Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja revizijske presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je revizijski sud, preinačujući nižestepene odluke, propustio da oceni ključne činjenice i argumente, naročito o zloupotrebi otkaznog razloga i zaštiti predstavnika zaposlenih, čime je povredio pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1329/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 292/10 od 8. decembra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 292/10 od 8. decembra 2010. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6920/07 od 6. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz N . S, preko punomoćnika S . L . i M . J, advokata iz N . S, izjavila je 24. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 2 92/10 od 8. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 5. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca i zabrane diskriminacije iz člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je, između ostalog, navela: da je vodila parnicu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad; da su nižestepeni sudovi usvojili njen tužbeni zahtev, jer su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ocenili da je tuženi prekršio zabranu propisanu članom 188. stav 1. tačka 1) Zakona o radu da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu niti na drugi način stavi u nepovoljniji položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu , i to – članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru; da je stanovište nižestepenih sudova da je tuženi jedan zakonom propisan otkazni razlog upotrebio na nedozvoljen način kada je, donoseći osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu, naveo da se tužilji ugovor o radu otkazuje zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena, prikrivajući time stvarne razloge za otkaz, tj. nameru da se tužilja odstrani iz preduzeća, upravo zbog njenog rada i delovanja za vreme dok je obavljala funkciju predsednika nadzornog odbora; da je odlučujući o reviziji tužene Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude tako što je odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev i obavezao je da tuženom naknadi parnične troškove, jer je ocenio da je usled organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za njenim radom.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u pobijanoj presudi, imajući u vidu da je revizijska odluka preinačujuća, Vrhovni kasacioni sud propuštajući da oceni navode i dokaze celog toka postupka u odnosu na odlučne činjenice, povredio pravo na obrazloženu sudsku odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom opštinskog suda u Novom Sadu P1. 694/06 od 29. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 05/2005 od 31. oktobra 2005. godine kojim je tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, otkazan ugovor o radu i ugovor o radu pod izmenjenim okolnostima, pa je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, na radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti njene stručne spreme, da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade isplati određeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kao i da tužilji naknadi parnične troškove.

U obrazloženju ove presude navedeno je: da je u sprovedenom dokaznom postupku, između ostalog, utvrđeno: da je tužilja, po osnovu ugovora o radu od 6. februara 2004. godine i ugovora o radu pod izmenjenim okolnostima od oktobra 2004. godine zaključeni sa tuženim, radila poslove planer analitičar računovodstva u sektoru računovodstva, sve do otkaza ugovora o radu; da je tužilja odlukom Skupštine tuženog od 24. aprila 2003. godine imenovana za predsednika Nadzornog odbora, koju funkciju je obavljala sve do opoziva 30. juna 2005. godine, kada ju je Skupština razrešila sa dužnosti; da je za vreme dok je tužilja obavljala funkciju predsednika Nadzornog odbora, Nadzorni odbor izvršio uvid u kontrolu poslovanja tuženog, te uočio niz nepravilnosti o čemu je obavestio Upravni odbor i Skupštinu tuženog, nakon čega je usledilo podnošenje krivične prijave protiv odgovornih lica u preduzeću, a nakon čega su neka od tih lica, a pre svega P. J. - direktor tuženog, koji je i potpisao otkaz ugovora o radu, vršili pritisak na tužilju i od nje tražili da podnese ostavku na mesto predsednika Nadzornog odbora.

Takođe, u obrazloženju presude je navedeno: da je kod tuženog septembra 2005. godine donet novi Pravilnik o sistematizaciji poslova, kojim su ukinuti poslovi plana i analize u računovodstvu, na kojim poslovima je radila tužilja; da je tuženi nakon toga, 31. oktobra 2005. godine, doneo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je radila, te da je odlukom Upravnog odbora od 12. septembra 2005. godine utvrđeno da je usled organizacionih promena kod poslodavca tj. donošenja novog Pravilnika o sistematizaciji, koji je stupio na snagu 9. septembra 2005. godine došlo do prestanka potrebe za radom manje od 20 zaposlenih, koji nisu bili raspoređeni u skladu sa novim pravilnikom. Nadalje je navedeno da je istom odlukom Upravnog odbora utvrđeno da se zaposlenima za čijim radom je prestala potreba, ne može obezbediti premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija i dokvalifikacija ili druga prava u skladu sa zakonom, te da je tužilja ostala neraspoređena i postala tehnološki višak, kao i da joj je isplaćena otpremnina.

Prema oceni prvostepenog suda, tuženi shodno odredbi člana 188. stav 1. tačka 1 ) Zakona o radu, tužilji nije mogao otkazati ugovor o radu još godinu dana od dana prestanka funcije predsednika nadzornog odbora, odnosno do 30. juna 2006. godine. Pored toga, prvostepeni sud je stanovišta da je tuženi jedan zakonom propisani razlog upotrebio na nedozvoljen način kada je donoseći osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu naveo da se tužilji ugovor o radu otkazuje zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena, prikrivajući time stvarne razloge za otkaz, tj. nameru da se tužilja odstrani iz preduzeća, upravo zbog njenog rada i delovanja za vreme dok je obavljala funkciju predsednika Nadzornog odbora.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je 6. novembra 2008. godine doneo presudu Gž. 6920/07, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 694/06 od 29. oktobra 2007. godine. Ispitujući pobijanu prvostepenu presudu, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud, bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, te je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 292/10 od 8. decembra 2010. godine usvojena je revizija tuženog, pa su preinačene presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6920/07 od 6. novembra 2008. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 694/06 od 29. oktobra 2007. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je: da Vrhovni kasacioni sud smatra da zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu primene materijalnog prava nije ispravno; da je tužilja kao predsednik Nadzornog odbora u vreme koje je prethodilo donošenju spornog otkaza preduzimala određene aktivnosti radi utvrđivanja eventualnih nepravilnosti u radu rukovodećih organa i da je bila izložena određenoj vrsti pritisaka da od tih aktivnosti odustane; da je nakon toga tužilja od ovlašćenog organa opozvana sa funkcije predsednika Nadzornog odbora, zbog razloga navedenih u obrazloženju te odluke o opozivu, da je kod tuženog izabrano novo rukovodstvo i da je tuženi doneo novi Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta kojim je tužiljino radno mesto ukinuto, a Upravni odbor je doneo odluku da je tužilja u grupi od 20 zaposlenih tehnološki višak; da je po osnovu tog opšteg akta i navedene odluke tuženi doneo sporni otkaz, te da iz sadržine tih pismenih dokaza – akta i odluke, jasno sledi da su kod tuženog izvršene određene organizacione promene (što je u domenu prava tuženog da uređuje svoju poslovnu politiku), te da je zbog sprovedenih organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za radom tužilje, što jeste zakonski razlog za otkaz ugovora po članu 179. tačka 9. Zakona o radu, tužilji dat otkaz ugovora o radu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca propisano je da se sledeći razlozi naročito neće smatrati valjanim razlozima za prestanak radnog odnosa: članstvo u sindikatu ili učešće u aktivnostima sindikata van radnog vremena, ili, uz saglasnost poslodavca, za vreme radnog vremena; traženje funkcije radničkog predstavnika, odnosno sadašnje ili ranije istupanje u tom svojstvu; podnošenje žalbe ili učešće u postupku protiv poslodavca zbog navodnog kršenja zakona ili propisa ili obraćanje nadležnim administrativnim organima vlasti; rasa, boja, pol, bračno stanje, porodične obaveze, trudnoća, veroispovest, političko mišljenje, nacionalna pripadnost ili socijalno poreklo; odsustvovanje sa posla za vreme porodiljskog odsustva (član 5. stav 1. tačke a), b), c), d) i e)).

Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima propisano je da su sva lica jednaka pred zakonom bez ikakve diskriminacije na podjednaku zaštitu prava, te u tom mislu, zakon mora da zabranjuje svaku diskriminaciju i da obezbedi svim licima podjednaku i uspešnu zaštitu protiv diskriminacije, naročito u pogledu rase, boje, pola, jezika, vere, političkog ili drugog ubeđenja, rasnog ili socijalnog porekla, imovnog stanja, rođenja ili svakog drugog stanja (član 26.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13) propisano je: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla član (179. stav 1. tačka 9)); da p oslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca (član 188. stav 1. tačka 1)); da a ko predstavnik zaposlenih iz stava 1. ovog člana ne postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu (član 188. stav 2.); da p oslodavac može uz saglasnost ministarstva da otkaže ugovor o radu predstavniku zaposlenih iz stava 1. ovog člana, ako odbije ponuđeni posao u smislu člana 171. stav 1. tačka 4) ovog zakona (član 188. stav 4.); da se o pravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. ovog zakona, ne smatra delovanje u svojstvu predstavnika zaposlenih, u skladu sa zakonom (član 183. stav 1. tačka 5)).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i krećući se u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi, a imajući u vidu i sadržinu osporenih odredaba ratifikovanih međunarodnih akata, Ustavni sud je zaključio da se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenom revizijskom odlukom, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu '' Hadjianastassiou protiv Grčke'', od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom preinačio odluke nižestepenih sudova, navodeći da zauzeto stanovište nižestepenih sudova u pogledu primene materijalnog prava nije ispravno, odnosno da su kod tuženog izvršene određene organizacione promene (što je u domenu prava tuženog da uređuje svoju poslovnu politiku), te da je zbog sprovedenih organizacionih promena, usled kojih je prestala potreba za radom tužilje, što jeste zakonski razlog za otkaz ugovora po članu 179. tačka 9. Zakon a o radu, tužilji dat otkaz ugovora o radu.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što su, kako to proizlazi iz osporene presude, u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđene brojne bitne činjenice, a koje nisu bile predmet ocene pred Vrhovnim kasacionim sudom, posebno da je podnositeljka ustavne žalbe bila predsednik Nadzornog odbora kod tuženog pre otkaza ugovra o radu i da su nižestepeni sudovi utvrdili da je u tom svojstvu istovremeno bila i predstavnik zaposlenih, te da tuženi shodno zakonskoj odredbi člana 188. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, tužilji nije mogao otkazati ugovor o radu, još godinu dana od dana prestanka funkcije, odnosno do 30. juna 2006. godine, a tuženi je 31. oktobra 2005. godine tužilji otkazao ugovor o radu, kao i da je tuženi jedan zakonom propisani razlog upotrebio na nedozvoljen način kada je donoseći osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu naveo da se tužilji ugovor o radu otkazuje zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena, prikrivajući time stvarne razloge za otkaz, tj. nameru da se tužilja odstrani iz preduzeća, upravo zbog njenog rada i delovanja za vreme dok je obavljala funkciju predsednika nadzornog odbora.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 292/10 od 8. decembra 2010. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6920/07 od 6. novembra 2008. godine.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja revizijske presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti