Povreda prava na pravično suđenje u odluci o troškovima postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i utvrdio da je presudom Privrednog apelacionog suda, u delu o troškovima postupka, povređeno pravo na pravično suđenje. Odluka je poništena zbog arbitrerne primene procesnih pravila o troškovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj privrednog društva „D.“ Klagenfurt, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „D“ i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2320/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2320/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka , i određuje da isti sud donese novu odluku o žalb ama parničnih stranaka izjav ljenim protiv stava V izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 6092/12 od 2 8. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „D“ Klagenfurt , Republika Austrija, podnelo je 18. februara 2014. godine, preko punomoćnika J. I, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2320/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da Privredni apelacioni sud formalno (u izreci) nije odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv odluke prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, i to u delu kojim je odbijen njegov zahtev za priznavanje zatezne kamate na dosuđene troškove, ali da je u obrazloženju osporene drugostepene presude ipak potvrdio stav prvostepenog suda da se kod odlučivanja o troškovima postupka ne primenjuje Zakon o obligacionim odnosima, što je u suprotnosti sa pravnim shvatanjem Apelacionog suda u Beogradu od 24. decembra 2012. godine; da je Privredni apelacioni sud, po žalbi tuženog, umanjio troškove koje je dosudio prvostepeni sud, nalazeći da povlačenje dela tužbe predstavlja delimični uspeh u predmetnom sporu, te da podnosilac ima pravo na troškove postupka srazmerno tom uspehu, ne uzimajući u obzir da je tužbeni zahtev smanjen za deo dugovanog iznosa koji je izmiren u toku postupka; da je zahtev za naknadu troškova prevoda swift poruke u iznosu od 1.100 dinara Privredni apelacioni sud odbio sa obrazloženjem da je reč o izdatku za koji Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata nije propisano pravo na naknadu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 26. jula 2012. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Privrednom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, protiv izvršnog dužnika „Š.“ d.o.o. Beograd, radi prinudne naplate novčanog potraživanja u iznosu od 2.014,22 evra.

Predloženo izvršenje je određeno rešenjem Iv. 12410/12 od 9. avgusta 2012. godine. Po prigovoru izvršnog dužnika, Privredni sud u Beogradu je stavio van snage rešenje o izvršenju i postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga . Predmet je ustupljen parničnom odeljenju navedenog suda i zaveden je pod brojem P. 6092/12.

U odgovoru na prigovor od 24. oktobra 2012. godine je, pored ostalog, navedeno: da je tačna tvrdnja tuženog da je 27. jula 2012. godine pustio swift poruku na iznos od 300 evra, ali da je na račun tužioca „legla“ uplata od 288 evra, dok je preostali iznos oduzet na ime bankarske provizije; da stoga tužilac povlači tužbu za iznos od 288 evra; da je u međuvremenu, tačnije 5. oktobra 2012. godine, prispeo povraćaj poreza iz Belgije za 2011. godinu, u iznosu od 129,62 evra, te kada se odbije iznos bankarske provizije od 50 evra, ostaje iznos od 79,62 evra; da je potrebno da se tuženi izjasni da li prihvata da se navedenim iznosom „pokrije“ deo duga.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 6092/12 od 28. januara 2013. godine je: ukinuto u celini rešenje o izvršenju Iv. 12410/12 od 9. avgusta 2012. godine (stav I izreke); konstatovano povlačenje tužbe za iznos od 367,62 evra (stav II izreke); obavezan tuženi „Š.“ d.o.o. Beograd da tužiocu „D.“, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime duga, isplati ukupan iznos od 1.646,60 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka (stav III izreke); odbijen kao neosnovan kompenzacioni prigovor tuženog za iznos od 681,08 evra (stav IV izreke); tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.093 dinara bez kamate (stav V izreke). U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud, na opredeljeni zahtev, dosudio tužiocu troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 99.093 dinara, na osnovu čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku; da sud smatra da se kamata može dosuditi samo na potraživanja koja potiču iz materijalnopravnog propisa, a kako troškovi parničnog postupka potiču iz procesnog zakona, to sud nije usvojio zahtev tužioca za zateznu kamatu na troškove parničnog postupka.

Tužilac je izjavio žalbu protiv odluke o troškovima parničnog postupka, u kojoj je, pored ostalog, naveo: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio njegov zahtev za zateznu kamatu na troškove parničnog postupka od presuđenja do konačne isplate; da je prvostepeni sud propustio da odluči o delu zahteva kojim je tražio naknadu troškova prevoda swift poruke u iznosu od 1.100 dinara; da je u vezi sa tim priložen tekst predmetne poruke i overeni prevod sa nemačkog jezika, iz kojeg je utvrđeno da je tuženi uplatio iznos od 288 evra, a ne iznos od 300 evra, kako je tvrdio u toku postupka.

Postupajući po navedenoj žalbi tužioca, kao i žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude u celini, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 2320/13 od 4. decembra 2013. godine, kojom je delimično odbio žalbu tuženog i ožalbenu presudu potvrdio u st. I – IV izreke, dok je delimičnim usvajanjem žalbe tuženog preinačio odluku prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, tako što je tuženog obavezao da tužiocu isplati iznos od 81.256,26 dinara bez kamate.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da osnovano tuženi u žalbi ističe da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, s obzirom na to da je tužilac uspeo u sporu za iznos od 1.646,60 evra, što predstavlja 82% od ukupne vrednosti spora; da stoga tužiocu pripada iznos od 81.256,26 dinara, što predstavlja 82% od ukupno obračunatih troškova postupka; da nisu osnovani žalbeni navodi tužioca da je prvostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odbio njegov zahtev za zateznu kamatu na troškove parničnog postupka od presuđenja do konačne isplate; da se pravo na naknadu troškova spora ostvaruje nakon okončanja sudskog postupka, u zavisnosti od postignutog uspeha, saglasno odredbi člana 153. Zakona o parničnom postupku, što to znači da se na iznos troškova spora ne može zahtevati zatezna kamata; da je pravni osnov za dosuđenje troškova učinjenih u toku ili povodom parničnog postupka određen odredbama Zakona o parničnom postupku, koji ne utvrđuje pravo na zateznu kamatu; da nisu osnovani ni žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje na primenu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da se tim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova i drugih zakonom određenih izvora obligacija; da obaveza naknade troškova parničnog postupka ne nastaje iz obligacionog odnosa, zbog čega nema mesta primeni člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ni zakona u celini; da je neosnovan i žalbeni navod tužioca kojim ističe da mu pripada naknada troškova za prevod swift poruke u iznosu od 1.100 dinara, imajući u vidu da Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) nije predviđena naknada za navedenu pravnu radnju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 153. st. 1. i 2. ); da će s ud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 154. stav 1.); da t užilac koji povuče tužbu dužan je da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 157. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da će o zahtevu za naknadu troškova sud da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim su dom (član 163. st. 1, 2. i 4.).

Članom 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) (u daljem tekstu:Tarifa) je propisano da se Tarifom određuje način vrednovanja, obračunavanja i plaćanja nagrada za advokatske usluge i naknada troškova za rad advokata ili advokatskog ortačkog društva.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac osporava stav parničnih sudova o pravu na zateznu kamatu na troškove dosuđene u parničnom postupku, zatim stav drugostepenog suda po kome je povlačenje dela tužbe u toku postupka okvalifikovano kao delimični uspeh tužioca u sporu, koji je osnov za primenu člana 153. stav 2. ZPP, kao i stav drugostepenog suda da naknada troškova prevoda nije propisana važećom Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

5.1. Ustavni sud najpre ukazuje da je na sednici održanoj 19. novembra 201 5. godine doneo Odluku Už-9130/2013, kojom je usvojio ustavnu žalbu S. P. iz Beograda, utvrdio da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine navedenoj podnosi teljki ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništio rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužen og izjavljenoj protiv dopunsk og rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, citirano obrazloženje pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. marta 2014. godine i navedeno da imajući u vidu obrazloženje tog pravnog shvatanja , posmatrano sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje , da je u potpunosti prihvatljiv stav da stranka u parničnom postupku ima pravo na zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, tako da u tom delu Ustavni sud ne nalazi potrebu za dodatnim obrazlaganjem, već konstatuje da osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, identično sporno ustavnopravno pitanje - pravo podnosioca ustavne žalbe na zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka, Ustavni sud zaključuje da je arbitrerna ocena Privrednog apelacionog suda i Privrednog suda u Beogradu o isključenju primene Zakona o obligacionim odnosima kod odlučivanja o zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka, što je posledično dovelo do povrede prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5.2. Ustavnom žalbom je takođe osporena i ocena Privrednog apelacionog suda da je zbog povlačenja dela tužbe za iznos od 367,62 evra, koje je konstatovano u izreci prvostepene presude, podnosilac u predmetnom sporu uspeo sa 82% od postavljenog tužbenog zahteva, zbog čega mu, saglasno odredbi člana 153. stav 2. ZPP, pripada pravo na srazmeran deo troškova parničnog postupka.

Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Ustavni sud je ovakvo stanovište prihvatio u svojoj praksi (videti, pored ostalih, odluke Už-914/2012 od 5. februara 2015. godine i Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine).

Uzimajući u obzir pitanja koja se u ustavnoj žalbi postavljaju kao sporna sa ustavnopravnog aspekta, Ustavni sud nalazi da je za konkretan slučaj od značaja i stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća pravila i primeniti.

Iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, dana 26. jula 2012. godine, radi prinudne naplate novčanog iznosa od 2.014,22 evra. Izvršni dužnik je narednog dana, putem swift poruke, preneo na račun podnosioca iznos od 288 evra. U odgovoru na prigovor od 24. oktobra 2012. godine, koji je sudu dostavio nakon što je rešenje o izvršenju stavljeno van snage i postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga, podnosilac je obavetio sud o navedenoj činjenici i izjavio da povlači tužbu za iznos od 288 evra. Istovremeno je podnosilac ukazao da postoji mogućnost da se iznos od 79,62 evra, koji je 5. oktobra 2012. godine, u ime i za račun izvršnog dužnika, odnosno tuženog, naplatio po osnovu povraćaja poreza u Belgiji za 2011. godinu, iskoristi za umanjenje dela predmetnog potraživanja, ukoliko se tuženi sa tim saglasi. U izreci prvostepene presude je konstatovano povlačenje dela tužbe za iznos od 367,62 evra, koji se dobija sabiranjem iznosa za koji je podnosilac povukao tužbu i iznosa za koji je predložio umanjenje duga. S tim u vezi, iako nema izričite konstatacije u obrazloženju prvostepene presude, nesumnjivo se može zaključiti da je podnosilac deo tužbe za iznos od 79,62 evra povukao nakon što je tuženi prihvatio da se za taj iznos umanji njegovo ukupno dugovanje prema podnosiocu.

Prvostepeni sud je podnosiocu dosu dio celokupne troškove postupka, smatrajući da delimično povlačenje tužbe nije pravno relevantno, za razliku od Privrednog apelacionog sud a, koji je ocenio da takvo povlačenje predstavlja osnov za primenu člana 1 53. stav 2. ZPP. Privredni apelacioni sud je očigledno izgubio iz vida da je povlačenje dela tužbe usledilo odmah nakon ispunjenja dela tužbenog zahteva od strane tuženog, zbog čega se iznos za koji je tužba povučena ne može okarakterisati kao delimični neuspeh podnosioca u predmetnom sporu.

Po mišljenju Ustavnog suda, podnosilac je , u konkretnom slučaju, imao legitimno očekivanje da na njega neće biti prebačen teret dela troškova postupka koje je imao u parnici. Legitimnost njegovog očekivanja zasnovana je na merodavnim odredbama procesnog zakona i proizilazi iz činjenice da je podnosilac svoje ponašanje uskladio sa postojećim procesnim pravilima . Drugostepeni sud se bez razloga utemeljenog na zakonu i bez bilo kakvog drugog razumnog opravdanja nije pridržavao postojećih procesnih pravila. Stoga je Ustavni sud ocenio da su posledice opisanog postupanja i odlučivanja drugostepenog suda takvog značaja da osporenu drugostepenu presudu, u njenom preinačujućem delu , čini nepravičn om u dovoljnoj meri da Ustavni sud i tim povodom utvrdi povred u prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje (gotovo identičan stav je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine).

5.3. Kod ocene pravnog stava Privrednog apelacionog suda da podnosilac nema pravo na naknadu troškova prevoda swift poruke jer takva naknada nije propisana Tarifom, Ustavni sud je imao u vidu stav E SLjP, prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (presuda u predmetu Bochan protiv Ukrajine, broj predstavke 22251/08, od 5. februara 2015. godine, stav 62.). S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je Privredni apelacioni sud očigledno pogrešno ocenio da je predmetni zahtev postavljen kao zahtev za naknadu troškova za rad advokata jer je jasno da je reč o izdatku podnosioca ustavne žalbe, kao parnične stranke, učinjenom u vezi sa predmetnim postupkom, s ciljem da se pobije osnovanost navoda tužene strane o uplati određenog novčanog iznosa. Prema tome, Ustavni sud nalazi da je kod odlučivanja o tom zahtevu sud samo bio dužan da izvrši procenu da li je taj izdatak bio potreban radi vođenja parnice, iz čega proizlazi i pravo podnosioca da potražuje njegovu naknadu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2320/13 od 4. decembra 2013. godine, u delu odluke o troškovima parničnog postupka, i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbama koj e su podnosilac ustavne žalbe i tuženi izjavi li protiv stava V izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 6092/12 od 28. januara 2013. godine.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u odluci o troškovima postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti