudovi nisu propustili da razmotre suštinski važne činjenice za utvrđivanje postojanja prekršajne odgovornosti, odnosno da u obzir uzmu pravno relevantne okolnosti koje su od značaja za presuđenje, da nisu proizvoljno odbili izvođenje dokaza koji bi mogli dovesti do drugačije odluke, odnosno zanemarili određene dokaze, bez navođenja jasnih razloga o njihovoj nerelevantnosti za konkretan slučaj. Primenjujući navedeno na konkretan predmet, Ustavni sud je uvidom u osporenu drugostepenu presudu i žalbu podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepene presude, ocenio da osporena drugostepena presuda sadrži dovoljno jasne razloge, odnosno da su razmotrene sve suštinski važne činjenice za ocenu osnovanosti izjavljene žalbe.

Ustavni sud, zatim, ukazuje da se garancijama prava na jednakost oružja, iz člana 33. stav 5. Ustava, okrivljenima ne daje neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni. Dakle, ustavna garancija da svako kome se sudi za kazneno delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ni na koji način, ne ograničava redovne sudove da cene celishodnost izvođenja svakog predloženog dokaza pojedinačno, te da odluče koje će dokaze izvesti, a koje ne. S druge strane zadatak je i obaveza sudova da obrazlože razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje su optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevali. Saglasno garancijama pravičnog suđenja, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, navodeći da saslušanje svedoka odbrane ne bi uticalo na drugačije utvrđivanje činjeničnog stanja, koje je izvedenim dokazima potpuno i pravilno utvrđeno, te je u obrazloženju osporenih presuda jasno izneto na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe odgovorni za izvršenje prekršaja koje je bilo predmet sudskog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je stanovišta da iznete primedbe podnosilaca ustavne žalbe ne ukazuju da je došlo do narušavanja pravičnosti postupka u celini, niti je Sud našao bilo šta što bi ukazalo da je merodavno pravo primenjeno na proizvoljan, odnosno arbitraran način, pri čemu je imao u vidu da je drugostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge za zauzete stavove i ocene.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na pravo na jednaku zaštitu prava Ustavni sud ukazuje da iz sadržine prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava proizlazi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su prekršajni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocima ustavne žalbe.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči pravo na dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge koji potkrepljuju navode o povredi označenog prava, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju imao pravo na žalbu protiv prvostepene presude i da je istu iskoristio, nakon čega je drugostepeni sud odlučio o njegovoj žalbi, ispitujući zakonitost prvostepene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u pogledu istaknute povrede prava jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe povredu navedenog prava obrazlažu navodima da se povreda procesnog aspekta ogleda u tome što prekršajni sudovi nisu posvetili nijedan segment u obrazloženjima svojih presuda tvrdnjama okrivljenih da su pretučeni i da su zbog toga završili kod lekara sa povredama za koje su sudu dostavili medicinsku dokumentaciju, dok se materijalnopravni aspekt prava iz člana 25. Ustava ogleda u tome što je iskazima okrivljenih i priloženom medicinskom dokumentacijom dokazano da su okrivljeni bili izloženi strahu i pretnjama, psovkama, uvredama i fizičkom zlostavljanju od strane učesnika na tribini. Podnosioci ustavne žalbe su citirali, po njihovom mišljenju relevantne delove obrazloženja odluke Ustavnog suda Už-4100/2011 u prilog svojim tvrdnjama o povredi člana 25. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta Ustavni sud najpre konstatuje da Ustav članom 25, koja sadržinski odgovara odredbama čl. 3. i 8. Evropske konvencije, jemči nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta svakog pojedinca, kako od proizvoljnih akata nosilaca javne vlasti, tako i od akata nasilja od strane drugih pojedinaca. U tom cilju Ustav nameće državi i pozitivne obaveze koje podrazumevaju donošenje i sprovođenje odgovarajućih mera u sferi odnosa između samih fizičkih lica. Ustavni sud konstatuje da njegov zadatak nije da umesto i nakon nadležnih sudova utvrđuje činjenice konkretnog slučaja, niti da utvrđuje da li su lica za koja podnosioci ustavne žalbe tvrde da su ih zlostavljali, zaista preduzeli akte nasilja kojima je povređen njihov fizički ili psihički integritet.

Zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, kada je reč o procesnom aspektu prava iz člana 25. Ustava, je da ispita da li su podnosioci ustavne žalbe iscrpeli raspoloživa pravna sredstva, pre obraćanja Ustavnom sudu, za zaštitu svog fizičkog i psihičkog integriteta, te da li su nadležni državni organi pravilnom primenom merodavnog prava obezbedili sprovođenje delotvorne, temeljne, brze i nezavisne istrage koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje lica odgovornih za narušavanje ličnog integriteta podnosilaca ustavne žalbe.

Ispitujući ispunjenost Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o osnovanosti navoda o istaknutoj povredi procesnog aspekta prava iz člana 25. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe osporavaju presude koje su donete u prekršajnom postupku u kojem su oni imali svojstvo okrivljenih zbog prekršaj protiv javnog reda i mira; da je u obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno da sud nije izveo dokaze predložene od strane odbrane da se izvrši veštačenje putem veštaka stručnjaka za traumatologiju i hirurgiju na okolnosti mehanizma nastanka povreda kod oštećenih i određivanja da li su u pitanju napadačke ili odbrambene povrede, jer izvođenje ovih dokaza ne bi uticalo na dokazivanje da li su okrivljeni učinili prekršaje koji im se stavljaju na teret, a ni sam branilac nije naznačio šta se izvođenjem navedenih dokaza želi dokazati, odnosno osporiti iz samog zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Uz ustavnu žalbu, pored osporenih presuda dostavljena je i žalba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporavali prvostepenu presudu, koja je odbijena ovde osporenom drugostepenom presudom, a iz koje ne proizlazi da su okrivljeni sudu dostavili medicinsku dokumentaciju o svojim povredama zadobijenim u kritičnom događaju, već se isključivo pozivaju na svoje iskaze date u svojstvu okrivljenih pred sudom kao dokaz da je prema njima izvršeno nasilje, osporavajući prvostepenu presudu iz razloga što iskaze okrivljenih u tom delu nije prihvatio „a nije dao nikakvo obrazloženje povodom izjava okrivljenih da su ih oštećeni tukli“, dodajući, u žalbi, da povrede koje su oštećeni prijavili sudu više liče na napadačke, odnosno povrede koje nastaju prilikom zadavanja udaraca, a ne prilikom odbrane.

U specifičnim okolnostima ovog predmeta, bez zanemarivanja važnosti zaštite od napada na fizički integritet osobe, Sud ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da bi im pravo iz člana 25. Ustava bilo osigurano samo kada bi „napadače“ kazneno gonila država po službenoj dužnosti. Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu ukazali da su povodom kritičnog događaja inicirali pokretanje kaznenog postupka protiv lica za koja u ustavnoj žalbi tvrde da su im nanela povrede, niti su Ustavnom sudu dostavili dokaze iz kojih bi se učinile verovatnim njihove tvrdnje da su kritičnom prilikom zadobili telesne povrede, niti se iz dostavljene dokumentacije može zaključiti da su prekršajnom sudu u bilo kojoj fazi predmetnog sudskog postupka predočili dokaze kojima bi „van razumne sumnje“ bile potkrepljene njihove tvrdnje o prebijanju na kritičnom javnom skupu.

Kada je reč o materijalnopravnom aspektu prava iz člana 25. Ustava, Ustavni sud, ukazuje na to da je prema stavovima Ustavnog suda rok za podnošenje ustavne žalbe prekluzivan. Za osporavanje radnje organa, odnosno propuštanja radnje početak roka vezan je za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje, dok se za propuštenu radnju rok računa u svakom konkretnom slučaju, zavisno od ponašanja organa i ponašanja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, stoga, ukazuje na sledeće:

Prvo, podnosioci ustavne žalbe su, pre obraćanja Ustavnom sudu, mogli inicirati pokretanje kaznenog postupka protiv lica za koja smatraju da su im kritičnog dana nanela štetu podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno podnošenjem krivične prijave protiv tih lica, što oni nisu učinili;

Drugo, podnosioci ustavne žalbe su mogli, nakon toga, pred Ustavnim sudom tražiti zaštitu prava iz člana 25. Ustava u roku od 30 dana od 7. avgusta 2018. godine kao dana kada su postali svesni da Prekršajni sud u Rumi, Odeljenje u Inđiji neće preduzimati radnje u cilju obaveštavanja javnog tužilaštva o aktima nasilja protiv podnosilaca ustavne žalbe. Naime, polazeći od toga da je po oceni Ustavnog suda i Prekršajni sud u Rumi, Odeljenje u Inđiji bio dužan da nadležnom javnom tužilaštvu dostavi dokaze koji su ukazivali na to da je prema podnosiocima ustavne žalbe izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, ukoliko su postojale dovoljno jasne naznake da propustom nadležnih državnih organa to nije učinjeno, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe nakon prijema osporene prvostepene presude, što je bilo svakako pre 7. avgusta 2018. godine, kao dana izjavljivanja žalbe protiv presude Pr. 6979/17 od 26. jula 2018. godine, postali svesni da Prekršajni sud u Rumi, Odeljenje u Inđiji neće preduzimati radnje u cilju obaveštavanja javnog tužilaštva, jer smatra da nema osnova za sprovođenje istrage o osnovanosti njihovih tvrdnji o pretrpljenom nasilju, stoga od tada teče i rok za podnošenje ustavne žalbe radi osporavanja propuštanja preduzimanja iste.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 25. Ustava odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

11. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti obrazloženje Odluke Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.). Ustavni sud posebno naglašava da praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu naknade troškova postupka ne može biti relevantna u situaciji kada je ustavna žalba odbijena, odnosno odbačena.

12. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4576/2017: Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog naknade štete
• Už 6507/2017: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog načela zabrane dvostrukog kažnjavanja
• Už 2179/2017: Odbacivanje žalbe zbog navoda o zlostavljanju od strane policije
• Už 853/2024: Povreda prava na odbranu u prekršajnom postupku
• Už 11863/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv mere zabrane prilaženja
• Už 2006/2022: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog osude za uvredu
• Už 7869/2016: Odbijanje ustavne žalbe zbog opravdanog ograničenja slobode izražavanja