Odluka Ustavnog suda o odbacivanju tužbe zbog neurednosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja o odbacivanju tužbe. Podnosilac, nakon što je utvrđeno da je adresa tuženog netačna, nije postupio po nalogu suda da dostavi tačnu adresu, što je zakonski razlog za odbačaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1327/2008
25.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gradimira Jovanovića iz sela Svrljiška Topla, opština Knjaževac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gradimira Jovanovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2566/06 od 9. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gradimir Jovanović iz sela Svrljiška Topla, opština Knjaževac, preko punomoćnika Živote Stojanovića, advokata iz Knjaževca, podneo je Ustavnom sudu 13. novembra 2008. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu odredaba člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je rešenjem Opštinskog suda u Knjaževcu odbačena njegova tužba, pri čemu je kao razlog za odbačaj navedeno da je u tužbi pogrešno označena adresa tuženog, a tužilac nije postupio po rešenju toga suda kojim mu je naloženo da u roku od osam dana dostavi tačnu adresu tuženog. Po njegovom mišljenju, tuženi nije mogao da menja adresu, a pošto je dostavljač u dostavnici naveo da je tuženi trenutno u inostranstvu, to je prvostepeni sud trebalo da, u smislu člana 79. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, tuženom postavi privremenog zastupnika. Kako je osporenim drugostepenim rešenjem neosnovano potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje, to podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da utvrdi da su njime povređena navedena prava i da poništi osporeno rešenje Okružnog suda u Zaječaru.

2. Ustavna žalba je ustanovljena kao pravno sredstvo Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i ustavnom žalbom osporeni akt i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. marta 2007. godine, preko punomoćnika - advokata, podneo Opštinskom sudu u Knjaževcu tužbu radi povraćaja zajma, protiv tuženog Zorana Stojanovića iz Vine. U tužbi je kao adresa stanovanja tuženog označeno mesto „Vina“.

Rešenjem Opštinskog suda u Knjaževcu P. 133/07 od 24. aprila 2007. godine, odbačena je navedena tužba. U obrazloženju tog rešenja je istaknuto da tuženom nije mogla biti uručena tužba zbog netačne adrese, usled čega je 2. aprila 2007. godine punomoćniku tužioca naloženo da u roku od 15 dana dostavi njegovu tačnu adresu, pod pretnjom zakonskih posledica za slučaj propuštanja roka. Kako u ostavljenom roku punomoćnik tužioca nije dostavio tačnu adresu tuženog, niti predlog za način obezbeđenja prisustva i dostave pismena tuženom, to je prvostepeni sud doneo navedeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe je iskoristio svoje pravo i, preko punomoćnika, izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Knjaževcu, koju je Okružni sud u Zaječaru odbio kao neosnovanu osporenim rešenjem Gž. 2566/07 od 9. septembra 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja prihvatajući navode i razloge prvostepenog suda, Okružni sud u Zaječaru je, pored ostalog, naveo da se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da je prvostepeni sud bio dužan da tuženom postavi privremenog zastupnika, jer punomoćnik tužioca takav predlog nije stavio sudu, a sud nije dužan da u tom smislu postupa po službenoj dužnosti, zbog čega je potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, a u odnosu na osporeno rešenje, od značaja sledeće odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je primenjivan u vreme donošenja osporenog rešenja: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci) i da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, a naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. st. 1. i 2.). Odredbama člana 103. st. 1. do 5. Zakona propisano je: da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno; da će sud kada vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediti rok za ponovno podnošenje podneska; da ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen; da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se; da ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu. Odredbom člana 187. stav 1. Zakona propisano je da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.). Prema odredbi člana 136. stav 1. Zakona, tužba se dostavlja lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, dok je odredbom stava 2. istog člana Zakona predviđena procedura u slučaju kada se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje mora lično izvršiti. Zakonom je, takođe, predviđen institut privremenog zastupnika. Jedan od slučajeva kad sud postavlja privremenog zastupnika je ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika (član 79. stav 2. tačka 4)). Prema odredbi člana 197. stav 1. Zakona, parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom, dok je odredbom člana 387. tačka 2) propisano da drugostepeni sud, rešavajući o žalbi, može odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi rešenje prvostepenog suda.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ukazuje, a u odnosu na osporeno rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2566/06 od 9. septembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u parničnom postupku po tužbi za povraćaj duga, odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su postupali u okviru svojih zakonom propisanih nadležnosti i koji su u toku postupka primenjivali zakonske odredbe o obaveznim elementima tužbe kao vrste podneska koji se podnosi sudu, te da stoga podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje. Naime, prema odredbama Zakona o parničnom postupku, parnični postupak se pokreće podnošenjem tužbe sudu, ali parnica kao procesnopravni odnos između tužioca i tuženog započinje tek dostavljanjem tužbe tuženom. Stoga neće svaki podnesak koji je naslovljen kao tužba dovesti do zasnivanja parnice, niti će tuženi znati za pokrenuti parnični postupak dok mu tužba ne bude dostavljena, a osnovna pretpostavka da mu tužba bude dostavljena je da je u njoj pravilno označena adresa tuženog. Pravilno i potpuno označenje adrese tuženog, kao element urednosti tužbe, ima poseban značaj i sa stanovišta zakonske obaveze tuženog da sudu dostavi odgovor na tužbu koji mora da ima zakonom propisanu sadržinu. Sa druge strane, tužba je podnesak za koji je Zakonom propisana obavezna lična dostava, koja se može izvršiti preko trećeg lica samo ako se tuženi ne zatekne na mestu na kome dostavu treba izvršiti, dakle ne i kada je sa tog mesta odseljen. Imajući u vidu i odredbe Zakona kojima se uređuje privremeni zastupnik, sledi da Zakon u svim slučajevima, pa i u slučaju kada je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, predviđa da sud postavlja privremenog zastupnika ako se u toku postupka pokaže da je to efikasnije za vođenje postupka, pri čemu je uslov da tuženi čije je prebivalište ili boravište nepoznato, nema punomoćnika. Iz navedene zakonske odredbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je osnovni cilj postavljanja privremenog zastupnika da se spreči odugovlačenje parnice koja teče, a u toku koje je prebivalište, odnosno boravište tuženog postalo nepoznato, što sa druge strane ne sprečava sud da privremenog zastupnika tuženog postavi i nakon samog pokretanja postupka, dok parnica nije ni započela.

Međutim, Ustavni sud je prilikom ocene da li u konkretnom slučaju postoji povreda prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe, polazeći od izloženog, naročito imao u vidu da se, saglasno odredbi člana 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku, čitav parnični postupak zasniva na načelu dispozicije stranaka, odnosno na afirmaciji tzv. raspravnog načela, u odnosu na ranije preovlađujuće načelo oficijelnosti. Načelo dispozicije, kao primarno načelo na kome počiva parnični postupak prema odredbama važećeg Zakona, ima za posledicu ne samo to da svaka stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja, već da je i poučavanje neuke stranke svedeno na minimum, a poučavanje stranke koja ima punomoćnika advokata isključeno. Zakonska afirmacija raspravnog načela stavlja stranke u poziciju da su dužne da pruže sudu potreban procesni materijal, od obaveznih elemenata koje tužba mora da sadrži da bi na osnovu nje mogla započeti parnica, do dokaza na kojima zasnivaju svoje tvrdnje u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, da bi sud o njemu mogao odlučiti. S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, tužba u trenutku podnošenja formalno sadržala sve zakonom propisane elemente, ali da se prilikom pokušaja njene dostave utvrdilo da je neuredna, odnosno da se po njoj ne može postupati, zbog netačne adrese tuženog koja je označena u tužbi. S obzirom na navedenu okolnost, prvostepeni sud je naložio punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da u ostavljenom roku proveri tačnost adrese označene u tužbi, odnosno da sudu dostavi tačnu adresu tuženog, dakle omogućio mu je da tužbu uredi. Kako punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije dostavio traženi podatak, niti je predložio sudu da tuženom postavi privremenog zastupnika, prvostepeni sud je doneo rešenje o odbacivanju tužbe, što je zakonska posledica podnošenja neuredne tužbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud osporenim rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2566/06 od 9. septembra 2008. godine, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv navedene prvostepene odluke kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge, jer time što punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije dostavio traženi podatak, niti je predložio sudu da tuženom postavi privremenog zastupnika, podnosilac ustavne žalbe nije pokazao nameru da se stvore procesni uslovi za vođenje parničnog postupka povodom podnete tužbe, tako da njemu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u navedenom parničnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, a koja je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude usvojeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu("Službeni glasnik RS", broj 109/07), podnetu ustavnu žalbu odbio u celini.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbacivanju tužbe zbog neurednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti