Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocima je dodeljena naknada nematerijalne štete zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1328/2011
06.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Stojanovića, Slavka Ilića, Mileta Petrovića, Jovana Nikolića i Gorana Jovića, svih iz sela Jarsenovo kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. novembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Stojanovića, Slavka Ilića, Mileta Petrovića, Jovana Nikolića i Gorana Jovića i utvrđuje da je u postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 336/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Stojanović iz sela Jarsenovo kod Leskovca i drugi podnosioci navedeni u uvodu i tački 1. izreke su 24. marta 2011. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 336/10.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je označeno ustavno pravo povređeno zbog toga što je osporeni postupak trajao preko sedam godina, pri čemu su istakli da o troškovima postupka još uvek nije pravnosnažno odlučeno. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i istakli su oprdeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe su tražili da im se naknade troškovi na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 336/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „Hemitrade MB“ d.o.o. iz Leskovca, podnelo je 5. decembra 2003. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženih Petra Stojanovića, Slavka Ilića, Mileta Petrovića, Jovana Nikolića, Gorana Jovića, ovde podnosilaca ustavne žalbe , i još dva lica (u odnosu na koje je tužba u toku postupka povučena), radi činidbe i naknade štete.

Do donošenja prvostepene presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 336/10 od 8. februara 2011. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, od ukupno zakazanih 29 ročišta, šesnaest nije održano. U periodu od 26. avgusta 2004. godine do 18. septembra 2006. godine nijedno od šest zakazanih ročišta nije održano, od toga četiri ročišta nisu održan a zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tuženih. Pored toga, u ovom delu postupka, nakon ročišta koje je bilo zakazano za 10. decembaar 2004. godine prvo sledeće ročište zakazano je za 10. jul 2006. godine, a u međuvremenu nije preduzeta nijedna radnja. Nezakazivanje ročišta i nepreduzimanje radnji u postupku ponovilo se i u periodu od 2. septembra 2008. godine do 6. maja 2010. godine. Takođe, pet ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog N.S, a još dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. U toku postupka saslušane su parnične stranke, veći broj svedoka i vršen je uviđaj na licu mesta.

Navedena prvostepena presuda P. 336/10 od 8. februara 2011. godine uručena je punomoćniku tuženih 28. februara 2011. godine. Tuženi su u martu 2011. godine izjavili žalbu protiv odluke o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Nišu se rešenjem Gž. 606/11 od 21. juna 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženih. Po pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostavljeni su na nadležnost Višem sudu u Leskovcu, koji je rešenjem Gž. 1230/11 od 26. februara 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka.

Prvostepeni sud je o troškovima postupka odlučio rešenjem P. 1615/13 od 10. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na s nazi u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao do okončanja parnice saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), takođe sadrži odredbu o dužnosti suda da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 5. decembra 2003. godine i da je pravnosnažno okončan u pogledu odluke o tužbenom zahtevu protekom roka za izjavljivanje žalbe protiv prvostepene presude od 8. februara 2011. godine, dok je o troškovima postupka odlučeno rešenjem od 10. juna 2013. godine.

Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka .

Ustavni sud smatra da se osporeni postupak nikako ne može smatrati složenim i pored toga što je na strani tuženih učestvovalo više lica, s obzirom na složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti, a povodom kojih nije sprovođen složen i obiman dokazni postupak.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci, koji su imali legitiman interes da se parnica u kojoj su imali procesni položaj tuženih što pre okonča kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njihovih prava i obaveza, nisu doprineli dužini trajanja postupka, jer su se uredno odazivali svim pozivima suda.

Polazeći od toga da ukupno šest ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, te da je prvostepeni sud u dva navrata ispoljio pasivnost nezakazivanjem ročišta i nepreduzimanjem bilo kakvih radnji u postupku u trajanju od preko godinu i po dana, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane prvostepenog suda osnovni uzrok dugom trajanju parnice, imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta tek posle sedam godina. Ustavni sud takođe smatra da se ne može zanemariti ni činjenica da je Višem sudu u Leskovcu trebalo godinu dana i osam meseci da odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja o troškovima postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da se dužina trajanja osporenog parničnog postupka isključivo može staviti na teret prvostepenom sudu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 336/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu svakom od po 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, pa je s tim u vezi uzeo u obzir da je odluka o tužebnom zahtevu, kojom je okončana neizvesnost podnosilaca u pogledu njihove odgovornosti za štetu, doneta posle nešto više od sedam godina. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnos ioci ustavne žalbe pretrpe li isključivo zbog neažurnog postupanja suda.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti