Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru u sporu zbog smetanja državine. Podnosilac je tvrdio da zamena dotrajalih oluka ne predstavlja smetanje, već poboljšanje, ali sud je našao da nisu navedeni ustavnopravni razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gradimira Đorđevića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Gradimira Đorđevića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1709/08 od 25. septembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Gradimir Đorđević iz Niša je, preko punomoćnika Živote Stojanovića, advokata iz Knjaževca, 14. novembra 2008. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1709/08 od 25. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i delotvoran pravni lek iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija). Podnosilac navodi da je tužen zbog „uzmemiravanja državine time što je na zgradi u kojoj živi tužilja dotrajale oluke zamenio novim“, da smetanje državine u korišćenju zgrade može postojati samo ako se ta državina ometa, smanjuje, sužava ili pogoršava, te da promenom dotrajalih oluka novim, državina može samo da se poboljša, a nikako da se ometa. Dalje navodi da drugostepeni sud žalbu na prvostepeno rešenje očigledno nije ozbiljno i temeljno razmotrio, jer je dao „sumarno obrazloženje ne upustivši se u razložne navode žalbe“. Od Ustavnog suda traži da poništi osporeno rešenje i „odredi da se štetne posledice otklone u određenom roku“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, a ne i da kao sud više instance ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili ugrožavanju. Samim tim, formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Pravo na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, u članu 32. stav 1. Ustava svakome jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovakva odredba sadržana i u članu 6. stav 1. Evropska konvencije.

Odredbom člana 13. Evropske konvencije garantuje se pravo na delotvoran pravni lek. Pravo na pravno sredstvo je garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava i utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

3. U toku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Rešenjem Opštinskog suda u Knjaževcu P. 486/07 od 18. juna 2008. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, smetao tužilju u mirnom posedu kuće postojeće na katastarskoj parceli broj 1180, u KO Knjaževac, u ulici Stevana Sinđelića broj 11, na taj način što je 7. decembra 2007. godine preko angažovanih radnika, a bez znanja i saglasnosti tužilje, sa pomenute kuće skunuo njene oluke za odvod vode sa krova, a potom stavio nove oluke, sem što je na jugozapadnom uglu postavio stari oluk, i naloženo mu je da se ubuduće kloni ovakvog ili sličnog smetanja, pod pretnjom zakonskih posledica. Stavom drugim izreke ovog rešenja tuženi je obavezan da tužilji isplati 45.077,27 dinara na ime troškova parničnog postupka, u roku od 8 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1709/08 od 25. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Knjaževcu P. 486/07 od 18. juna 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je neosnovana žalba tuženog, jer je prvostepeni sud utvrdio da je tužilja u državini sporne nepokretnosti više godina, da je tuženi bez njenog znanja i odobrenja zamenom oluka promenio poslednje faktičko stanje poseda i uznemirio tužilju u mirnom korišćenju sporne nepokretnosti, te da je primenom člana 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pružio zaštitu tužilji koja ima poslednje faktičko stanje državine.

4. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporeno rešenje doneto uz proizvoljnu ili diskriminacionu primenu prava, čime bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, što bi dovelo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje su posledica pogrešnog tumačenja zakonskih odredaba od strane podnosioca, koji od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da ispita zakonitost osporenih rešenja.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su činjenično neutemeljeni navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja o kojoj je meritorno odlučivao nadležni drugostepeni sud.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda traži ocenu zakonitosti osporenih rešenja, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević