Odluka Ustavnog suda o naknadi štete, izmakloj koristi i zateznoj kamati

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presude Vrhovnog kasacionog i Apelacionog suda. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno izmenio činjenično stanje, a Apelacioni sud pogrešno primenio pravo o dospelosti kamate na izmaklu korist.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Mlađenovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Mlađenovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine , u stavu drugom izreke i određuje da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 519/12 od 10. decembra 2012. godine u odnosu na deo odluke za dosuđenu zakonsku zateznu kamatu tužiocu na pojedinačne iznose glavnog duga (bliže opisane u stavu prvom izreke prvostepene presude), počev od datuma dospeća svakog pojedinačnog iznosa, pa do konačne isplate, a nakon toga da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Mlađenović iz Beograda izjavio je, 14. februara 2014. godine, preko punomoćnika Zorana Ateljevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud „pogrešno, neosnovano i potpuno arbitrerno“ preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu u kome je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne mesečne iznose glavnog duga; da je o tome u obrazloženju osporene presude dato šturo obrazloženje „u jednoj rečenici“ zasnovano samo na odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - da podnosiocu pripada pravo na kamatu od dana presuđenja; da se po mišljenju podnosioca, takvo obrazloženje ne može prihvatiti, jer zanemaruje druge odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kojima se reguliše naknada štete u takvoj situaciji; da podnosiocu pripada zakonska zatezna kamata na pojedinačne iznose, jer se samo tako može zaštiti od negativnih uticaja inflacije u višegodišnjem periodu. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu zasniva na činjenici da je više godina bio onemogućen da koristi, raspolaže i ubira plodove na predmetnoj nepokretnosti.

Podnosilac ustavne žalbe izjavio je 20. februara 2015. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je revizijski sud arbitrerno primenio procesno pravo, kada je postupku po reviziji preinačio nižestepene presude, među kojima i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine, jer je osporenu revizijsku presudu zasnovao na izmenjenom činjeničnom stanju, koje kao takvo nije bilo utvrđeno tokom prvostepenog postupka, te da je nejasna i proizvoljna tvrdnja revizijskog suda da mu pripada izmakla dobit u drugoj visini od one koja mu je dosuđena nižestepenim presudama jer tokom postupka nije pružio dokaze da je imao ponudu za zakup poslovnog prostora, imajući u vidu da predmetnom nepokretnošću faktički nije ni mogao da raspolaže krivicom druge ugovorne strane. Podnosilac takođe navodi da je Vrhovni kasacioni sud u odnosu na isplatu zakonske zatezne kamate arbitrerno primenio materijalno pravo našavši da obaveza naknade štete dospeva trenutkom nastanka štete, a ne od dana presuđenja, a da pri tome nije dao nijedan razlog za takvu odluku, te da je „prekoračio svoja ovlašćenja“ tako što je drugostepenu presudu preinačio i u delu u odnosu na koji tužena reviziju nije izjavila.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Višeg suda u Beogradu P. 519/12 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) P. 519/12 od 10. decembra 2012. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade štete za izgubljenu dobit plati iznos od 62.141.709,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa glavnog duga pa do isplate, kako je to bliže navedeno u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke ove presude obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 627.750,00 dinara.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine kojom je - u stavu prvom izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za izgubljenu dobit plati iznos od 62.141.709,06 dinara i u stavu drugom njene izreke, a u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke u kome je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati, pa obavezao tuženu da tužiocu na iznos glavnog duga od 62.141.709,06 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 10. decembra 2012. godine, pa do isplate, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je traženo da se obaveže tužena da mu na pojedinačne mesečne iznose glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa glavnog duga, pa do 9. decembra 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužilac, kao kupac i tužena, kao prodavac 10. oktobra 2002. godine zaključili ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u Beogradu, u ulici Vase Čarapića broj 24 (Studentski trg broj 2), površine 166 m2, koji je overen 29. oktobra 2002. godine, pod Ov. 18581/02 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu; da je navedenim ugovorom predviđena kupoprodajna cena u iznosu od 59.287.500,00 dinara, pri čemu je kupac platio prodavcu kauciju u iznosu od 352.800,00 dinara, dok je za preostali deo kupoprodajne cene u iznosu od 58.934.700,00 dinara tužilac dao izjavu o prenosu u svojinu tuženom hartija od vrednosti, i to obveznica stare devizne štednje u vrednosti od 966.143 evra dana 30. oktobra 2002. godine; da je ugovorom bilo predviđeno da će prodavac - tužena u roku od sedam dana od dana overe ugovora, uvesti kupca - tužioca u posed predmetne nepokretnosti; da tužena nije ispunila ugovornu obavezu, pa je tužilac podneo tužbu protiv tužene radi predaje u posed predmetne nepokretnosti; da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4999/04 od 31. januara 2005. godine obavezana tužena da tužiocu preda u posed predmetni poslovni prostor; da je u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10444/08 sprovedeno izvršenje i nepokretnost je 30. septembra 2008. godine predata tužiocu u posed; da je utvrđeno da je između stranaka, pored parnice po tužbi tužioca za izvršenje ugovora radi predaje nepokretnosti, vođena parnica i po protivtužbi tužene, radi isplate ugovorene kupoprodajne cene; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3308/07 od 19. marta 2008. godine preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 9409/05 od 28. septembra 2006. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbijena žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4999/04 od 31. januara 2005. godine u stavu drugom izreke, u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženoj na ime ispunjenja ugovora o kupoprodaji poslovnog prostora Ov. 18581/02 od 29. oktobra 2002. godine isplati iznos od 58.934.700,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da su iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 8. aprila 2010. godine utvrđene dve varijante obračuna zakupnine za period od 5. novembra 2002. do 30. septembra 2008. godine, te da prema prvoj varijanti, zakupnina predmetnog poslovnog prostora prema ugovorima iz spisa iznosi 62.141.709,06 dinara (iznosi mesečnih zakupnina utvrđeni su na osnovu tržišnih uslova u vremenu i periodu obračuna), a prema drugoj varijanti, po podacima mesečne zakupnine Poreske uprave, zakupnina predmetnog poslovnog prostora iznosi 5.161.988,13 dinara; da je tužilac istakao primedbe na nalaz smatrajući da je prva varijanta obračuna ispravna, dok je tuženi u svojim primedbama na nalaz veštaka istakao da je druga varijanta obračuna ispravna, a da je sud, saslušanjem veštaka na ročištu od 6. jula 2010. godine, utvrdio da je prva varijanta obračuna ta koja je realna. Dalje je navedeno: da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključio da je tužilac u potpunosti ispunio svoju obavezu u isplati kupoprodajne cene po predmetnom ugovoru 30. oktobra 2002. godine u predviđenom roku, što znači da je tužena bila u obavezi da prema članu 8. ugovora tužioca uvede 5. novembra 2002. godine u posed predmetne nepokretnosti; da kako je u toku postupka prinudnog izvršenja tužiocu 30. septembra 2008. godine predata u posed predmetna nepokretnost, prvostepeni sud je našao da je tužilac pretrpeo štetu u vidu izmakle dobiti koju bi ostvario da je predmetnim poslovnim prostorom raspolagao tako što bi ga izdavao u zakup u spornom periodu, a u skladu sa članom 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima; da je prihvatajući prvu varijantu obračuna mesečne zakupnine iz nalaza, kao realnu i datu na osnovu tržišnih uslova u vremenu i periodu obračuna, prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete za izgubljenu dobit plati iznos od 62.141.709,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, a kako je to odlučeno u stavu prvom izreke pobijane odluke; da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade izmakle koristi za period od 5. novembra 2002. do 30. septembra 2008. godine isplati iznos od 62.141.709,06 dinara; da , međutim , tužena osnovano u izjavljenoj žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u delu zahteva koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu; da se prema odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima , visina izmakle koristi određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo; da je stoga tužena obavezana da na iznos glavnog duga od 62.141.709,06 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 10. decembra 2012. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u odnosu na traženu kamatu počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, pa do presuđenja.

Postupajući po reviziji tužene od 13. februara 2014. godine (na koju je tužilac dao odgovor 3. marta 2014. godine), Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio nižestepene presude, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete za izgubljenu dobit isplati 56.979.720,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne tražene mesečne iznose od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao i u delu kojim je tražio da mu tužena na preostali iznos od 5.161.988,13 dinara plati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv drugostepene presude u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog izmakle dobiti plati 5.161.988,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 10. decembra 2012. godine pa ubuduće do isplate; u stavu trećem izreke preinačio rešenje o troškovima, tako što je obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 80.770,00 dinara.

Revizijski sud je našao da su nižestepeni sudovi, kod činjeničnog stanja utvrđenog tokom postupka, pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiocu pripada pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi, jer je tužilac zbog toga što mu tužena nije predala kupljenu nepokretnost u ugovorenom roku onemogućen da istu koristi i time prihodom od iste, koji se realno mogao očekivati, uveća svoju imovinu, što predstavlja štetu po članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Taj sud prihvata i pravni stav nižestepenih sudova da tužilac ima pravo na naknadu štete za ceo period od isteka ugovorenog roka za predaju nepokretnosti do njene predaje, polazeći od toga da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga strana istovremeno ne ispuni svoju, kako je predviđeno članom 122. stav 1. istog zakona. U ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti između stranaka, izvršenje obaveza ugovarača oko isplate kupoprodajne cene i predaje nepokretnosti je vezano za momenat overe ugovora, a ne momenat međusobnog ispunjenja obaveza. U takvoj situaciji, tužena je mogla u parnici da istakne da nije dužna da ispuni svoju obavezu dok joj druga strana ne ispuni svoju i traži da sud naloži predaju nepokretnosti po uplati kupoprodajne cene, što nije učinila, a sankcija iz ugovora za nepoštovanje obaveze uplate kupoprodajne cene jeste raskid samog ugovora, kako u istom i stoji, kojim sredstvom se tužena nije koristila.

Međutim, revizijski sud je našao da nižestepeni sudovi kod utvrđivanja visine štete nisu pravilno primenili materijalno pravo, odnosno odredbu člana 189. stav 3. ZOO. Pomenutom zakonskom odredbom je predviđeno da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Osnovano očekivanje dobiti koja se nije ostvarila mora se temeljiti na objektivnim okolnostima u odnosu na konkretnu nepokretnost. Nižestepeni sudovi su prihvatili varijantu veštačenja koja je visinu izmakle koristi utvrdila na bazi visine zakupa za drugi poslovni prostor u tom potezu, kao i na bazi visine ugovorenog zakupa za spornu nepokretnost ali iz ugovora koji je zaključen posle spornog perioda. Pri tome, tužilac nije pružio dokaze da je u spornom periodu imao ponude za zakup poslovnog prostora, te da mu je to izmakla dobit. U takvoj situaciji iznos štete koji je utvrđen na opisani način nije u skladu sa pomenutim odredbama zakona, jer ne predstavlja iznos koristi koji se osnovano mogao očekivati. Zato se mora prihvatiti iznos štete utvrđen po drugoj varijanti veštačenja, a koji je zasnovan na podacima Poreske uprave o realizovanim zakupima iz spornog perioda za nepokretnosti u tom potezu. Time se dolazi do iznosa izmakle koristi koja se osnovano mogla očekivati i koja je izostala radnjom tužene, zbog čega je tužiočevo potraživanje osnovano u delu za iznos od 5.161.988,13 dinara, a preko toga je neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 231.); da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa vremenskim okvirom (član 233. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 383. st. 1. i 3.); da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će Vrhovni kasacioni sud ako utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom da usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu (član 416. stav 1.); da ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 416. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano : da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.).

5. Analizirajući presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje, sa jedne strane, povređeno time što je revizijski sud arbitrerno primenio procesno pravo, izmenivši činjenično stanje utvrđeno tokom prvostepenog postupka, nalazeći da podnosiocu ne pripada dosuđena tržišna cena zakupa, već cena zakupa data u skladu sa podacima dobijenim od Poreske uprave, a sa druge strane, arbitrernom primenom materijalanog prava jer je pogrešno odredio od kada se računa dospelost zakonske zatezne kamate.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu prava nadležan da ceni instanciono-viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu ustavnog prava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U ovom konkretnom sporu, tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno je usvojen tako što je tužena obavezana da mu na ime naknade štete za izgubljenu dobit plati iznos od 62.141.709,06 dinara. Navedena visina izgubljene dobiti utvrđena je na osnovu prihvaćenog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke sačinjenog u skladu sa visinom tržišne cene zakupa, a koji je predstavljao činjenično uporište za prvostepenu i drugostepenu odluku o dosuđenoj ceni zakupa. U osporenoj revizijskoj presudi je kao činjenična podloga uzeta druga varijanta iz nalaza i mišljenja veštaka, data u skladu sa podacima dobijenim od Poreske uprave, koja tokom prvostepenog postupka nije prihvaćena, jer se, nakon istaknutih primedbi stranka, veštak, koji je saslušan na ročištu, opredelio za prvu varijantu obračuna kao jedinu realnu, što je, samim tim, predstavljalo i činjeničnu osnovu za presuđenje.

Polazeći od navedene sadržine presuda donetih u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda, kojom su preinačene nižestepene presude, prevashodno doneta proizvoljnom primenom procesnog prava.

Naime, iz odredaba ZPP proizlazi da se dokazni postupak može izvoditi, odnosno činjenično stanje utvrđivati do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Izuzetno, postoji mogućnost da drugostepeni sud radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja ponovi već izvedene dokaze, ali pod uslovom da je prethodno otvorio raspravu i omogućio strankama da se izjašnjavaju o određenim navodima i dokazima protivne strane. Međutim, takvu mogućnost Z PP ne predviđa i za revizijski sud pred kojim se ne može održavati rasprava, niti taj sud može izvoditi dokaze i utvrđivati činjenično stanje koje nije bilo utvrđeno pred nižestepenim sudovima. Revizijski sud može da preinači nižestepene odluke samo u slučaju da je na potpuno i pravilno činjenično stanje utvrđeno od strane nižestepenih sudova materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Kako je, u konkretnom slučaju, na glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom, ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena visina izgubljene dobiti u skladu sa prvom varijantom obračuna, a revizijski sud je svoju preinačujuću presudu zasnovao na (drugoj) varijanti obračuna koja kao takva nije bila prihvaćena od strane nižestepenih sudova, pa samim tim nije ni predstavljala činjenično uporište za presuđenje, niti su se nižestepeni sudovi odredili o utemeljenosti i pravnoj dopuštenosti takvog nalaza veštaka, Ustavni sud smatra da Vrhovni kasacioni sud, u postupku po vanrednom pravnom leku, nije mogao utvrđivati nove činjenice.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio drugu varijantu iz nalaza veštaka sa obrazloženjem da podnosilac nije dostavio dokaz o postojanju realne ponude za iznos dosuđene tržišne cene zakupa, što se direktno kosi sa izvedenim i od strane nižestepenih sudova ocenjenim i prihvaćenim dokazima o izgubljenoj dobiti u visini realno očekivane, a neostvarene tržišne cene zakupa. Naime, Vrhovni kasacioni sud je, saglasno odredbi člana 416. stav 2. ZPP, mogao samo oceniti da su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da pravilno i potpuno utvrde relevantno činjenično stanje. Međutim on to nije učinio, već je na osnovu činjeničnog stanja koje nije bilo utvrđeno tokom prvostepenog postupka preinačio nižestepene presude. Time je povređeno procesno pravilo nedopuštenosti revizije zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (propisano odredbom člana 407. ZPP), kao i načelo kontradiktornosti. Zbog toga je podnosiocu ustavne žalbe uskraćena procesna mogućnost da se neposredno izjasni o izmenjenom činjeničnom stanju od strane revizijskog suda. S tim u vezi, a polazeći od konstatacije da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda izmenjeno činjenično stanje, Ustavni sud ukazuje da je u više navrata usvajao ustavne žalbe i poništavao presude Vrhovnog kasacionog suda (kao i Vrhovnog suda Srbije) upravo iz razloga što su u postupku po reviziji utvrđivane činjenice koje prethodno nisu bile utvrđene od strane prvostepenog suda (videti odluke ovoga suda Už-3080/2010 od 25. novembra 2010. godine, Už-1090/2010 od 20. novembra 2013. godine i Už-8788/12 od 23. septembra 2015. godine, dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Osim toga, Ustavni sud ukazuje i na svoje stanovište da izveštaj Poreske uprave o minimalnim osnovicama za obračun poreskih obaveza predstavlja administrativno, a ne tržišno određene poreske osnovice. Saglasno tom stavu, u konkretnom slučaju, visina izgubljene dobiti može se odrediti samo kao neostvarena tržišna cena zakupa u visini prosečne tržišne zakupnine koja je bila ugovorena i realizovana za slične poslovne prostore na lokaciji na kojoj se nalazi i poslovni prostor podnosioca ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud primećuje da je osporenom revizijskom presudom potvrđena drugostepena presuda u delu koji se odnosi na dospelost zakonske zatezne kamate, iako u navodima revizije ne postoje revizijski razlozi koji se odnose na preinačujući deo drugostepene presude u delu u kome je odlučeno o visini dosuđene zakonske zatezne kamate na dosuđeni tržišni iznos cena izgubljene dobiti po osnovu neostvarene zakupnine. Naime, odredbom člana 408. ZPP je propisano da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji. Imajući u vidu sadržinu revizije i označenu odredbu ZPP, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud na opisani način prekoračio granice razloga navedenih u reviziji , samim tim i svoja zakonom propisana ovlašćenja u postupku po reviziji.

Dakle, revizijski sud nalazi da se dospelost kamate računa počev od 10. decembra 2012. godine, kao dana presuđenja, pa ubuduće do isplate i pored toga što je za podnosioca ustavne žalbe, koji je nesporno bio onemogućen da koristi i ubira civilne plodove predmetne nepokretnosti, šteta nastajala sukcesivno - svakog meseca, te nije ni mogao da ubira zakupninu koja mu je pripadala.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud kao pravni osnov zbog koga je preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, naveo da se prema odredbi člana 189. stav 2. ZOO visina izmakle koristi određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke i da je, stoga, tužena obavezana da na iznos glavnog duga plati zakonsku zateznu kamatu tek od dana presuđenja, a ne od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do presuđenja.

Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud sadržinu odredbe člana 189. stav 2. ZOO pravilno interpretirao, ali da se njena primena na utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju, može okarakterisati kao proizvoljna. Ovo iz razloga što se citiranom odredbom propisuju merila za utvrđenje visine pretrpljene materijalne štete, a ne vreme dospeća naknade koju odgovorno lice duguje oštećenom. Pri tome, vreme utvrđivanja visine naknade i način obračuna iste samo izuzetno mogu biti od uticaja na dospelost obaveze plaćanja naknade za pričinjenu štetu. Odmeravanje štete po tržišnim cenama na dan presuđenja ima za cilj da se imovina oštećenog dovede u stanje u kome se nalazila pre nastanka štetnog događaja. To je objektivno merilo vrednosti za utvrđenje obične štete koja se iskazuje u oštećenju stvari. Zato se pričinjena šteta nastala oštećenjem stvari mora odmeriti u visini tržišne cene oštećene stvari na dan presuđenja. Odmeravanjem štete prema tržišnoj vrednosti stvari sprečava se mogućnost dosuđenja štete u iznosu koji bi premašio stvarnu vrednost oštećene stvari, ali isto tako i mogućnost dosuđenja naknade u manjem iznosu od stvarne - tržišne vrednosti oštećene stvari na dan presuđenja. Za razliku od obične štete koja predstavlja umanjenje već postojeće imovine i koja se utvrđuje po tržišnoj ceni oštećene stvari u vreme presuđenja, izmakla korist se materijalizuje kao gubitak plodova, prirodnih i civilnih, koje bi oštećeni ostvario da nije došlo do oštećenja stvari, ili sprečavanja njenog korišćenja. Ako se izmakla korist manifestuje kao posledica gubitka prirodnih plodova koje bi oštećeni ostvario upotrebom oštećene stvari, onda se i visina tako pretrpljene štete utvrđuje na isti način kao i obična šteta za glavnu stvar od koje ti plodovi potiču, a to znači prema njihovoj tržišnoj vrednosti u vreme presuđenja. Međutim, u slučaju izmakle koristi koja se manifestuje u vidu gubitka civilnih plodova, odnosno neostvarene novčane naknade zbog nekorišćenja glavne stvari, visina izmakle koristi se utvrđuje u iznosu neubranih mesečnih prihoda od stvari.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da izgubljena dobit u vrednosti mesečne cene zakupa mora imati utemeljenje u objektivnim okolnostima, koje nesumnjivo potvrđuju osnovano očekivanje oštećenog da je tu naknadu u redovnom toku stvari realno mogao ostvariti. Otuda se i trenutak dospelosti pojedinih mesečnih obroka, kao neostvarene cene zakupa – izmakle koristi, mora ceniti u odnosu na vreme kada je podnosilac ustavne žalbe sprečen da tu korist ostvari, a ne u odnosu na vreme presuđenja koje predstavlja relevantan momenat dospeća naknade samo u slučaju kada je ista stvarno utvrđena i dosuđena po važećim tržišnim cenama u vreme presuđenja. Pravno shvatanje o dospelosti naknade štete, utemeljeno u odredbi člana 189. stav 2. ZOO, mora imati i odgovarajuće činjenično opravdanje, što nije bio slučaj ni u drugostepenoj niti u osporenoj revizijskoj presudi. Naprotiv, pravnosnažno je presuđeno da podnosilac ima pravo na naknadu pričinjene mu štete kao izmakle koristi odmerene u visini neostvarenih mesečnih iznosa cena zakupa za sve vreme nekorišćenja predmetnog poslovnog prostora, ali u odsustvu obrazloženja zašto u takvoj činjeničnoj situaciji nema mesta primeni odredbe člana 186. ZOO.

Dakle, za podnosioca ustavne žalbe koji je, nesporno, bio onemogućen da koristi i ubira civilne plodove predmetne nepokretnosti, šteta je nastajala sukcesivno - svakog meseca za koji nije mogao da ubira zakupninu koja mu je pripadala. U takvoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 186. ZOO, obaveza naknade štete dospeva trenutkom nastanka štete, a ne od dana presuđenja, kako činjenično i pravno neutemeljeno smatra Apelacioni sud u Beogradu, a Vrhovni kasacioni sud potvrđuje u osporenoj revizijskoj presudi. Zakonska posledica sudski priznatog prava oštećenom na naknadu štete u visini izgubljene mesečne cene zakupa je i postojanje prava istog na zakonsku zateznu kamatu saglasno odredbi č lana 277. stav 1. ZOO od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa presudom utvrđene zakupnine pa do isplate. Ovakvo zakonsko naređenje ima za cilj zaštitu imovinskih interesa oštećenog kroz institut tzv. „potpune naknade štete“ (član 190. ZOO) , koja se, pored ostalog, obezbeđuje i obavezom štetnika da oštećenom, ukoliko su za to ispunjeni uslovi, plati i zakonsku zateznu kamatu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, prvenstveno zbog nepoštovanja određenih procesnih garancija u postupku po reviziji, ali i zbog arbitrerne primene materijalnog prava povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 327/14 od 23. oktobra 2014. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine , u stavu drugom njene izreke i odredio da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu P. 519/12 od 10. decembra 2012. godine u odnosu na deo odluke za dosuđenu zakonsku zateznu kamatu tužiocu na pojedinačne iznose glavnog duga (bliže opisane u stavu prvom izreke prvostepene presude), počev od datuma dospeća svakog pojedinačnog iznosa, pa do konačne isplate, a nakon toga da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2630/13 od 11. decembra 2013. godine

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6097/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 1936/2014: Odluka Ustavnog suda o kamati na naknadu štete u vidu izmakle koristi
• Už 9728/2012: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje