Odbijanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku niti prava na pravično suđenje, jer je odluka revizijskog suda zasnovana na prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1326/2009
07.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milese Radivojević i Anđelije Misailović, obe iz Užica i Miloša Šunjevarića i Dobrile Radosavljević, oboje iz Zlakuse, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milese Radivojević, Anđelije Misailović, Miloša Šunjevarića i Dobrile Radosavljević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 397/08.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milese Radivojević, Anđelije Misailović, Miloša Šunjevarića i Dobrile Radosavljević izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 905/09 od 1. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milesa Radivojević i Anđelija Misailović, obe iz Užica i Miloš Šunjevarić i Dobrila Radosavljević, oboje iz Zlakuse su 15. jula 2009. godine, preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 905/09 od 1. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 397/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe 24. marta 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv Republike Srbije, radi utvrđenja da je ništav ugovor o poklonu overen pred Sreskim sudom u Užicu Ov. 2510/56 od 12. decembra 1956. godine, te da su 24. januara 2005. godine podneli istom sudu tužbu protiv opštine Užice radi utvrđenja da je ništav predmetni ugovor; da je prvostepenom presudom usvojen njihov tužbeni zahtev i da je presudom drugostepenog suda potvrđena prvostepena presuda, ali da je revizijski sud osporenom presudom preinačio nižestepene presude i odbio njihov tužbeni zahtev kao neosnovan; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava jer im je imovina oduzeta na nezakonit način. Podnosioci su u ustavnoj žalbi istakli i da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 397/08, imajući u vidu da je postupak trajao preko pet godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Užicu P. 397/08, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Milesa Radivojević, Miloš Šunjevarić i Dobrila Radosavljević, ovde podnosioci ustavne žalbe su 24. marta 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv Republike Srbije, radi utvrđenja da je ništav ugovor o poklonu overen pred Sreskim sudom u Užicu Ov. 2510/56 od 12. decembra 1956. godine.

Pripremno ročište je održano 11. oktobra 2004. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 19. januara 2005. godine. Imajući u vidu da su tužioci podneli tužbu istom sudu i protiv opštine Užice radi poništaja predmetnog ugovora, koja je zavedena pod brojem P. 148/05, Opštinski sud u Užicu je na ročištu održanom 3. marta 2005. godine doneo rešenje o spajanju parnica P. 434/04 i 148/05, radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Nakon četiri zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana (ročište zakazano za 14. april 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije), Opštinski sud u Užicu je 27. jula 2005. godine doneo presudu P. 434/04, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezane tužene da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Tužena Republika Srbija je 1. novembra 2005. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude, pa je Okružni sud u Užicu doneo rešenje Gž. 1680/05 od 7. decembra 2005. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda, sa obrazloženjem da je prvostepena presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud u Užicu je doneo rešenje P. 1317/05 od 24. septembra 2007. godine kojim je tužba odbačena, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari. Rešavajući o žalbi tužilaca podnetoj 8. oktobra 2007. godine, Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 2020/07 od 30. oktobra 2007. godine kojim je potvrdio prvostepeno rešenje. Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tužilaca podnetoj 4. decembra 2007. godine, doneo rešenje Rev. 373/08 od 14. februara 2008. godine kojim je ukinuo nižestepena rešenja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da svi ugovarači sa jedne strane kao jedinstveni suparničari moraju učestvovati u parnici koja se vodi radi utvrđivanja ništavosti ugovora koji su zaključili, jer se zbog prirode odnosa smatraju jednom parničnom strankom.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, Anđelija Misailović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 15. oktobra 2008. godine pristupila tužbi. Opštinski sud u Užicu je nakon ročišta održanog 13. novembra 2008. godine doneo presudu P. 397/08 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezane tužene da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka. Tužene su decembra 2008. godine izjavile žalbu protiv prvostepene presude. Presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 90/09 od 19. januara 2009. godine žalbe su odbijene kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda.

Tužena Republika Srbija je 23. februara 2009. godine izjavila reviziju. Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 905/09 od 1. aprila 2009. godine preinačio nižestepene presude, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužioce da Republici Srbiji solidarno naknade troškove parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Članom 11. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", broj 42/98) propisano je da je ništav ugovor o prometu nepokretnosti zaključen pod uslovima postojanja pritiska i nasilja, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena ili nije bila obezbeđena sigurnost ljudi i imovine, ostvarivanje zaštite sloboda, prava i dužnosti građana, ili zakonitost i ravnopravnost građana.

Članom 17. stav 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", broj 18/91) propisano je da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10. avgusta 1945. godine do 2. avgusta 1952. godine u uslovima postojanja pritisaka i prinude da se poklon učini.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Užicu 24. marta 2004. godine, pa do 1. aprila 2009. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 905/09.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao pet godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka, saglasno praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. U sprovedenom parničnom postupku, Opštinski sud u Užicu je izvršio uvid u određenu pismenu dokumentaciju, saslušao je parnične stranke i više svedoka. Ustavni sud smatra da je Opštinski sud u Užicu efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima. Ročišta su održavana i na njima je uvek bilo predviđeno izvođenje konkretnih dokaza, a samo jedno ročište za glavnu raspravu je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Predmet odlučivanja u osporenom parničnom postupku koji je pokrenut tužbom podnosilaca je bio utvrđivanje ništavosti ugovora o poklonu koji su kao poklonodavci zaključili podnosioci ustavne žalbe, odnosno njihovi pravni prethodnici. Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe - Anđelija Misailović iz Užica je, po nalogu suda, pristupila tužbi tek 15. oktobra 2008. godine, imajući u vidu da je bilo potrebno da svi ugovarači sa jedne strane kao jedinstveni suparničari učestvuju u parnici koja se vodi radi utvrđivanja ništavosti ugovora koji su zaključili, jer se zbog prirode odnosa smatraju jednom parničnom strankom.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvu po redu presudu doneo nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja tužbe, ali je ova presuda ukinuta rešenjem drugostepenog suda od 7. decembra 2005. godine. Nakon ukidanja, prvostepeni sud je drugu po redu odluku u ovoj pravnoj stvari – rešenje o odbacivanju tužbe doneo nakon dve godine od vraćanja spisa predmeta na ponovni postupak. Imajući u vidu da je i ova odluka ukinuta, prvostepeni sud je treću po redu odluku doneo 13. novembra 2008. godine. Drugostepeni sud je o žalbama tuženih odlučio u roku od mesec dana od njihovog podnošenja, a revizijski sud o podnetoj reviziji u roku kraćem od tri meseca.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud nalazi da su određeni propusti Opštinskog suda u Užicu koji su imali za posledicu vraćanje predmeta od strane neposredno višeg suda na ponovno odlučivanje, uticali na produženje trajanja predmetnog postupka, ali da isti ne dovode automatski do zaključka da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Naime, Opštinski sud u Užicu je efikasno postupao kada je zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je to činio u kratkim vremenskim intervalima, ročišta su održavana i na njima je uvek bilo predviđeno izvođenje konkretnih dokaza, a samo jedno ročište za glavnu raspravu je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pored toga, osporeni parnični postupak je vođen i okončan pred tri sudske instance u roku od pet godina , što je u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi međunarodnih sudova i ovog suda. Saglasno navedenom, Ustavni sud ocenjuje da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 905/09 od 1. aprila 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz razloga što je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosilaca neosnovani.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, precizne i dovoljne razloge kojima je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Naime, u osporenoj presudi je jasno obrazloženo da se na odnos stranaka u predmetnom postupku koji je nastao zaključenjem ugovora o poklonu - 12. decembra 1956. godine, ne može primeniti odredba člana 11. Zakona o prometu nepokretnosti na koju se tužioci pozivaju, iz razloga što je taj zakon objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" od 18. novembra 1998. godine i stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Takođe je obrazloženo da se utvrđenje ništavosti ne može tražiti ni pozivanjem na odredbu člana 17. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, jer je ovom odredbom propisano da je ništav ugovor o poklonu zemljišta koji je učinjen u korist društvenog pravnog lica u periodu sprovođenja mera otkupa od 10. avgusta 1945. godine do 2. avgusta 1952. godine, u uslovima postojanja pritiska i prinude da se poklon učini, a u konkretnom slučaju predmetni ugovor o poklonu je zaključen 12. decembra 1956. godine.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužbeni zahtev podnosilaca kao neosnovan, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a Vrhovni sud Srbije je za svoju odluku dao ustavnopravno prihvatljive razloge.

Podnosioci ustavne žalbe takođe smatraju da im je osporenim pojedinačnim aktom povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosioci se nisu konkretno pozvali na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuju za napred navedenu povredu, a s obzirom na to da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosilaca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Iz svih iznetih razloga, a krećući se u granicama navoda i razloga na kojima podnosioci u ustavnoj žalbi temelje svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosilaca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti