Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da podnosiocu nije povređeno pravo na rad niti pravo na suđenje u razumnom roku u vezi sa zahtevom za naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1326/2008
08.10.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Vujića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. oktobra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Vujića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 649/06 od 10. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Vujić iz Novog Sada je 8. januara 2008. godine, preko punomoćnika Gordane Katanić, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 649/06 od 10. jula 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za naknadu plate i posebne naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, a da mu je donošenjem presude skoro četiri godine po podnošenju zahteva povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se ističe da podnosilac nije iskoristio godišnji odmor za 2004. godinu «bez svoje krivice», a da ga nije mogao iskoristiti ni u prvoj polovini naredne godine, budući da je od 31. decembra 2004. godine korisnik starosne penzije. S obzirom na to, po mišljenju podnosioca, morao je biti usvojen njegov zahtev za isplatu naknade plate i posebne naknade za neiskorišćeni godišnji odmor.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i spise Vrhovnog suda Srbije U-SCG 649/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 14. decembra 2004. godine podneo Vojnoj pošti 5003 Novi Sad zahtev za naknadu plate i posebne naknade za neiskorišćeni godišnji odmor. Rešenjem UP-1 broj 137-2/04 od 14. februara 2004. godine njegov zahtev je odbijen kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosilac ustavne žalbe pohađao kurs za prekvalifikaciju oficira za civilna zanimanja po prekvalifikacionom programu na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, u vreme kada je po planu trebalo da koristi drugi deo godišnjeg odmora za 2004. godinu, i to od 18. oktobra do 10. novembra 2004. godine; da se podnosilac dobrovoljno prijavio na navedeni kurs; da je kurs trajao od 5. septembra do 10. decembra 2004; da Načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore nije obustavio davanje, niti prekinuo korišćenje godišnjeg odmora podnosiocu ustavne žalbe; da je podnosilac ustavne žalbe, po povratku sa kursa, podneo prijavu odsutnosti sa posla u kojoj je naveo da će koristiti 2 dana godišnjeg odmora i 11 slobodnih dana; da je podnosiocu 31. decembra 2004. godine prestala profesionalna vojna služba zbog penzionisanja.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja 21. februara 2005. godine podneo žalbu Vojnoj pošti 1122 Beograd. Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 1232 od 25. marta 2005. godine odbio žalbu, sa obrazloženjem da razlog za nekorišćenje godišnjeg odmora žalioca nije ni potreba službe, niti propust pretpostavljenog starešine. Budući da se žalilac dobrovoljno prijavio na kurs u vreme kada je po planu trebalo da koristi godišnji odmor, po oceni drugostepenog organa, ne pripada mu pravo na naknadu iz člana 103. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Protiv drugostepenog rešenja Vojne pošte 1122 Beograd od 25. marta 2005. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je Sudu Srbije i Crne Gore tužbu iz svih zakonom predviđenih razloga. Od dana prijema tužbe, 26. aprila 2005. godine, Sud Srbije i Crne Gore nije preduzimao nikakve procesne radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom U-SCG 483/06 od 22. marta 2007. godine obavestio punomoćnika tužioca da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Sudom Srbije i Crne Gore i pozvao ga da se u roku od deset dana izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Dopisom koji je primljen u Vrhovnom sudu Srbije 28. marta 2007. godine, punomoćnik tužioca obavestio je sud da tužilac ostaje pri podnetoj tužbi.
Drugostepeni organ, Vojna pošta 1122 Beograd, dostavio je Vrhovnom sudu Srbije 27. juna 2008. godine odgovor na tužbu, kao i spise predmeta.
Vrhovni sud Srbije, na sednici veća održanoj 10. jula 2008. godine, doneo je osporenu presudu U-SCG 649/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije navodi da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Iz istih razloga koje su izneli nižestepeni organi, Vrhovni sud Srbije je zaključio da podnosiocu ne pripada naknada plate i posebne naknade za neiskorišćeni godišnji odmor. Presuda tog suda uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 20. oktobra 2008. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom i da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. st. 2. i 4.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
Zakonom o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05) bilo je određeno da Načelnik Generalštaba može, po odluci predsednika Republike, zbog vanrednih potreba službe, obustaviti davanje ili prekinuti korišćenje godišnjeg odmora i odsustva vojnih lica, a da profesionalnom vojniku koji nije iskoristio godišnji odmor zbog navedenih razloga pripada naknada plate i posebne naknade za broj dana neiskorišćenog godišnjeg odmora (član 103. st. 3. i 4.).
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu plate i posebne naknade za broj dana neiskorišćenog godišnjeg odmora odlučivali zakonom ustanovljeni organi, u postupku koji je sproveden u skladu sa odredbama važećih procesnih zakona. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
Ustavni sud smatra da navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora u 2005. godini zbog odlaska u penziju nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, odredbom člana 103. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije izričito je bilo propisano ko može obustaviti davanje ili prekinuti korišćenje godišnjeg odmora, te iz kojih se razloga to može učiniti. Ustavni sud je imao u vidu da je sam podnosilac ustavne žalbe odlučio da u vreme planiranog korišćenja godišnjeg odmora pohađa kurs na koji se dobrovoljno prijavio, kao i da je po povratku sa kursa, osim dva dana godišnjeg odmora, do prestanka službe koristio slobodne dane. Zbog svega iznetog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava.
Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odlučivano o pravu iz radnog odnosa, a imajući u vidu sadržinu odredaba čl. 24, 68. i 69. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije ta ustavna prava podnosiocu nisu mogla biti povređena. U vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 70. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da sadržina zajemčenog prava na penzijsko osiguranje nije utvrđena Ustavom, budući da Ustav utvrđuje da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom. Kako sam podnosilac ustavne žalbe navodi da je ostvario pravo na starosnu penziju, a osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije o ovom pravu nije odlučivano, to je Ustavni sud utvrdio da ne postoji pravna i logička veza između osporenog akta i istaknute povrede prava iz člana 70. Ustava.
6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 14. decembra 2004. godine, a da je o zahtevu podnosioca pravnosnažno odlučeno donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 10. jula 2008. godine.
Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku teče od 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka počev od 1. novembra 2002. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za naknadu plate i posebne naknade za broj dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju opravdanosti vremena potrebnog za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca, postupanje nadležnih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ rešio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od dva meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od mesec dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, dakle, u rokovima propisanim odredbama člana 208. stav 1. i člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), Ustavni sud je ocenio da u upravnom postupku nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud smatra da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore, koji je primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 26. aprila 2005. godine, prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, u skladu sa tačkom 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora («Službeni glasnik RS», broj 48/06), Vlada je 8. juna 2006. godine donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta Ministara («Službeni glasnik RS», broj 49/06). U članu 2. tačka 5) navedene Uredbe konstatuje se da Sud Srbije i Crne Gore prestaje da radi, a odredbom člana 4. stav 1. propisano je da predmete tog suda u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Saglasno tome, Vrhovni sud Srbije je 21. novembra 2006. godine preuzeo upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 10. jula 2008. godine, odnosno u roku od godinu i po dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.
Pri ocenjivanju postojanja povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi nije odlučivano o pravu koje je od izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o pravu na naknadu za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora u trajanju od 16 dana. Polazeći od toga da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te da zbog zastoja u postupku uzrokovanog nepostupanjem Suda Srbije i Crne Gore i prestankom njegovog rada nisu nastale štetne posledice za podnosioca, a imajući u vidu da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije trajao tri godine, sedam meseci i 26 dana od dana podnošenja zahteva do okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07).
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 1330/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za naknadu neiskorišćenog godišnjeg odmora
• Už 1325/2008: Odluka Ustavnog suda o naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor
• Už 761/2008: Odbijanje ustavne žalbe o pravu na naknadu za rad
• Už 615/2008: Odluka Ustavnog suda o zahtevu za naknadu za službu pod otežanim uslovima
• Už 318/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Vrhovnog suda Srbije
• Už 451/2008: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe radi naknade za rad pod otežanim uslovima
• Už 867/2008: Odbijanje ustavne žalbe u sporu o naknadi za službu pod otežanim uslovima